Bio je to dan kosmičke milosti za veru, patnju i bezuslovnu ljubav, dan kad je fudbal ušao u krv

U tunelu, kontrast. Na jednoj strani Paolo Maldini, Jap Stam, Alesandro Nesta, Andrea Pirlo, lica kao u ratnih generala. Pogled pravo u travu kišnog Ataturka, bez treptaja. Na drugoj, Stiven Džerard, Ćabi Alonso, Sami Hipija, Džejmi Karager i neki ljudi (trapavi Đimi Traore, neupačatljivi Stiv Finan, nekonstantni Milan Baroš, hodajući maleri za povrede Hari Kjuel i Luis Garsija). Svi oni znojavi već pre izlaska. Pogled ka nebu, pogled ka tribinama, pogled ka nečemu što nije taktika, nego vera u nadzemaljsko. Kada su izašli na teren, mušema Lige šampiona razvučena na sredini, kiša je lagano presijavala svetla reflektora po njoj. Kamera kruži, muzika počinje: “The champions!” U tom trenutku, svi prestaju da dišu. Ovo je noć koja će imati najčuvenije drugo poluvreme, noć koja će podeliti živote i nas običnih smrtnika na pre i posle.

Izgubili su sve što su mogli. I titule i ponos otišli su u zaborav manje prilježnih fudbalskih pratilaca, dok su drugi slavili, gradili stadione, bogatili se i rasli. Otplatili su grehe Hejsela, plakali nad Hilzboroom, preživeli vreme kada su ih i sopstveni sugrađani zvali reliktom prošlosti. Ostala im je samo nada, i to ne ona koja se nada rezultatu, već ona dublja, duhovna, metafizička. Kao što su nekada Skauzeri na vetrovitim dokovima Mersisajda, gledajući u sivo irsko more, pevali o bolu, o gladi, o izgubljenim sinovima iz brodogradilišta i rudnika, tako su i te večeri u Istanbulu, pod kišom i svetlima stadiona, fudbaleri Liverpula i njihovi navijači izveli jedan takav tihi, kolektivni ples. To nije bila samo utakmica. Bio je to pokušaj da se patnji da značenje, da se otkupi dostojanstvo, da se kroz fudbal, poslednji preostali prostor zajedništva, vrati ono vreme kada je Liverpul bio više od kluba: svetionik za sve koji su verovali da se ni iz najdublje tame ne ide bez pesme. I baš u tom padu, pa ustajanju, pa božanskoj intervenciji iznad Dudekove ruke, oni su dobili više od titule. Dobijena je nada. Za sve ljude koji su ikad bili poniženi, zanemareni, ismejani, otpisani, taj 25.05.2005. postao je njihov povratak, pobuna, novo rađanje.

Ako ste poslednjih dana kupovali pivo u prodavnici, velike su šanse da ste na limenci videli ispisano: "Miracle of Istanbul". Čak i u svetu brendova, hiperprodukcije i zaborava, postoje događaji koji ne blede, oni postaju etikete, simboli... Finalna utakmica Lige šampiona između Liverpula i Milana nije više samo fusnota fudbalske istorije, ona je marketinška valuta, kolektivno pamćenje, slavlje vere. Taj natpis na limenci nije pretenciozan. On je podsećanje da čudo nije izmišljotina. Desilo se u Istanbulu. U stvarnom vremenu. I svi koji su ga gledali postali su deo tog čuda. Ako bi kraj života bio izbor, navijač Liverpula ne bi tražio mirnu sobu, već Istanbul na ekranu, jer tamo nije umirao, tamo je živeo najviše. Taj trenutak je bio dokaz da postoji momenat u životu kada si sasvim siguran da se sve isplatilo, samo da bi ga doživeo. U moru dana koje zaboraviš, finale Lige šampiona između Liverpula i Milana 2005. ostaje onaj jedan za koji znaš i ponosno kažeš bio sam živ.

