Arnautovićev najveći intervju: Volim sve, a hejtere najviše! Davao bih im poklone za rođendan i Božić

Gledaj sve najzanimljivije detalje iz najboljih sportskih takmičenja ekskluzivno na MOZZART HIGHLIGHTS.

Kod tebe je bilo obrnuto…
“Da, ja sam razmišljao jednom, a govorio deset puta. Prosto, uvek sam govorio ono što bi mi odmah palo na pamet. Bio sam takav tip, direktan, i naravno, desili su se svi ti ispadi, a mislim da se to pamti i danas. To čuveno 'kupiću ti život' i ne znam ni ja šta, ta priča je još uvek tu, ali to je zapravo bio nesporazum između mene i policije. Ne želim da ponavljam šta je on izgovorio, jer je sve počelo od njegove rečenice. Inače ja to nikada ne bih rekao. Ali da, to je očigledno bila moja greška. I dalje uvek tvrdim da je na početku to bila njegova greška, ali ja sam u tom trenutku bio javna ličnost i moglo bi se reći da sam, u tom momentu i sa tim što sam izgovorio, bio laka meta za njega, i eto, tako je ispalo”.

I ALABA JE IZLAZIO PA SE NIJE DIZALA FAMA

Arnautović na početku karijere (©Guliver)

Da, ali zar ne činiš sebe baš toliko simpatičnim upravo zato što si takav kakav jesi.
“Da, ali ranije to nije bilo tako. Nije bilo tako pre. Nekada je bilo prosto: "E, hajde da vidimo šta sad radi taj vaš Arnautović". Ako napuca nekoga, odma' je: "Da, a zašto ga je napucao?". Ili ispadne da ne poštujem druge igrače. Ako se proderem na nekoga, onda ne poštujem druge igrače. Šta god da je bilo, uvek sam bio prikazan u negativnom svetlu. Naravno, ono što me je na neki način spasavalo bile su moje igre na terenu, ali to je bilo u drugom planu. Sve oči su uvek bile uprte u to šta će Marko sledeće da uradi, kakvu će grešku Marko sledeću da napravi? Svi su samo to čekali, a u Austriji su svi mediji i ostali prosto samo čekali da Arnautović napravi grešku. Vidite, on mi je kao brat i zna koliko ga volim. Ovde pričamo o Davidu Alabi. David nije imao nikakve ispade niti bilo šta slično. On je uvek bio onaj...”

Onaj disciplinovani?
“Miran, disciplinovan. On zna za: "Hvala, molim vas" i tako dalje, ali... I on je išao da se provodi u P1 u Minhenu (poznati noćni klub). Ipak, nije se od toga pravila tolika fama. Ljudi su i dalje govorili: "Da, to je David, to je naš momak, on je naš talenat kakav se rađa jednom u veku" i tako dalje. O njegovim fudbalskim kvalitetima ne moramo ni da pričamo. Vrhunski su, a ono što je postigao zaslužuje maksimalno poštovanje. Ne verujem da će iko drugi u Austriji uspeti to da dostigne. Ali…”

Kao da je David često umeo da prećuti u situacijama u kojima ti možda ne bi ćutao?
“Da, meni se to nije dešavalo. Nije me zanimalo ko stoji preko puta mene. To je verovatno bila moja greška. Vrlo je verovatno da bi mi karijera išla potpuno drugačijim tokom da nije bilo svih tih ispada.

Misliš?
“Da, mislim da bi. Mogu da kažem da sam igrao na najvišem nivou, ali da sam, recimo, kada sam bio na vrhuncu, u Stouku sa nekih 25 godina, donosio prave odluke, mislim da bih bio na samom vrhu. Bar tako pretpostavljam. Ali ja nisam od onih koji žive u prošlosti i govore: "Kamo sreće da sam to uradio bolje." I dalje sam veoma zadovoljan karijerom. Već sam to rekao, naravno da je moglo da ispadne i bolje, ali ja sam zadovoljan, dobro mi je”.

PORODICA JE BILA PROTIV KINE, ALI KINA NIJE BILA GREŠKA... DO KORONE

Arnautović u dresu Stouka (©Reuters)

Da li tu, pre svega, misliš na odlazak u Kinu, na primer?
“Ne, uopšte ne mislim na to. Nije to ono kao što ljudi pričaju: "Da, otišao je tamo, jurio je za novcem". Stvar je u tome šta se dešavalo u tom trenutku, ili kada su me klubovi zaista tražili. Mnogo klubova me je želelo, uključujući i vrhunske klubove, ali uvek je bilo ono: "Da li ide, da li ne ide?". Pa bi onda bilo 50.000.000, pa 60.000.000, pa 70.000.000, pa onda ne, pa onda cena opet poraste, i sve mi je to bio jedan veliki haos. I u tom trenutku, dok je trajao taj haos, odjednom se pojavila Kina, i onda sam seo da popričam sa nekim ljudima”. Nije to bilo sad da sam čim sam dobio ponudu odmah rekao: "Okej, to mi odgovara, pakuj kofere, idemo." Razgovarao sam sa porodicom, razgovarao sam sa suprugom. To mi je bilo veoma važno. Iskreno rečeno, moja porodica i moja supruga su zapravo bili protiv toga. Uopšte nisu želeli da idem u Kinu.

Potpuno očekivano…
“Onda mi je brat rekao: "Slušaj, Marko, to je tvoja odluka. Ja se sigurno neću ni na koji način mešati u nju." Zatim mi je menadžer, koji je radio sa mojim bratom, rekao: "Gledaj, Marko, to je veliki novac."

