Životne lekcije Bibarsa Natha: Vikom ništa nećete postići! Svuda ima rasizma, ali nikad ne stavljajte akcenat na razlike

Na terenu Jevreji i Muslimani, na klupi hrišanin. Kombinacija kakva postoji samo u Izrealu dovela je u centar pažnje tamošnjih medija Bibarsa Natha. Razlog, dokumentarni film „Not yes lost“ (još nismo izgubljeni), u kome arhitekta igre Partizana objašnjava objašnjava kakve je sve prepreke i(li) predrasude morao da savlada da bi postao cenjen u svojoj državi. Pre svega, u reprezentaciji koja mu je baš njemu dodelila status prvog muslimanskog kapitena u istoriji. Što istovremeno ilustruje kakav je fudbaler i – čovek.

U dokumentarcu koji će večeras biti emitovan u Izraelu, društvo 32-godišnjem vezisti prave napadači: još jedan Musliman Munas Dabur (zimus ga Hofejhajm kupio od Sevilje) i Tomer Hemed iz Čarltona (pripadnik dominantne jevrejske zajednice). Svi saglasni da nije jednostavno biti drugačiji, jer će svakako, bilo kojoj religiji da pripadate, biti izloženi pogledima ispod oka. Neretko i uvredama.

„Nije bilo nimalo lako snimiti dokumentarac, dovesti fudbalere, „otvoriti“ ih da pričaju o ovom problemima. Tačno postoji deo filma u kome se na diskretan način izražavaju protest protiv položaja Muslimana u reprezentaciji Izraela, ne mogu da kažu ili da se ponašaju onako kako zaista žele“, poentirao je direktor projekta Šuki Guzik.

Utisak je da Bibars Natho, kao čovek koji je preko glave preturio sve i svašta na privatnom i sportskom planu, uspeo profesionalizom i ljudskim kvalitetima da se izdigne iznad podela i kao rođeni lidera primora selektora Andreasa Hergoca iz Austrije da mu obavije kapitensku traku oko mišice. Može biti da je na taj položaj uticala i činjenica da je Natho odavno shvatio da se ljudi ne dele prema tome kojoj veri pripadaju, nego da li su dobri ili ne, pa se i tako sam dokazao u tri hrišćanske države (Rusiji, Grčkoj i Srbiji). Dovoljno da razume druge i da na svim adresama gde je boravio razumeju njega.

„Rasizma ima svugde i uvek će ga biti. Nažalost, u ljudskoj je prirodi. Ja sam, ipak, učen da se ni po čemu ne razlikujem od ostalih, niti sam ikad ikoga namerno uvredio. Odrastao sam u porodici koja je uvek pomagala drugima. I sam sam takav“, ističe Natho.

Veliki uticaj na Bibarsa imao je njegov otac Akram. Kao vojnik, usadio je nasledniku disciplinu, (samo)poštovanje i ratnički duh koji ga je vodio kroz karijeru.

„Bilo mi je 18 leta kad mi je tata preminuo od posledica srčanog udara, igrao sam tada za Hapoel iz Tel Aviva, na programu je bio derbi sa Makabijem, trebalo je da izvedem korner ispod tribine na kojoj su bile smeštene pristalice rivalskog kluba. Navijači Makabija pevali su pogrdne pesme na račun moje porodice, u stihovima priželjkivali njenu smrt. Sve to u trenutku kad su mi i otac i ujak već bili mrtvi. Navijali su da moja majka i sestre umru. To me je slomilo, bio sam klinac...“

Iako potresni, događaj s početka karijere mu je pomogao da očvrsne.

„Shvatio sam da moram to da prihvatim i da svaku nepriliku posmatram kao motiv kako da nastavim dalje. Želeo sam da dokažem da sam iznad situacije. Nije sve ružičasto u životu, ni u sportu, ali morate da znate kako da se nosite sa izazovima. Kad dođu na tribine, navijači sebi dozvoljavaju bukvalno sve. Vređanje aktera utakmice predstavlja im neku vrstu oduška“.

Natho je u međuvremenu uspeo većinu tih navijača da okrene u svoju korist. Naročito učinkom u dresu reprezentacije, gde je skupio 66 utakmica, a poslednje dve godine je njen vođa, kapiten. Iako se nisu svi oduševili takvom odlukom Andreasa Hercoga, pa ga je nekadašnji reprezentativac Ejal Berkovič javno i oštro kritikovao što ne peva himnu. Bibars je pustio je da njegova dela govore i kad se prašina slegla uzvratio smirenim tonom.

