PRELAZZI: The biggest loser

Nisu porazi, kako to frazeri, komentatori i manje elokventni igrači umeju da kažu, sastavni deo fudbala. Ne, oni zaista jesu fudbal, često mnogo više od pehara iznad glave dok vam u usta i oči upadaju konfete, a u uši sladunjavi glas Fredija Merkjurija, mnogo više od vožnje autobusom sa otvorenim krovom pred hiljadama zajapurenih navijača, mnogo, neuporedivo mnogo više od šampanjca kojim se prskate u svlačionici i bonusa koji calne na bankovni račun narednog jutra...

U porazima, tim najljudskijim, najčešćim događajem u svetu fudbala – jer prvak može biti samo jedan, šampion njih svega jedanaest-dvanaest, svi ostali osuđeni su na gorčinu u ustima i knedlu u grlu – ogleda se veličina čoveka. Onaj koji ne ume da gubi, ne ume ni da pobeđuje, onaj ko je dostojanstven kad gubi, biće to i ako se jednog dana, makar i na tren, popne na tron.

A kroz istoriju fudbala bilo je poraza koji se prepričavaju više nego pobede. Bilo je suza koje su značajnije od osmeha, i ona trava nikada nije tako plodna kao kada je natopljena i znojem i solju. Bilo je gubitnika koji će zauvek značiti više od osvajača.

Da, u nedelju po podne, u danu kada je Čelsi proslavljao titulu, u onom špaliru koji je aplaudirao (potpuno zasluženim) prvacima Engleske stajao je i Stiven Džerard, o čijim se crnim danima sada govori mnogo više nego o onim zaslepljujuće bleštavim; no svaki pravi ljubitelj fudbala – što plastični navijači Čelsija na stadionu, dovedeni kada su u okolini Fulam rouda počele da mirišu rublje sa aromom petroleja, uopšte nisu; i tih navijača grozi se i Žoze Murinjo – znaće da će Džerardov odlazak preko bare bez osvojene titule u Premijer ligi za deset, dvadeset ili pedeset godina biti samo simpatični kuriozitet, pošto će se o Stiviju još pričati...

Ne, ti neprijatelji fudbala, koji su osvajanje titule svog tima proslavili sprdajući se sa kapitenom suparničkog – što nije kompatibilno ni sa sportom, ni sa britanskim humorom – i kojima je obraz od bridenja spasla manjina koja je aplauzom pozdravila Džerarda na izlasku, nemaju pojma koliko je, ponekad, lepo izgubiti...

Šta vam danas znači ime Uve Bajn? A on je bio veliki pobednik, eno mu iznad televizora, gde prosečan Srbin drži ikonu i kandilo, i dalje visi zlatna medalja sa Svetskog prvenstva 1990, u dresu Zapadne Nemačke.

I šta? Zar je važnija ta činjenica od suza jednog Pola Gaskojna, najmuškijeg ridanja u istoriji fudbala, koji na tom istom Mundijalu, u produžecima polufinala, u 99. minutu, dobija parni žuti karton zbog nesmotrenog starta nad Tomasom Bertholdom? Gaza plače poput deteta, i ti jecaji i danas odzvanjaju, dve i po decenije kasnije, kao da su se dogodili sinoć.

A u finalu, svega nekoliko dana kasnije, na kojem je dotični Uve Bajn sedeo na klupi, Maradoni zla karma u vidu Nemaca isporučuje četvorogodišnji miraz za „Božju ruku“, Gvido Buhvald, još jedan „zlatni momak“ Elfa kojeg danas pamte samo članovi šire familije, igra najveću utakmicu u svojoj karijeri i potpuno štopuje Argentinca, i najveći koji je ikada pojurio za loptom ne može da obuzda suze.

Ima ta fotografija, ikonična, strasna, strašna i besramno iskrena, koja treba da visi u nekom muzeju savremene umetnosti – Dijego ima medalju oko vrata, Dijego ima prekrštene ruke, Dijego ima pognutu glavu, bolno zagriženu, bez kapi preostale krvi, i oči u kojima se sabrala sva tuga i sva nesreća ponosnog, nesretnog, nesnađenog sina Argentine i fudbalskih bogova koji su nam ga podarili.

Sada, kada smo apsolvirali sve te velike gubitnike, da udarimo kontru: nije svaki poraz veliki, jer da biste imali velike poraze, morate da uradite nešto po čemu će vas pamtiti, da u nečemu odskočite, da zbog nečega zaigra srce i da se raspameti mozak publici...

Ako se to ne dogodi, ako je jedino čime raspolažete sramota zbog učinka, ako se samo po seriji „nula“ u imaginarnoj i pravoj radnoj knjižici razlikujete od većine, onda ne samo da imate pravo da ponesete titulu „The Biggest Loser“, kao u onoj odvratnoj američkoj televizijskoj emisiji u kojoj se gojazni, nesretni ljudi preznojavaju za šaku dolara.