Bili su u pitanju milioni na mesečnom nivou, zar ne?
“Da, stvarno luda cifra. A onda mi on kaže nešto u fazonu: "Da li želiš da sačekamo, pa da nastavimo pregovore sa vrhunskim klubovima i slično?" To je za mene bio pravi rolerkoster. Kod kuće sam prolazio kroz period kada sam se pitao: "Uf, da li da pristanem ili ne?" Ozbiljno, bio sam potpuno nedostupan i imao sam zaista, ne baš depresivnu fazu, ali bio je to ogroman korak za mene. A sada mogu iskreno da kažem da je to možda bila greška, jer je tada počela korona”. 

Dakle, cena koju si morao da platiš bila je visoka?
“Tako je. Prvih šest meseci sam govorio ženi: "Dolazi ovamo odmah." Stvarno sjajan život, odličan grad, sve. Ljudi su bili veoma, veoma predusretljivi. Klub je takođe uradio sve; imam ogromno poštovanje prema klubu za sve što su učinili za nas strance, za igrače. Tako da je bilo zaista izvanredno. Onda se, naravno, desilo to što se desilo, i nažalost nas je zahvatio taj talas kovida. Tada sam svakog dana mislio: "Zašto sam ovo uradio? Zašto?" A onda... naravno, kao što ljudi kažu, jako, jako mnogo ljudi je izgubilo živote zbog korone. Mnogi su izgubili članove porodice, izgubili prijatelje. Bilo je to užasno vreme. 

KAKAV NOVAC? KAD SAM S PORODICOM ZNAM DA SAM ŽIV

Promocija u Šangaju (©CFP111224938123 via Guliver)

Korona i sve to vreme provedeno u karantinu ostavilo je traga i na tebe.
“Ja, hvala bogu, nisam izgubio nikoga, ali je imalo mnogo nuspojava i, kako da ti objasnim, pao sam u tako duboku depresiju, a niko nije ni znao koliko mi je bilo strašno. Kada sam leteo tamo, morao sam da prođem kroz deset kontrola: pet testova krvi, pet briseva nosa i grla. Onda sam morao da budem u hotelu dve nedelje; nisam smeo da otvorim vrata i nisam imao prozor. Imao sam dva peškira za te dve nedelje. Hrana koju dobiješ je nikakva. Onda nešto naručiš, pa i to mora da se proveri da bi bili sigurni da je sve dezinfikovano. Bilo je užasno, a ja sam to prošao tri puta, I onda sam u jednom trenutku rekao: "Da li je vredno ovoga, da li je zbog tog novca vredno da ovako bacam svoj život i da ne budem sa svojom porodicom?" Da, i onda, kada sam bio u Nemačkoj i dobio ponudu od Bolonje, rekao sam ženi direktno: "Vraćam se." Imao sam još, ne znam, mislim godinu dana ugovora. Rekao sam joj: "Ne, idem odavde. Više me ne zanima." Dakle, da... A na pitanje zašto sad povratak na neke osnove, rekao sam: "Ne, ne mogu više. Ne mogu više. U depresiji sam. Više ni u čemu ne uživam."Onda je, naravno, bilo ljudi koji su me zvali i govorili mi... Niko od članova moje porodice nije bio u to umešan, oni koji su imali bilo kakve veze sa transferom. Ali su mi govorili: "Ipak razmisli o novcu." Kakvom novcu? Kakvom novcu? Nema ničeg boljeg, tačnije, ništa nije važnije nego imati zdravu porodicu i moći da se probudiš uz njih i, ne znam, odeš negde u park, u šetnju, uopšte nije važno šta ćete raditi zajedno, umesto da budeš negde u nekom hotelu i čekaš da te puste i da te plate. Sada bi svi drugi rekli: "Da, svako bi sedeo tu za taj novac i niko se ne bi žalio." To je verovatno tačno, ali svi smo različiti. Da smo svi isti, život bi bio potpuno besmislen”.

Upravo si spomenuo depresiju. Mogu da zamislim da te to što sediš sam u hotelskoj sobi po ceo dan zaista može izludeti. Šta te je spasilo? Kako si to podneo?
“Pa, nekako sam uspeo da to prevaziđem, pre svega tako što sam vrlo često razgovarao sa porodicom, a i telefonom sa suprugom, baš, baš često. Nikada nisam uzimao nikakve lekove za depresiju. Panika, strah od lekova, od takvih stvari. To postoji i danas”.

Da li je bilo toliko loše da si već razmišljao u tom pravcu?
“Da, pa, bio sam vrlo blizu. Bilo je zaista loše. Mislim, nije bilo ono, znaš, da kažeš: "Okej, ne želim više da živim." Nije bilo tako. Mislim, nisam ja taj tip čoveka.

Ali radost je nestala?
“Da, nestala je. Uvek sam sebi govorio, znaš, zamišljao sam kao da svaki dan pada kiša. Na kraju mora da grane sunce, na kraju se pojavi ta svetlost i onda je sve gotovo. I onda sam mnogo radio na sebi, gledao mnogo dokumentaraca, reportaža, podkasta i slično, baš sam se udubio u to. Ali opet, znaš, gledaš sve to i budeš motivisan, trenirao sam mnogo sam u toj sobi, radio sklekove, trbušnjake, ali vreme jednostavno kao da ne prolazi. I onda sam u jednom trenutku rekao: "Okej, pretvoriću dan u noć i noć u dan." Mislim, zameniću ih”.