Da krenemo redom, onako kako jedino dolikuje omažu onome što se desilo na današnji dan pre 20 godina.

Leto 2004. godine nije mirisalo na čuda. Liverpul je sezonu 2003/04 završio na četvrtom mestu, sa 30 bodova manje od nepobedivog Arsenala i jedva ispred gradskog rivala Evertona. Klub je bio istrošen, s dušom koja se još držala na sećanju na "Ulijeovu decu", sa Džerardom kao jedinom iskrom u tmurnoj realnosti.

U junu je došao Rafа Benites. Bio je tih, ozbiljan i neupečatljiv za širu javnost, čovek koji je u Valensiji osvojio Primeru sa timom bez zvezda. U Engleskoj ga nisu dočekali kao mesiju, već kao nekog ko je došao da zakrpi raspuklu barku. Njegov prvi potez bilo je puštanje Majkla Ovena. Zvezda tima, miljenik nacije, napustio je Enfild i otišao u Real Madrid za skromnih 8.000.000 funti + Antonio Nunjes. Bila je to odluka koja je zabolela navijače, ali je označila početak novog puta, Rafinog puta.

Benites nije dovodio galaktikose. Dovodio je ljude, radnike, mislioce, tihi arsenal ideja.

Odmah je doveden za 10.500.000 funti 23-godišnji Ćabi Alonso iz Sosijedada. U Španiji su ga već nazivali novim Redondom. Elegantan vezista sa izuzetnim pregledom igre, miran na lopti i sposoban da diktira tempo meča kao da ima satni mehanizam u kopačkama. Igrao je ključnu ulogu u sezoni 2002/03 kada je Sosijedad umalo osvojio Primeru, a njegove lopte su secirale protivničke linije milimetarskom preciznošću. Za englesku publiku, međutim, bio je Alonso potpuna enigma. Ljubitelji Premijer lige navikli su na „box-to-box“ radnike i "fizičke" veziste, ne na plemenitog dirigenta u sredini terena. Očekivanja nisu bila velika, većina navijača ga je doživela kao „projekt“ Rafe Benitesa, a ne kao gotovog igrača. Malo ih je tada slutilo da je Liverpul doveo jednog od najinteligentnijih vezista svoje generacije.

Za oko 6.000.000 funti kupljen je ofanzivac Barselone Luis Garsija. Garsija je bio večiti nomad katalonskog fudbala, „klinac“ iz La Masije koji nikad nije dobio punu šansu u Barseloni, već je kaljen po raznim klubovima (Valjadolid, Tenerife, Atletiko Madrid). Iako je imao solidnu sezonu u Barseloni pre dolaska u Liverpul (došao je na Benitesovu izričitu preporuku), u Engleskoj ga nisu smatrali ozbiljnim pojačanjem. Bio je sitan, lak na nogama, nepredvidiv, sposoban da igra iz senke, idealan za „čoveka trenutka“, ali ne i za kontinuitet. Mnogi su ga potcenjivali zbog fizičkog izgleda i sklonosti ka artističkim rešenjima. Ali njegovi golovi u Ligi šampiona, (bio je najbolji Liverpulov strelac te sezone u eliti sa pet pogodaka) posebno protiv Juventusa i Čelsija postaće ikonični, kao i oni stihovi koje mnogi zazivamo u besanim noćima: Luis García drinks sangria...

A, onda Hosemi. Rafina produžena ruka u svlačionici stigao je iz Malage, klasičan radnik, plaćen 2.000.000 funti. Doveden kao defanzivna alternativa, Hosemi je bio robustan, čvrst, ali ni po čemu poseban. Engleski mediji su ga odmah okarakterisali kao „funkcionalnog“. Rafa ga je voleo zbog taktičke poslušnosti, ali se nikada nije snašao u tempu Premijer lige. Kada se pomene Hosemi, odmah mora i Antonio Nunjes, koji je stigao iz madridskog Reala kao kusur od transfera Majkla Ovena na Bernabeu. Jedan od najmanje zapamćenih igrača u istoriji Liverpula sa tako velikim trofejem. Imao je tu "čast" da svoj jedini gol za klub postigne u finalu Liga kupa protiv Čelsija (poraz 2:3), ali je već sledeće sezone napustio Enfild.