„Moj otac je služio ovoj državi. Daleko više nego neki drugi ljudi koji, blago rečeno, ništa nisu dali Izraelu. Kad su me pojedinci napali što ne pevam himnu, ljudi iz mog plemena, iz mog sela, pitali su me kako sam uspeo da ostanem pribran, da im ne odbrusim šta zaslužuju. Ne! To sam ja. Srećom, uspevam da zadržim smirenost. Vermenom su glasovi tih ljudi postajali sve tiši i na kraju su iščezli. Sve je prošlo. Verujem da sam uspeo svima da prenesem svoju poruku, da se vikom ništa ne može postići. To što je Berkovič pričao kako onaj ko ne peva himnu ne može da bude kapiten je rasistički čin. Znači li to da onaj ko nije kapiten, a takođe ne peva himnu, može da igra za reprezentaciju? Za njega su takvi, izgleda, prihvatljivi. Stvarno ne mogu da razumem takve poglede na svet i život“.

Nešto ranije pojasno je kako postoji problem nipodaštavanja njegovog vrskog ubeđenja.

„Ljudi koji to govore me ne povređuju. Oni to kažu samo radi publiciteta i pažnje. Žalosno je to što na taj način pokušavaju da unište divnu zemlju, ali moramo da naučimo da živimo sa tim. Nismo u obavezi da slušamo baš svakog šta kaže. Ja sam Musliman, ali mi je istovremeno važno što sam državljanin Izraela. Himnu sam pevao dok sam bio mlađi i kad nisam razumeo značenje reči. Tim i zemlja su mi važni, ali ja sam Čerkez i Musliman, ne mogu da pevam neke reči. Ne mogu da pevam himnu ako je ne osećam kao deo sebe. Ne pevam je, ali je poštujem, jer osećam pripadnost ovom timu i ovoj zemlji“.

Osim Berkoviča, bio je meta još jednog nekadašnjeg izraelskog reprezentativca, Tala Benina, koji mu je sugerisao da „manje priča i da nauči reči himne“.

„Ako pogledate odjek u javnosti, kakve su poruke usmerene ka tim ljudima, a kakve sam ja dobio, shvatićete da je moja poruka prošla“.

Možda najbolju ocenu koliko je Bibars Natho prihvaćen u svlačionci i da se problem pomalo veštački stvara van nje izrekao je njegov saigrač iz držanvog tima, Tomer Hamed. Jevrejin je stao u zaštitu muslimana, posmatrajući isključivo fudbalske i ljudske vrednosti. kad ih je salgedao, nije imao dilemu.

„Selektor jedini ima pravo da odluči ko će nositi traku u reprezentaciji. Naslušali smo se priča sa strane da Bibars ne bi trebalo da bude naš kapiten samo zato što nije Jevrejin. To nije dobro. Nije prijatno ni njemu, ni nama. Ne možemo da menjamo okolnosti, iako stvarno verujem da ponašanjem i ovakvim izjavama možemo da utičemo na ljude da promene stavove“, rekao je napadač Čarltona.

Da bi se shvatila uloga Bibarsa Natha u Izraelu potrebno je znati njegovo poreklo. U pitanju je Čerkez, potomak starosedelačkog naroda severozapadnog Kavkaza, islamske veroispovesti, čije se jedno pleme (Šapsugi) pod naletom ruske vojske tokom 18. i 19. veka preselilo na teritoriju Otomanskog carstva i Persije. Smestilo se u selo Kfar Kami u današnjem Izraelu i svi su decenijama verni njenoj državi, pa i Nathov otac Akram.

„Uvek sam znao šta je želeo od mene. Smatrao je da bi trebalo da budem lider bilo gde, a ne samo običan igrač. Bio sam kapiten svih mlađih selekcija, prirodno je bilo očekivati da se to desi i u seniorskom državnom timu. To što sam kapiten je veoma važno za moju zajednicu. Uvek sam osećao njihovu podršku i sve to je bilo veoma posebno za njih. Ponosni su na mene“.

Kakve čvrste niti ga vežu sa precima objasnio je i na primeru iz detinjstvu, kad su talenat sadašnjeg prvotimca Partizana spazili skauti Ajaksa i hteli da ga odvedu u Amsterdam.

„Holanđani su tražili od mog oca da potpiše da se neću odazvati služenju vojnog roka u Vojsci Izraela. Odbio je. Radio je 30 godina kao graničar na Zapadnoj obali. Za nas Čerkeze lojalnost je sve. Kralj Jordana je za telohranitelje birao samo Čerkeze. Samo njima je verovao. Istorija je promenjena. Verujem da je svakome ko veruje u miroljubivu koegzistenciju različitih kultura i religija drago da to vidi, bilo da je Jevrejin, Musliman, hrišćanin... To je reprezentacija, mi smo jedinstvena grupa. Ne stavljamo akcenat na religijske razlike“, istakao je Natho.

Tačka, nema dalje.

(FOTO: Star sport, AFP)