Zašto?
“Da vidim da li će to upaliti, jer je noć bila kratka. Rano je svitalo, a kasno padao mrak. Nešto u vezi s tim mi je odjednom olakšalo stvari. Mogao sam i noću da pričam telefonom, što mi je očigledno više odgovaralo jer je moja porodica tada bila budna. Bila je razlika od sedam sati i mogao sam sa svima da pričam. Preko dana nisam mogao ni sa kim da razgovaram. Svi su spavali, pa sam spavao i ja. Tako da sam u tom periodu nastavio da živim onako kako su i oni živeli. I da, nekako, vratiš se... posle sam bio u Nemačkoj sa porodicom, a opet sam se osećao tako izgubljeno. Rekao sam sebi: "Ovo mi je sad sve novo. Sad opet nekako možemo da sedimo u dvorištu i šetamo pse napolju. I to mi je bilo toliko nestvarno, bio sam potpuno oduševljen. Odjednom mi je porodica opet tu, svi viču, svađaju se i svi se vole. Uvek sam govorio da mi je to potrebno. Potrebno mi je da moja deca raspravljaju, da se svađaju, ili da se moja žena raspravlja sa decom ili sa mnom. Potrebna mi je ta buka. Tada znam da smo živi. Svi smo živi, zdravi, i to mi je samo potvrda. Ako je tiho, onda mi je to... to mi je potpuno neprihvatljivo”.

HEJ, JA SAM MARKO ARNAUTOVIĆ, INTER MILANO

Sa suprugom, još pre 13 godina (©Guliver)

Spominješ suprugu. Upoznao si je u Bremenu, u diskoteci, barem sam tako negde pročitala.
“Ne, moja žena... moj brat je tada upoznao jednu devojku, a ta devojka je bila iz Bremena. Ja sam je video nekoliko puta i rekao joj: "Hej…" Tada sam još bio u Interu, to je bila 2009. godina. I onda joj kažem: "Imaš li ti neku drugaricu? Mislim, vas dvoje se, eto, tek upoznajete, zajedno ste, da tako kažem." I onda je ona bila kod mene kući i rekla: "Da, imam jednu drugaricu." Pokazala mi je Saru, a ja sam pomislio: "Pa da, ali zapravo mi deluje nekako previše fino i ozbiljno." Zato nisam bio siguran da li je za mene, ali, reko', ajde”. 

Zašto, kakav je inače tvoj tip žene?
“Ne, ne, nije stvar u tipu. Jednostavno, ta fotografija koju mi je pokazala... bila je u nekoj haljini i, čini mi se, držala je neku fasciklu, u crvenoj haljini. Bio sam u fazonu – pa šta ako sad ide na fakultet? A ja, ljudi moji, nemam apsolutno nikakve dodirne tačke sa fakultetom. Budimo iskreni. Ipak, rekao sam: "Da, može, sviđa mi se. Lepa je devojka. Hajde da stupimo u kontakt." I tako, stupili smo u kontakt, pričali smo i dopisivali se, a ja sam joj u porukama bio u fazonu: "Znaš, Marko Arnautović, Inter Milano", mislim, to mi je tada bio apsolutni adut”.

Nije mogla da kaže ne?
“S obzirom na ime, zar ne? Ne može da kaže ne sad kad je ja zovem u Milano. I onda joj ja napišem: "Hej, Saro, voleo bih da te pozovem u Milano." A ona mi mrtva hladna odgovara: "Je l' ti misliš da sam ja jedna od takvih, ili šta ti misliš ko sam ja?" I ja sam u fazonu: "Šta? Kako to misliš?" A ona kaže: "Pa, ako takve tražiš, naći ćeš ih na pretek u Milanu. Zato me ostavi na miru. Ako hoćeš da me upoznaš, moraćeš ti da dođeš u Bremen". I ja onda kažem njoj, mojoj drugarici: "Šta je bre s ovom? Ja je zovem, sve plaćam, častim." I onda se, eto, taj kontakt nekako prekinuo, prosto je izbledeo. Više se nismo čuli, i kako je Bog hteo, ja pređem u Verder. I onda...”

I dalje si mislio na nju?
“Da, da. Pređem u Verder iz Bremena i pozovem je, a ona u međuvremenu našla dečka. I opet mi se javi ona misao u glavi: "Ej, ja sam Marko Arnautović. Šta on sad tu hoće?" U glavi mi je uvek bilo tako. Znaš, tada sa 19-20 godina, bio sam užasan. Bilo je gadno. Sad to svi znamo. Svi vi to znate. Ne moramo tu ništa da se lažemo. Bio sam baš loš. I onda ona kaže: "Ne, imam dečka. Možeš li, molim te, da me ne zoveš više?". I ja pozovem ponovo. Onda se on javi i kaže nešto u stilu: "Slušaj, ne zovi više moju devojku." A moj ego... I ja mu kažem: "E, nemoj tako da razgovaraš sa mnom.” Znaš šta hoću da kažem? Zato što, ne želim sada to da izgovorim, ali verovatno možeš da zamisliš u kom je to smeru išlo. Znaš šta hoću da kažem? Posle toga je bilo potpuno nepotrebno, u fazonu, ne moramo ni da se viđamo i to. Ma, nema veze, j*bi ga. I tako se to završilo, a onda, posle nekih godinu, godinu i po dana, igrali smo neku utakmicu, pobedili smo, i otišli u jedan klub u Bremenu”. 

I tu si je sreo?
“Moj brat Danijel je bio tu. Svi smo otišli tamo. I onda vidim Saru za šankom, i čekam, čekam i čekam, gledam da li će joj prići neki tip. Znaš, možda je bila tu sa dečkom, nisam znao. I odjednom kažem bratu: "Slušaj, Danijele, bi li mogao možda da odeš do nje i pitaš je da li hoće da se popne gore kod nas?" A on kaže: "Da, da, što da ne?" I Danijel siđe dole, popriča sa Sarom, a Sara mu kaže: "Ne, ako nešto hoće, neka on siđe dole. Šta ću ja gore kod njega?”