Onda zaslužujete sve što vam se događa. Onda ste gubitnik sa velikim G.

Baš kao junak koji u ovoj priči nastupa upravo u ovom trenutku. Prepoznaćete ga, verovatno, ima proređenu plavu kosu, rumeno lice – koje bude za pedeset nijansi crvenije posle svakog kiksa – i neobično mnogo utakmica čiji je kraj dočekao sa glavom u šakama, dok navijači njegovog tima samo sležu ramenima, znajući da je sve to bilo zapisano još odavno, kada je taj baksuz stigao u njihov klub ili reprezentaciju.

On je Stiv Meklaren i on je rođen da gubi. Poslednje kolo ludog Čempionšipa, pre koji vikend, i Derbi Kauntiju na čiju je, nekim slučajem, klupu zalutao – 'ej, od svih, da baš on skine kletvu Brajana Klafa, kletvu koja je skoro jednako dugovečna kao ona Bele Gutmana i njegove Benfike; da baš on stvori nekog novog Čarlija Džordža, koji će dati tri gola Real Madridu?! – dovoljan je samo bod protiv Redinga pa da uđu u plej-of; ha, gube sa 0:3 protiv nezainteresovanog, ali ponosnog rivala, i ostaju bez šanse da se ponovo nađu na Vembliju.

Možda i bolje, jer je Meklaren i lane doveo Ovnove do izvorišta svetskog fudbala i, naravno, izgubio primivši gol u 90. minutu...

Važno je pokušavati i kad ne ide, važno je gurati dalje i kada vam život servira samo limun, napraviti limunadu ili naći negde čašu votke, pa je razblažiti, ali to kako Stiv Meklaren dobija priliku, to se kosi i sa zdravim razumom i sa bilo kojom fudbalskom logikom. I grehota je, spram danas potisnutog engleskog fudbala, što je poslednja generacija nacionalnog tima sa tri lava na srcu najgorim nepočinstvom Fudbalske asocijacije gurnuta u ruke blago talentovanog, ali ne dovoljno dobrog menadžera Midlzbroa, s kojim je uspeo da osvoji Liga kup i da bude rastočen u finalu Kupa UEFA od Sevilje, jedine ekipe kojoj nije dosadno da stalno osvaja taj posve obesmišljeni trofej...

Lampard, Džerard i Garet Bari bili su u naponu snage, Oven je i dalje imao onaj svoj metar prednosti nad bekovima, odbrana je bila čvrsta, a Vejn Runi napaljen kao vepar, i Stiv Meklaren je uspeo da se ne plasira na Evropsko prvenstvo 2008, kada su Vembli utišali razigrani, fantastični Hrvati...

Uništitelj čitave jedne generacije – od tog se šoka Engleska nije oporavila, a kasnije žetve igrača bile su previše siromašne darom da imaju realne nade za najviši plasman – skloniće se čak u Holandiju i tamo zabeležiti svoj jedini pravi uspeh donevši titulu Tventeu. I to je bilo kratkotrajno.

Sada je opet na Ostrvu, i opet gubi, i opet izgleda kao da ne treba i ne želi da bude bilo gde; u stvari, naljudskije što je uradio bilo je odbijanje nesretnog Njukasla, no ko zna, možda bi dva minusa najzad donela makar neki plus na krajnji sever Engleske, Geordijevcima koji su se ozbiljno ogrešili o Alana Pardjua.

Nije, daleko bilo, Stiv Meklaren usamljen u kategoriji „najvećeg gubitnika“ od svih fudbalskih trenera. Među njima je i mnogo velikih bivših igrača.

Svaki navijač Liverpula prevrnuće očima i odmah početi da vergla o Gremu Sunesu, savršenom kapitenu koji je bio ništica od stručnjaka, pristalice Totenhema će isto zavapiti o Osiju Ardiljesu, Sampdorija ne može dovoljno sveća da upali što Siniša Mihajlović nije novi Dejvid Plat, a tek što je Klaudio Ranijeri sahranio nada i osmeha, od Engleske do Italije, od Čelsija do Rome, koju je unesrećio s proleća 2010. porazom od Sampdorije; i od tada se sećamo više suza Filipa Meksesa nego bilo kog poteza „Tinkermana“ iz Rima.

Meklaren je samo freški primer, poslednja potvrda pravila da je u fudbalu nekad lepo izgubiti, ali samo ako to umete da radite sa stilom – kao Gaza, kao Džerard, kao Venger, kao Maradona – a ne u seriji koja nema nameru da stane...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)