Đimi Traore je bio u Liverpulu još od 1999. godine, ali do te sezone nikada standardan, Benites mu je prvi ukazao veliku minutažu. Malijac je često bio meta šala zbog nespretnosti u odbrani. Mnogi su se zgrozili kada je Benites počeo da mu daje minute, ali će Đimi kasnije odigrati ceo meč u finalu u Istanbulu i postati mitološki heroj. Igrač koji u normalnim okolnostima ne bi nosio Liverpulov dres, ali u filmu zvanom 2004/05 — bio je epizodista koji je upisao svoje ime zlatnim slovima.

Đibril Sise je u leto 2004. bio najskuplji igrač u istoriji Liverpula (plaćen Okseru oko 14.000.000 funti) i jedan od najtraženijih mladih napadača u Evropi. Imao je sve: munjevitu brzinu, atletski izgled, neverovatnu snagu u šutu i reputaciju golgetera koji ne prašta. Za Okser je postizao golove kao na traci, u Ligi 1 je bio zver koja je delovala spremno za Premijer ligu. Važno je istaći i da ga Benites nije doveo (transfer je već bio dogovoren ranije u vreme Žerara Ulijea), ali je delovao kao igrač koji bi mogao da bude simbol nove ere. Međutim, u oktobru 2004, u meču protiv Blekburna, Sise je doživeo jedan od najstravičnijih preloma noge viđenih na fudbalskom terenu. Cevanica mu je pukla na dva mesta, a noga mu je, po rečima lekara, mogla biti amputirana da nije brzo reagovano. U tom trenutku, činilo se da je Liverpul izgubio prvu ofanzivnu uzdanicu. Ipak, Sise se čudesno oporavio i do kraja sezone postao deo velikog preokreta. I ušao da izvede penal u Istanbulu, penal koji će pretvoriti tragediju u trijumf.

Maurisio Pelegrino je stigao u januaru kao slobodan igrač iz Valesnije. Veteran kojeg je Benites poznavao još sa Mestalje. Doveden pre svega zbog iskustva i kao figura u svlačionici. Nije pružio mnogo na terenu, ali je kao taktički model pomogao mlađim defanzivcima. Njegov dolazak je delovao kao znak da Benites ne veruje u defanzivne resurse koje je zatekao.

Na zimu je Stigao Fernando Morijentes iz Reala za 6.300.000 funti. Veliko ime, ali pogrešan trenutak. Nekadašnji udarni tandem Raula i Morijentesa je rasturen dolaskom Ronalda, a Morijentes je u Liverpul stigao tražeći novu vatru. Nažalost, nije imao pravo nastupa u Ligi šampiona jer je već igrao za Real u grupnoj fazi. Njegov dolazak je delovao kao udarac autoriteta, Liverpul konačno dovodi špansku zvezdu. Ali u ligi nije blistao.

Kao poslednje pojačanje te sezone stigao je iz Lidsa za 750.000 funti talentovani mladi golman Skot Karson, doveden kao ulaganje u budućnost. Iako je bio treća opcija, Karson će dobiti šansu u četvrtfinalu Lige šampiona protiv Juventusa, kada je Benites šokirao sve uvođenjem klinca između stativa. I nije pogrešio. Do danas je jedno od uobičajenih kviz pitanja ko je jedini aktivni igrač iz Liverpulovog šampionskog tima 2005, a Karson je sada 40-godišnjak i treća opcija na golu Mančester Sitija posle Edersona i Ortege (treba reći da doduše i Milan Baroš igra sa 44 godine u klubu Vigantice, kom čak ni Transfermarkt nije uspeo da registruje rang takmičenja češkog fudbala).