Ostala je dosledna sebi.
“On (brat Danijel) se penje gore i to mi prenosi. A ja mislim u sebi: "Da, važi, okej. Sad opet nešto glumi. Okej, nema problema. Siđem dole, ni sam ne znam šta pričam. Kažem: "Ćao, ćao, Marko ovde." Ona kaže: "Da, znamo se, bla, bla, bla." Ja pitam: "Kako si?" A ne znam ni sam, nisam ni znao šta pričam, glasna muzika i sve to. Nisam znao ni šta da joj kažem, razumeš. Kad te neko već u startu onako ohladi, bio sam skroz nervozan i zbunjen. Nisam znao šta da joj kažem, šta da je pitam. Da, ali baš smo lepo popričali tih par minuta, i onda joj kažem: "Da li bi mi dala svoj broj telefona?" A ona kaže: "Ne. Ako hoćeš, pošalji mi poruku." E sad, ne sećam se da li je to bio Instagram ili Fejsbuk, nemam pojma. "Pošalji mi tamo poruku, pa ćemo pričati.”  Ja u fazonu: "Okej." Popnem se gore kod Danijela i kažem: "Opet ovi njeni filmovi. Ne da mi broj, te ovo, te ono. Nemam pojma šta sad glumi, ali ga pretera. Al' nema veze." I u nekom trenutku sam joj poslao poruku, počeli smo da se čujemo, i onda smo se videli, ali smo se viđali samo u društvu. Nije htela da se nađemo nasamo. Htela je da u to bude uključeno društvo jer onda ljudi ne bi pričali: "Vidi, viđa se s Markom nasamo", i tako dalje, bla, bla, bla. I od tada smo se sve češće viđali, saznao sam više o njoj, a onda sam dobio i taj broj telefona. I onda su stvari krenule u pravom smeru. I eto, od tada je prošlo 15 godina".

Da li te je privukla baš zato što nisi mogao da je osvojiš odmah?
“Da, apsolutno, definitivno. Verujem da je upravo to bio razlog. Onaj, da kažemo, presudni trenutak je bio kada sam je pozvao na roštilj kod mene kući. Tada smo se već neko vreme čuli i bili u kontaktu. Pošto smo već neko vreme bili u kontaktu, i sve je išlo super, ja joj kažem: "Hoćeš da svratiš kod mene? Pravim roštilj." Ona kaže: "Da, nema problema." Ja joj kažem: "Biće mi tu i porodica." "Da, da, nema problema." I tako smo sedeli, pravili roštilj, završili s jelom, i odjednom sedimo svi mi tu i ja skontam da nema Sare. Uđem u kuću, gledam okolo, i vidim Saru kako priča sa mojom majkom i usput joj pomaže, pere sudove, sklanja stvari. A ja u fazonu: "Čekaj malo, je l' ja to dobro vidim?" Mislim, to je tačno ono što bi svako poželeo, znaš šta hoću da kažem? Ali ne želim da ispadne... nisam ja tip koji će reći nešto poput: "Ti ostani u kuhinji, čisti moju kuću i ni reč da nisi rekla." Moja žena je potpuno... Može da ode i na odmor sa drugaricom, potpuno sam opušten što se toga tiče".

Da, da, da. Ali te je ipak impresioniralo to što se ponudila da pomogne.
“Da, to me je u tom trenutku baš impresioniralo, znaš. Ipak je to i dalje taj mladi um, ali znaš, taj naš srpski mentalitet i sve to. I onda ona izađe napolje da uzme nešto, a majka mi kaže: "Ženi ovo.” A ja u fazonu: "Koga da zgrabim? O čemu pričaš?" A majka mi kaže: "Ona je tačno ono što ti treba." I onda ja izađem, a ona se vrati unutra, a ja mislim u sebi: "Da, to je to. Sad moram da dam sve od sebe”. I od tog trenutka prošlo je 15 godina. 

U čemu je tajna vaše dugovečne ljubavi?
“Razumemo se, veoma se dobro razumemo. Naravno, znam i da smo imali prilično stresa. To je normalno, kao i u svakoj vezi. Ne postoji savršena veza. Ako mi neko kaže: "Da, nikada se nisam posvađao sa ženom, ili nismo imali loš period, ili tako nešto", to je laž. Ako sada dovedem ovde recimo 100 ljudi, njih 99 će reći: "Da, ja imam neverovatnu vezu", jer verovatno ne smeju ništa da zucnu. Plaše se ili nje ili njega. Ali mene za to baš briga. Ja smem sve da kažem. I naravno, imali smo svoje uspone i padove, ali na kraju krajeva, ja ne mogu da živim bez nje, ona ne može bez mene, i imamo dvoje prelepe, zdrave dece. Zaista nema ničeg boljeg. Naravno, sve to daje i puno materijala za raspravke...”

O čemu se raspravljate?
“Ona ima vatren temperament, jači i od mog. Ali i ja imam jak temperament, a znaš kako to bude kad se dvoje takvih nađe, onda stvarno ume da bude svašta. Strast je prisutna i to će zauvek da ostane tako. Sara je moja i zauvek će ostati moja, kraj priče.

AKO MI JE DO NEKOG STALO - DAĆU ŽIVOT! ALI NE ŽELIM VELIKI KRUG LJUDI OKO SEBE

Sreća prati hrabre (©Starsport)

Kako te tako dobro poznaje? Mnogim ljudima spolja često deluješ veoma distancirano, prilično.
“Da, distanciram se od svih. Potpuno sam izolovan, pa ako izađem i upoznajem nove ljude, skroz sam zatvoren”. 

Zašto?
“Zato što se prosto ne otvaram, jer te ne poznajem. Zašto bih morao bilo šta da ti pričam? Ne poznajem te, ti ne poznaješ mene, ne zanima me tvoj život, ni tebe ne bi trebalo da zanima moj, idi svojim putem, razumeš šta hoću da kažem? Naravno, nisam od onih koji će reći: "Znaš, ja sam Marko Arnautović, a ti si niko i ništa." Ne, naravno, postoji ta neka osnovna pristojnost, možemo da popričamo, ali ništa više od toga. Ne mogu da se otvorim ljudima koje ne poznajem. To je nemoguće”. 

Radi zaštite privatnosti ili?
“Prosto sam takav. Ne želim veliki krug ljudi oko sebe. Moj krug je uvek bio mali, a ako ima previše ljudi, onda ima i previše problema, a ja probleme ne želim”.

Ali David (Alaba) mi je rekao u podkastu: "Marko ima najveće srce u celom timu, i sa kim god da pričaš, svi će to reći za njega." Da li je to tačno ono što se dešava kada pustiš nekoga u svoj krug, kada bi uradio sve za njih?
“Da, definitivno. Naravno, to veoma cenim. Da, ako mi je do nekoga jako stalo, dao bih život za tu osobu. Takav sam bio, takav sam sad, i takav ću uvek i ostati. Ne volim da pričam o sebi u fazonu: "Da, ja sam dobra osoba, hoću svima da pomognem i ja sam ne znam ni ja šta", uvek puštam druge da sude. Naravno, ima i mnogo onih koji bi rekli nešto poput: "Da, Marko nije dobar čovek."

"SNAJDER U VOLVOU, JA U LAMBORGINIJU, A NISAM ODIGRAO NIJEDNU UTAKMICU..."

(©Reuters)

Još još nisam čula tako nešto, zapitala je novinarka?.
"Da, ti ljudi sede iza tastatura. Kada se nađemo oči u oči, i oni me vole. Uvek je tako. Danas je, nažalost, to otišlo predaleko. Sve je lažno. I zato pokazujem malo toga. Na primer, ako pogledate moje društvene mreže videćete da malo toga otkrivam spoljnom svetu. To je zbog toga što znam da je sve lažno. Znam da nije važno ko šta kaže. Znam da postoji i taj jedan ili možda deset posto ljudi koji su iskreni. To su ljudi koji i uživo iznose svoje mišljenje, ne samo iza tastatura. To su ljudi koje cenim. Ali onda je tu i mogu slobodno da kažem 70, 80, 90 posto ljudi koji samo čekaju i onda pišu, pišu i pišu... A, to je sve samo potreba da se napiše nešto loše, da se napadne neko. Ljudi moraju da znaju da smo i mi samo ljudi, da imamo jedno srce. I da nas to povređuje. Imamo emocije. A, ljudi uvek pomisle: 'On zarađuje mnogo novca, poznat je, može da radi šta hoće'. Ne, i mi imamo naše trenutke, kada smo kod kuće. Uzmimo za primer ovaj Instagram svet. Sve je dostupno, svi su srećni, sve je divno, prelepo. On vozi taj auto, on ima tu odeću, taj sat. Svi ga vole... A možda on kod kuće ima svoje probleme takođe, samo što ti za njih ne znaš". I ti ljudi to ne znaju. I zbog toga sam toliko zatvoren, zato ne želim da se otvaram. Zašto bih se otvarao? Ranije sam bio veoma otvoren…. Nekada sam bio u fazonu: "Da, dođeš u trening centar sa 18-19 godina, dođeš u lamborginiju, razumeš? Vesli Snajder dolazi u volvou. A ja dođem u kabrioletu, lamborginiju, a nikada nisam odigrao ni jednu jedinu utakmicu za prvi tim. Takve stvari. Eto, sada možemo tome da se smejemo. Tada sam mislio da je to kul. Danas mi je to prosto tužno”. 

Bio si kod Žozea Murinja na svom prvom treningu i rekao si: "Ja sam bolji od svih ovde."
"Eto, o tome govorim. O tome! Ko god da je to rekao, taj je opasno pustio mašti na volju. Ne, ne, to je čista izmišljotina. To u životu nisam izgovorio. To za ta tri kašnjenja na dan utakmice, da, to je istina i to da mi je poklonio svoj sat, to je tačno. Ali ta priča da sam rekao: "Bolji sam od svih", ne, ne. To je apsolutna laž, čista laž. Ali dobro, ako ljudi žele u to da veruju, neka veruju. Tako je kako je. Ali ima nekih stvari za koje, kada ih danas pogledam, kažem sebi: "Reci mi, Marko, što si to radio?" A, tada su svi mislili da sam kul. Znaš šta hoću da kažem? "E, on dolazi u tom autu, on je lud, pravi ispade. Vau, ti si sjajan, ti si potpuno lud. Volimo te najviše na svetu." Ali, ako odjednom postaneš samo normalan tip, onaj koji ne pravi nikakve ispade, koji provodi vreme sa porodicom, koji se ponaša onako kako bi čovek i trebalo da se ponaša, onda si ti onaj dosadni, nezanimljivi, ti si samo tamo neki, u fazonu "vidi ovog, daje neke golove i to je to". Ne, tada uopšte nisu pričali o golovima. Ne, ne, to nije bilo bitno. Mogao sam da dajem golove, a i nisam morao. Ja sam im i dalje bio savršen, jer sam im prosto davao ono što su želeli da vide".

Hranio si ih takoreći. Šta misliš o nama novinarima?
"Da, upoznao sam vas, i tada, iskreno da ti kažem, niste mi se dopadali, da se tako izrazim. Nisam vas mrzeo, prosto vas nisam voleo. Bili ste mi, ne znam, kao neprijatelji. Gledao sam na vas kao na prave neprijatelje, jer čim bih negde otišao, odmah bih video taj pogled i pomislio: "Da, to je to. Sad mi tu priča u lice, govori mi: 'Da, Marko, ti si sjajan, neverovatan, igraš i ne znam ni ja šta, hvali me na sva usta i sve je vrhunski.'" Znam ja to, ali mu u očima vidim da samo čeka priliku da me "upuca". I za mene je to tada bilo: Svi vi samo želite da mi zagorčate život i pišete loše o meni. Možda je i do mene, možda je to bila moja greška. Možda i nije bilo tako. Ali danas ako napišeš nešto loše o meni, u fazonu sam: "Hajde, sedi". O utakmici može da piše šta god hoće, to je sve okej. Svako ima i dobru i lošu utakmicu. Nema problema, slobodno neka svi "pucaju". Ali kada stvari pređu na lični nivo doći ću kod tebe, sešću s tobom i reći: "Hej, u čemu je tvoj problem?"