A, ko je tu bio od stubova i senki koje će procvetati? Na pragu svog vrhunca, Stiven Džerard je već uveliko bio prepoznat kao kapiten sa karakterom ratnika i instinktom predatora. Bio je suštinski jedini Liverpulov igrač oko kog nema spora da je bio elitan, ako računamo da je Ćabi Alonso tek pokazivao naznake da će to postati, a da je Sami Hipija uveliko u četvrtoj deceniji bio na granici između odličnog i elitnog igrača. Stiven je od leta 2004. počeo da dobija unosne ponude (u tom momentu konkretno od Čelsija, kao i posle istanbulskog finala), ali je odbio milione, kao i još nekoliko puta tokom karijere kasnije od španskih velikana i tako zakucao status čoveka za kog se toči litar krvi u svako doba dana i noći. Već tada je bio duh ekipe, fizički dominantan, mentalno izdržljiv, sposoban da uvuče ceo stadion u svoj ritam. Njegov gol protiv Olimpijakosa u poslednjim minutima grupne faze nije bio samo prolaz dalje, to je bio trenutak kada je postao legenda, bez da je išta u crvenom dresu do kraja karijere uradio.

Milan Baroš je na početak priprema za sezonu 2004/05 stigao sa talasom euforije nakon osvajanja Zlatne kopačke na Evropskom prvenstvu 2004, gde je dominirao u dresu Češke i dogurao sa Knedličkama do polufinala. Bio je brz, direktan, neumoran, ali često je frustrirao individualnošću. Ipak, u sistemu koji nije imao izraženog „target mana“, Baroš je bio neophodan, uvek je vukao, jurio, otvarao prostor. U Istanbulu neće dati gol, ali će napraviti ključnu "asistenciju" za Šmicerov pogodak verovatno najčuvenijim uvlačenjem stomaka u istoriji fudbala.

Jerži Dudek je već godinama bio prvi izbor među stativama. Važio je za korektnog golmana, ali daleko od spektakularnog i često kritikovanog zbog nesigurnosti. Tokom sezone 2004/05 njegova pozicija bila je klimava – Skot Karson i Kris Kirkland su disali za vratom i branili na ukupno pet od Liverpulovih 13 utakmica u Ligi šampiona te sezone. Ali… onda je došlo finale. I „Dudekov ples“. I Ševčenkov penal. I večnost.

Nekada čudesni Australijanac iz Lidsa, ali u Liverpulu večito mučen povredama i inkonzistentnošću. Bio je Hari Kjuel igrač sa tehnikom za veliki momenat, ali telo ga je izdavalo. U finalu Lige šampiona ga Benites postavlja u startnih 11, što izaziva kontroverze, a Kjuel ubrzo izlazi povređen, već u 22. minutu i ustupa mesto kasnijem heroju Vladimiru Šmiceru. Mnogi su mu zamerili tu slabost, drugi ga pamte kao jednog od najnesrećnijih talenata prve decenije 21. veka.

Vladimir Šmicer bio je tu od 1999. godine, ali nikada standardan u startnoj postavi, već više kao igrač koji je po pravilu ulazio sa klupe. Njegova minutaža je opadala, imao je već 33 godine i znalo se da će napustiti klub po završetku sezone. Ipak, kad je ušao u igru u finalu umesto povređenog Kjuela već u 22. minutu, doneo je sa sobom spokoj iskustva. Njegov gol za 2:3 bio je poput poslednje note pesme nekog zaboravljenog kompozitora, a zatim i pogodak iz penala u odlučujućoj seriji. Otišao je kao heroj i ostaće to za sva vremena.

Bio je već tada Džejmi Karager dugogodišnji igrač Liverpula, ali je pod Rafom Benitesom konačno pronašao svoju istinsku ulogu, lidera u defanzivnoj liniji, za razliku od Ulijeovog vremena, gde je često ševrdao između bekovske i štoperske pozicije. Igrač koji je nadomeštao sve što mu je falilo u talentu brutalnom požrtvovanošću, inteligencijom i neustrašivošću.