To si jednom uradio u Engleskoj, zar ne, sa navijačima? Pozvao si ih da popričaš sa njima?
“Da, da. Jednom sam zvao neke navijače, da, i pitao ih posle u čemu je problem. Ali to su bili navijači. Kada su novinari u pitanju reci mi, ako imaš neki problem, ili, ne znam, da li treba da pričam sa tvojim šefom? Otišao bih onda kod tvog šefa i rekao: "Hajde, unapredi ga, nema problema. Samo što toliko loše pišeš o meni, da bi dobio, kako se kaže, unapređenje? Znaš, da dobiješ višu poziciju na poslu ili tako nešto”. Ako je tako - okej, pomoći ću ti u tome. Ali ne na taj način. Sportski novinari bi trebalo da pišu o fudbalu, o tvojim kvalitetima, o učinku tima, o igri koju si pružio. Možeš da kritikuješ koliko god hoćeš. Ali ako stvari postanu lične, onda imamo problem. Problem u tom smislu. Sedneš i porazgovaraš. Ti mi kažeš šta ti se ne sviđa, ja tebi kažem šta se meni ne sviđa, i to je to. Možda se rukujemo na kraju, možda i ne. Takav je Marko danas. Mislim, naravno, imam 37 godina. Odnosno, nemam, nemam 37, nego 36, punim 37 za par dana, ali ne izgleda tako, zar ne?”.

DANAS SI KAO ROBOT... ALI IMAŠ I LAMINA JAMALA...

Teren ispred zgrade u kojoj je Marko odrastao (©Guliver)

Mislim da te mi zapravo volimo baš zato što si tip koji još uvek ima tu neku siroviju stranu i karakter. Toga još uvek ima, ali je sve ređe. I način na koji si odrastao, vi fudbaleri sa malih terena koji niste prošli kroz akademije, koji sa 18 godina niste već savršeno vaspitani i disciplinovani. Mislim da je fascinantno što još uvek postoje fudbaleri poput tebe, jer ne znam da li bi onaj mladi Marko od tada mogao da uspe u današnje vreme?
“Da, zato što su, baš kao što kažeš, to igrači koji su imali šta da pokažu. Ne pričam sada o sebi, ja nikada ne pričam o sebi. Ali to su ti igrači koji su pokazali nešto, doneli taj "vau" efekat na terenu sa nekim trikom ili nečim sličnim, gde si prosto video taj "vau" momenat. To su igrači koji su mislili da su na igralištu ispred zgrade, ali su to zapravo radili na velikom terenu. Za njih je to bilo u stilu: "Idemo sad da igramo fudbal," to je bio opšti stav. Za mene je uvek bilo tako, koju god utakmicu da sam igrao, u glavi mi je bilo: "Danas ću malo da se igram sa ovim igračima, hajde da izađemo i uživamo." Danas je sve statistika, sve se meri. Danas si prosto kao robot. Naravno, danas je teže nego tada, ali opet, danas klinci od 16, 17 godina bez problema debituju u prvom timu. Nažalost, tada to nije bilo tako. Zaista nije bilo tako. Mislim, tada, kada sam se ja probijao, bio sam jedini. A stvarno je bilo toliko tih momaka, i postali smo šampioni sa U19 selekcijom, postali smo šampioni sa U21, U23, kako god hoćeš to da nazoveš. Svi ti momci, oni danas nemaju apsolutno nikakve veze sa fudbalom, a to su bili vrhunski, vrhunski talenti. Više nemaju nikakve dodirne tačke sa fudbalom. Postojao je strog proces selekcije, a znaš i sama, svako ko se iole razume u fudbal zna da je holandska škola tada bila ubedljivo najbolja. Ne Engleska, Italija, Španija, ne Nemačka... nego Holandija".

Da li te je prelazak u Tvente spasao?
“Da, apsolutno, apsolutno. Tamo sam jako mnogo naučio, pre svega u fudbalskom smislu. U mentalnom smislu ne baš toliko, doduše. Ali tu se zapravo vršila ta oštra selekcija. Tada to nije bilo ono: "Deset igrača, bam, i svih deset uspe." Danas da. Danas svi samo žele da guraju mlade: 16, 17, 18, 19 godina. Što ja poštujem, izuzetno to poštujem. Uživam u tome. Na primer, uživam da gledam Lamina Jamala. Uživam dok gledam Pedrija kako igra. Evo, reći ću sad par reči o Barsi, neka se David (Alaba) ne naljuti ili tako nešto, ali ja baš uživam u tome. Takav fudbal je prava poslastica. A to je nekada bilo vrlo uobičajeno. Igrači kao što su Pedri i Lamin Jamal, na primer - da me je neko tada pitao, viđao sam toliko takvih igrača u svojoj mladosti, u Holandiji. Bili su, oni su bili... ne mogu ni da ti objasnim koliko su to izvanredni igrači bili”.

Šta je krenulo po zlu?
"Nisu bili izabrani, možda su imali povredu, pa to nije bilo to. Danas svuda imate alate, svuda imate fizioterapiju, ove mašine, kažem vam, kao roboti. Da je ranije bilo tako, videli biste mnogo više igrača nego danas. Danas, kao što sam rekao, odigraš jednu dobru utakmicu sa 17 godina, bum, na vrhu si, gotovo, kraj, to je to".

I već košta 60.000.000.
"Da, ali to je ludilo, ako pričaš sa Laminom Jamalom, dečko ima 18 godina i igra na tom nivou. Zato, prošle godine, kad smo bili u finalu sa Interom, ne znam kako. Ne znam kako. U tom polufinalu protiv Barselone video sam demonstraciju ovih momaka uživo. Bio sam šokiran. Nikada ranije nisam video takvu demonstraciju sile, a video sam ih sve, svakog od njih. Svi ti igrači tamo, i svi oni. Kakva demonstracija, vau. Vau, svi oni sami. Daj mi loptu, ja ću to rešiti. Znači, 17 godina, 17, mislim da je tada imao. Daj mi loptu, ja ću to da rešim. Ne trebaš mi. Kao, ne trebaš mi. Samo mi daj loptu, ja ću se pobrinuti za to".

LJUDI NEMAJU VIŠE NIMALO POŠTOVAJA, HOĆE SVAKOGA DA UNIŠTE

Jamal protiv Intera (©Reuters)

I deluje veoma zrelo, zapravo, s obzirom na to da je još uvek samo dete.
"Da, i to je onaj opasan deo. Znaš na šta mislim? Sada, ako napravi grešku, ako Barsa ne pobedi, njega smatraju krivim. Ako da dva gola umesto tri, a oni izgube, on je kriv. Pa zašto ne daš tri? Zašto ne daš četiri? To je toliki pritisak, zar ne? I mnogi igrači su već rekli, znaš, ko sam ja da pričam o Laminu? Želim momku sve najbolje i da ostane zdrav do kraja života, do kraja karijere, i da nam pruži još mnogo utakmica u kojima ćemo uživati. Ali toliko igrača je to reklo, na konferencijama za štampu, uopšteno, ili u podkastima, video sam toliko igrača koji kažu: Samo ostavite klinca na miru. Samo ga ostavite na miru, pustite ga. Nemojte da ne uživate gledajući takvog klinca, bilo da ste na stadionu ili sedite na kauču i hladite se. Nemojte mu stvarati toliki pritisak i nemojte ga uništavati. Ljudi uvek žele sve da oteraju i da unište svakog igrača. Ne znam zašto ima toliko ljubomore. Zašto? Zašto toliko boli, ili kada neki igrač ima tako veliki talenat i postane tako veliki, sjajan igrač i radi takve izvanredne stvari? Samo ga ostavite na miru, uživajte, ili držite jezik za zubima, gledajte TV i uživajte.

Da li mi to imamo u Austriji?
"Naši mediji su sada ili Miki Maus, ili naginju ka Španiji. Tamo gaze ove igrače, bez obzira na sve, strašno je šta rade igračima Real Madrida. Strašno je šta rade igračima Barselone. Ovo bi moglo da zvuči provokativno, primer nekoga kao što je Vinisijus Žunior. Samo ga pustite. Postalo je stvarno, stvarno odvratno. Veruj mi, sve to vidim. Postalo je tako odvratno. Ljudi nemaju više nimalo poštovanja. Nijedan igrač na svetu ne želi da izgubi - svi žele da pobede, svi žele da daju gol, svi žele da se brane kako treba, svi žele da asistiraju i svi žele da pobede. I onda, posle svega toga, uvek čuješ: Da, vi ste tako loši. Samo prestanite da igrate fudbal. Ne želite da igrate za klub.“

Da li je bilo nekih vesti koje su te posebno povredile?
"Ne, uopšte ne gledam vesti. Ne čitam i nije me briga da li to razumete. To je to, kraj priče. Mogu da kažu šta god žele. Šta me briga? Ako mi neko na ulici kaže: Hajde, idemo na kafu, reci mi šta imaš da kažeš? Zar treba da pričamo o tvojim greškama, koje si greške u životu napravio? Ko to radi? Ne, niko to ne radi. Ali dobro, onda opet kažu: U redu, ali moraš to da prihvatiš jer zarađuješ toliko novca i poznat si i izabrao si ovakav život, i zato moraš da primiš kritiku. Ja prihvatam kritiku, ili bolje rečeno kritiku koju imam pravo da dobijem".

Ali zar nemaš osećaj da si se pomirio sa Austrijom poslednjih godina, ili možda nedavno? Posebno s obzirom na to da si postao rekorder po broju golova. Cela nacija te voli.
"Jesam. Tamo sam rođen. Tamo sam odrastao. Igram za reprezentaciju. Zahvaljujem se zemlji za ono što je pružila mojoj porodici, jer nije lako, posebno s obzirom na to da su moja baka i moj otac imali teška vremena tada u Srbiji, pre nego što su se preselili u Austriju. Zaista se zahvaljujem svima što su prihvatili moju porodicu na ovakav način. Ali, šta misliš pod tim "pomirio“? Volim ih sve. Hejtere najviše volim. Njih najviše volim. Voleo bih da im dajem poklone. Svaki put za njihov rođendan i za Božić, davao bih im poklone. Bez obzira koliko hejtera ima".