A, šta tek reći o Samiju Hipiji. Finski div, komandant iz Ulijeove ere. Nije više bio onaj dominantni štoper iz ranijih sezona, ali njegovo iskustvo i hladnokrvnost i dalje su bili dragoceni. Bio je zamenjen Karagerom u ulozi lidera, ali mu niko nije oduzeo dostojanstvo. Njegovo šepanje u produžecima finala, dok pravi klizeći s grčevima, postalo je simbol Liverpula, ništa ne ide lako, ali ide do kraja i po ogromnu cenu

Tihi heroj Ditmar Haman bio je sve ono što fudbal često ne vidi, poziciono savršen, nenametljiv, hladan. U finalu je ušao tek u drugom poluvremenu kada je bilo 0:3 i tada je Liverpul počeo da igra. Njegovo prisustvo stabilizovalo je vezu i dalo Alonsu slobodu. Na penale je izašao sa slomljenim prstom i hladnokrvno pogodio.

Liverpul je otvorio takmičenje kod kuće, ali bez prevelikih očekivanja. Monako je prethodne sezone igrao finale Lige šampiona, dok su Redsi bili povratnici. Međutim, baš ta utakmica dala je nadu. Sise i Baroš su pokazali da postoji oštrica, dok je sredina terena sa Alonsom i Džerardom delovala organizovano. Benites je bio zadovoljan, ali je bilo jasno da tek predstoje pravi ispiti.

Poraz u Atini od Olimpijakosa pokazao je sve slabosti tima u izgradnji. Rivaldo, iako već u poznim godinama, pogodio je iz slobodnog udarca, a Liverpul nije imao rešenja protiv organizovanog i agresivnog domaćina. Igra je delovala sporo, nepovezano. Kritike su krenule da se gomilaju: Benites rotira previše, ekipa nema identitet, nema pobednički mentalitet...

Liverpul je u trećem kolu u remiju bez golova na Rijazoru protiv Deportiva iz La Korunje pokazao taktičku zrelost, ali i napadačku jalovost. U Galiciji se igrao šah, ali kao da nije bilo figura. Jedan od onih mečeva koji kao da ne postoje u sećanju, osim za trenere. Benites je znao da je to bio osvojeni bod u gostima, ali navijačima su u tom trenutku više delovala kao izgubljena dva.

Brzo je usledio okršaj protiv istog rivala na Enfildu i stigla je i prva pobeda od prvog kola, ali i dalje bez blistanja. Jedan autogol Žorža Andradea bio je dovoljan. Utakmica u kojoj je Enfild pokazao strpljenje, a ekipa disciplinu. I dalje nije bilo fluidnosti, ali bodovi su se nakupljali.

A, onda poraz od Monaka u Kneževini (golom Havijera Saviole) koji je zategao konopac oko vrata. Liverpul je znao da mora da pobedi Olimpijakos sa minimum dva gola razlike u poslednjem kolu. A Stiven Džerard je posle utakmice izjavio: „Ako ispadnemo, biće sramota. Moramo da završimo posao kako god znamo.“

I onda... Istanbul, pre Istanbula. Jer da nije bilo ove večeri, ne bi bilo ničega. Utakmica je počela sa jezivom tišinom na tribinama. Rivaldo je još jednom bacio čini u 26. minutu, pogodak iz slobodnjaka. Bilo je 0:1 i Liverpulu su bila potrebna tri gola u nastavku da prođe.

U svlačionici na poluvremenu, Rafa Benites se odlučio na ono što niko nije očekivao, ubacuje Florana Sinamu Pongola, zaboravljenog klinca sa margine tima, i Nila Melora, junaka omladinske škole. I... čudo je počelo.

• 47. minut – Sinama Pongol postiže gol i daje nadu. Enfild pulsira.