Istina, promenilo se mnogo toga u Arnautovićevom odnosu sa navijačima. Nekada su mu zviždali, poznat je primer iz Klagenfurta. Toga više nema. Slavili su ga kada je postao rekorder.
"Da, vau, vau. Bio sam tako emotivan, plakao sam. Videla si. Otišao sam pravo kod porodice. Otišao sam ispred tribina, zar ne? Legao sam i zahvalio im se. Veoma, veoma sam im zahvalan. A zahvalan sam i onima koji su zviždali. Veruj mi, zahvalan sam. Nemam pojma. Dakle, nekada je bilo, ili bar je meni tako bilo, u nekom trenutku sam rekao: "Ne želim više". Otišao sam kod uprave, gore i rekao: "Neću više da igram u Klagenfurtu.“ Ne igram više. To je to, kraj priče. Ako reprezentacija ima utakmicu tamo, neka igraju. Ja neću biti tu. A onda sam u nekom trenutku pomislio u sebi: Marko, o čemu ti uopšte pričaš? Zašto se kriješ? Ja sebe tako vidim. Nisam ništa bolji od dečka ili devojke koji rade kao konobari u restoranu. Nisam bolji. Samo zato što imam ime, samo zato što imam karijeru i samo zato što sam zaradio dobar novac, da li me to čini boljim? Ne, ne čini me.“

POLUDEO BIH KAD BI MOJA DECA RADILA ŠTA I JA

(©Starsport)

Teško je ipak ostati čvrsto na zemlji uz sve te pare, karijeru, ime...
"Pa, nisam tada razmišljao tako. Nisam ni bio na dnu. Leteo sam visoko sa 19 godina. Bio sam ekstremno arogantan i niko nije mogao normalno da razgovara sa mnom, jer sam mislio: Ko si ti da pričaš sa mnom? Ja sam taj i taj. I to je užasno. Bilo je zaista strašno, baš odvratno u mom prisustvu. Dakle, zapravo sam bio, ili smo sada u toj fazi... Sada bih mogao da vređam sebe zbog toga".

Ali da li je to bilo samopouzdanje, ili je to bila zaštita?
"To samopouzdanje? Moja majka mrzi kad to kažem, ali odrasli smo na ulici. Naravno, nisam živeo na ulici. Imao sam kuću. Imao sam hleb. Dakle, imao sam hranu. Imao sam krevet. Mogao sam da se istuširam toplom vodom. Imao sam sve. Ali odrastanje na ulici znači da sam bio tamo po ceo dan. Po ceo dan. I to je ono što ljudi zovu odrastanjem na ulici. I naravno, bilo je bezbroj problema o kojima moji roditelji ništa nisu znali".

Na primer?
"Stalno su izbijale tuče. Sva ta maltretiranja i slično. Tako je bilo nekad. Nisam ponosan na to. Kad bi moje dete to sad uradilo, ja bih - ukratko, imam dve devojčice - poludeo bih. Potpuno. Zato što znam tačno kakav je to osećaj, znaš? Gledao sam druge ljude, nas je bilo šest, sedam, osam momaka, i napali smo dvojicu. Jer smo hteli da im uzmemo telefon, ili nešto tako. Znaš šta? To je nedopustivo. Ali nekad je to bilo tako kul kad si to radio. Bilo je baš kul. Da, vau, uzeo si telefon. Sad možeš da ga prodaš. Vau, odlično. Šta ti to dobro donosi? Ne donosi ti baš ništa".

Da, i taj mali Marko sada je na Svetskom prvenstvu. Prvi put posle 28 godina za Austriju. Pre utakmice sa Bosnom, rekao si da ti je to najvažnija utakmica u karijeri. I uspeli ste. To je tvoj poslednji veliki turnir.
"To je ostvarenje sna, pokušavao sam toliko dugo da budem tu. Nismo uspevali. I jedini koji je još tu sa mnom je David (Alaba)? Mislim da je i Sabi (Sabicer) takođe tu, i on je sa nama dugo. Svi smo uspeli, naravno, ali mislim na one koji su tu već veoma dugo. Kod mene se to stvarno osetilo, posle utakmice sa Kiprom, pa do utakmice protiv Bosne: tišina. I onda, posle poslednjeg zvižduka... Šta da ti kažem?“ Otišao sam pravo na tribine.

Porodica?
"Da, jer oni znaju šta ovo meni znači. Znali su kroz celu moju karijeru, koliko sam puta govorio: Treba mi ovo Svetsko prvenstvo, treba mi ovo Svetsko prvenstvo“.

Povlačiš se iz reprezentacije posle Svetskog prvenstva. Zar ti neće nedostajati?
"Da, pa, momci su mi već rekli: Ne možeš da prestaneš da radiš ovo ili ono. Ja kažem: Momci, moram da prestanem. To je to. Moram malo i da pazim na svoju porodicu. Prelepo je u reprezentaciji, to će mi veoma nedostajati. Ali kada ne igraš, pa dobiješ četiri ili pet slobodnih dana, mogu da budem sa porodicom. Nešto što nisam mogao kroz celu karijeru. Ne živiš s njima. I naravno, u nekom trenutku to ostavi traga na tvojim nogama, na tvom telu. Stalno si u pokretu, treniraš, onda igraš, onda moraš da letiš nazad, pa onda moraš odmah da treniraš u klubu".

A, šta će Marko Arnautović da radi nakon karijere? Stručni konsultant na TV-u, trener?
"Nemam pojma. Iskreno, ne znam. Mislim da ću prvo da uživam u vremenu sa porodicom. Ono u čemu do sada nisam uživao je to provođenje vremena sa njima. Mislim da ću puno putovati. Videćemo. Rekao sam to ženi. Rekao sam joj: "Imaš dvoje dece koja idu u školu.“ A ona je rekla: "Okej, nekako ćemo se snaći". Želim da istražujem sa svojom porodicom, da odemo na mesta na kojima još nismo bili i tamo gde bismo najviše voleli da odletimo. A posle ćemo videti. Nemam pojma. Možda ću postati trener, možda menadžer, možda stručni konsultant. Ako budem konsultant, to će naravno biti zabavno".

Da li imaš neki savet za mlade fudbalere koji te idolizuju? Ili možda za onog malog Marka u tebi?
"Nikada se ne predajte, nikada ne prestajte da sanjate. Uvek, uvek naporno radite na sebi, čak i ako ja to nisam uvek radio. Ali to je očigledno bila greška. Zato želim da im poručim da rade vredno svakog dana. I ono najvažnije, slušajte svoje roditelje. Porodica je najvažnija stvar koja postoji".