• 81. minut – Nil Melor, tamo neki momak sa brojem 33 na leđima, pogađa za 2:1. Liverpul je na korak.

• 86. minut – lopta se odbija na ivici šesnaesterca, Melor spušta glavom, a Steven Džerard... "OH, WHAT A HIT SON! WHAT A HIT!"

  Jedan od najlegendarnijih komentatorskih uzvika u istoriji Liverpula, uz „Corner taken quickly, Origi!“ Džerard šalje loptu pod prečku, ne šutira, već je zakiva. U tom udarcu bila je sva frustracija, bol, glad, vera. Bio je to trenutak kada Liverpul nije prošao samo dalje, prošao je iz tame u svetlo. Enfild je eksplodirao, Stiven skočio u vazduh, a Benites mirno prilazi klupi, kao da zna: „Ovo je tek početak.“

  Te večeri, Džerard nije bio najbolji igrač na terenu, bio je najpotrebniji. Njegova kretnja pre udarca bila je kao silazak iz oblaka: bez premišljanja, bez straha. Kao da mu je ceo stadion rekao: „Sad je tvoje vreme.“ I on ih je poslušao. Bio je to udarac čoveka koji više ne pokušava (kao dotad), nego odlučuje.

  Naravno, veče osmog decembra 2004. nije bilo samo veče kada je Liverpul prošao dalje. Bio je to trenutak kada je Stiven Džerard postao nešto više od kapitena, postao je simbol vere u nemoguće. Udarac koji je ušao pod prečku bio je samo fizička manifestacija udarca u sve sumnje, u svaki šapat da Liverpul ne može, već da je samo ubeđen da ne može.

  Do tog trenutka, Liverpul je bio ekipa u večitoj rekonstrukciji. Dobijali bi mečeve, ali bez identiteta. Protiv Olimpijakosa, u 86. minutu, svet je prvi put video nešto drugo: mentalitet čopora koji se diže iz blata. Nakon tog gola: Igrači su počeli da veruju da je svaki meč dostižan. Navijači su počeli da veruju da istorija može da se piše iz haosa. A, Benites je shvatio da u Džerardu ima generala koji može da vodi i kada planovi ne funkcionišu.

  Za mnoge navijače, taj trenutak je važniji od samog Istanbula, jer Istanbul je bio vrh planine, ali pogodak protiv Olimpijakosa bio je prvi korak uz liticu. Onaj trenutak kad shvatiš da je put ka čudu krvav, ali moguć.

  Dvomeč protiv Bajera iz Leverkuzena u osmini finala bio je, ispostavilo se, najrutinskiji korak na najčudesnijem putu. Prošlo je nešto više od dva meseca od čudesne večeri sa Olimpijakosom. Zimski vetrovi nisu se ni slegli, a Liverpul je bio tim sa dvostrukim identitetom: u Premijer ligi se mučio (bio je na osmom mestu), ali u Evropi, delovao je kao isprogramiran za velike večeri.

  Na papiru, Bajer Leverkuzen je bio ozbiljan protivnik. U grupi su demolirali Real Madrid 3:0 i pokazali da imaju brzinu i kreativnost u igri, predvođeni Dimitrom Berbatovim, Lendonom Donovanom i brazilsko-nemačkom školom čvrstine i pokreta.

  Ali Benites je uradio ono što su samo retki videli da dolazi, napravio je od Liverpula ekipu koja ubija tiho, ali precizno. I već u prvoj utakmici to je eksplodiralo. Luis Garsija daje golčinu u 15. minutu, prvi znak da u ovom igraču ima više magije nego što su mnogi verovali. Jon Arne Rise, njegov karakteristični projektil levicom za 2:0. Ditmar Haman hladnokrvno pogađa za 3:0 i stavlja tačku na veče. Utakmica je odigrana bez Stivena Džerarda koji je bio suspendovan. Ostatak ekipe pokazao je da može i bez kapitena, i to dominantno. Benites je sve više delovao kao komandant na klupi. Precizna taktika, duboki blok, napadi po boku, Liverpul je „ugasio svetla“ u Leverkuzenovoj mašineriji. Jedini minus? Gol Brazilca Franke u 90. minutu, koji je dao lažnu nadu Nemcima za revanš.

  U Nemačku su otišli Crveni sa samopouzdanjem, ali i svesni da dva razlike u Evropi nisu garancija, pogotovo s tadašnjim pravilom gola u gostima. Leverkuzen je planirao juriš, ali Liverpul je došao da zapečati sudbinu bez milosti. Luis Garsija je ukrao predstavu, prvim golom pokazuje refleks i hladnokrvnost, a drugim čisti instinkt. Dva gola u gostima od „krilatog fantoma“ obeležila su veče. Baroš je takođe dao svoj doprino, koristi pas Melora i rutinski gađa. I to je to 0:3 u gostima. Jacek Kšinovek daje gol za utehu, za reprizu prvog meča i konačnih 1:3.

  Kao ključna posledice dvomeča pojavila se činjenica da je Benitesova filozofija počela da dolazi do izražaja: nema više haotičnih pobeda. Liverpul postaje ozbiljan. Luis Garsija postaje evropski hit. Njegova sposobnost da nestane i pojavi se u šesnaestercu stvara mit. Ranije pomenuti mentalitet čopora se učvrstio, Liverpul je počeo da izgleda kao ekipa koja zna kako da igra nokaut fazu: hladno, organizovano, ubitačno. I dok su svi očekivali da će Liverpul pasti u nokaut fazi zbog slabog rostera i neubedljive sezone u ligi. on je rastao.Tiho, opasno, kao gladan lav u senci.

  Kada je žreb spojio Liverpul i Juventus u četvrtfinalu, niko nije mislio samo o fudbalu. Na dan finala Kupa šampiona 1985. godine, na stadionu Hejsel u Briselu, 39 navijača Juventusa je poginulo, a više od 600 je povređeno, kada se srušio zid pod pritiskom huligana i panike. UEFA je tada suspendovala sve engleske klubove iz evropskih takmičenja na pet godina, a Liverpul na čak šest. Rane su bile duboke. Italijanski navijači, a posebno tifozi Juventusa, nikada nisu oprostili. Liverpul, sa svoje strane, godinama je ćutao, pokušavao da pomogne, ali prava katarza nikada nije nastupila. I onda... 2005. — prvi susret tih klubova nakon tragedije.

  Atmosfera na Enfildu je bila čudna. Tužna, tiha, dostojanstvena. Liverpul je na početku meča podigao transparent: "Amicizia" – prijateljstvo. Navijači su tiho razvili poruku za žrtve Hejsela. Italijani su većinom ostali hladni. Rane su bile previše sveže, i posle dve decenije. Ali kada je lopta krenula, Liverpul se preobrazio. U 10. minutu, Sami Hipija se ubacuje iz drugog plana i zakucava loptu u mrežu. Eksplozija. Petnaest minuta kasnije, Luis Garsija udara jedan od svojih prepoznatljivih „ne vidiš ga, pa eksplodira“ golova, parabola koju kad si navijač Liverpula sanjaš u najdubljem snu za 2:0. Enfild vrišti.

  Taktički, Benites je razbio Juventusovu sredinu: Emerson i Manuele Blazi su delovali izgubljeno, Nedved bez lopti, Ibrahimović van ritma, Del Pijero nevidljiv. Ali u 63. minutu, Fabio Kanavaro koristi nesporazum u odbrani i smanjuje na 2:1. Taj gol je bio kao rana koja se otvara: Juventus je sad imao gol u gostima.

U Torinu se nije igralo, ratovalo se, kao da je ona Nirnberška bitka Portugal - Holandija iz 2006. doživela najavu u toj utakmici. Juventus je izveo gotovo sve što ima: Ibrahimović, Trezege, Nedved, Del Pijero, Zambrota... Ulog je bio ogroman. Ali Rafa Benites je odigrao partiju šaha, hladnijom glavom nego iko. Na teren je poslao mladog Skota Karsona (20 godina!), a ne Dudeka, i to usred Torina i Dele Alpija protiv Juventusa.

Karson nije imao mnogo posla, a ispred njega su Karager i Hipija čistili skoro sve. Najvažniji detalj: Juventus nije imao šut u okvir gola sve do 79. minuta. Utakmica bez ritma, ali i bez panike. Liverpul je odbranio ono što je stvorio u prvoj utakmici. Bez ikakvog glamura. Samo krv, disciplina i vlažan travnjak koji puca pod ramenima zadnje linije. Kraj 0:0. Liverpul je u polufinalu Lige šampiona.

A, onda je došao najmisteriozniji dvomeč. U proleće 2005, Čelsi je bio simbol nove moći, klub koji je kupovao budućnost. Roman Abramovič je u klub već uložio više od 200.000.000 funti samo u pojačanja, Žoze Murinjo je stigao kao prvak Evrope sa Portom i samouvereno krenuo da gradi status "Gospodina posebnog". Čelsi je već bio na korak od osvajanja Premijer lige, Liverpul osmi. Čelsi je imao Didijea Drogbu, Frenka Lamparda, Džona Terija, Kloda Makelelea, Arjena Robena i trenera koji je znao kako da ubije svaku utakmicu. Liverpul je imao duh Enfilda, teret Hilzboroa, Hejsela, godine gladi, poniženja, čekanja i "jednog i po elitnog igrača".

Liverpul u prvoj utakmici na Stamford Bridžu nije igrao da pobedi, igrao je da pokvari mašinu. Benites je odigrao savršeno defanzivno, zatvorio sredinu, iseckao ritam i ukinuo protok lopte ka Drogbi. Džerard je igrao defanzivno, Alonso postavio zid, a Karager komandovao kao admiral iz rovova. Za Čelsi frustacija, a za Liverpul plan koji deluje (0:0). Benites je znao da se rat dobio pod svodovima Enfilda.

Atmosfera je bila nestvarna u revanšu. Enfild je disao kao jedno biće. Pre početka meča, ceo stadion je zagrmeo "You'll Never Walk Alone" na nivou biblijskog predanja.
Murinja i njegove igrače to je poremetilo, delovali su kao stranci u svetilištu koje ne poznaju. I onda četvrti minut. Baroš beži u prostor, zemljak Čeh ga ruši, sudija pušta prednost. Lopta dolazi do Luisa Garsije, koji je šutira…lopta ide ka gol-liniji…Teri pokušava da izbaci, Galas interveniše…i onda — sudija pokazuje na centar. Gol."Ghost Goal. Fantomski gol. Murinjo urla, gestikulira... Luis Garsija trči ka korner-zastavici, navijači skaču, Enfild vrišti. A Čelsijevi igrači gledaju u sudiju Luboša Mihela kao da je upravo prizvao duhove.

Mnogi su tada rekli da lopta nije prešla liniju. Ali navijači Liverpula su rekli s ponosom, prešla je, i to je učinio neko s Hilzboroa. Duhovi koji do tog dana nikada nisu pronašli pravdu, tog dana su dobili osvetu kroz fudbalsku metafiziku. To nije bio samo gol. Bio je to udarac nevidljivom silom, gol koji je prešao liniju ne zato što je ljudskom vidu delovalo tako, nego zato što je morao da uđe. Zbog svega. Zbog Hilzboroa, patnje, prezira fudbalskog establišmenta prema možda najvećem klubu 20. veka.

Čelsi je jurišao. Galas je pogodio prečku. Gudjonsen u nadoknadi promašuje nemoguće, lopta prolazi pored gola, a vreme se zaustavlja. Sudija svira kraj. Enfild je eksplodirao. Benites čak trči (za njega, ne zamerite, malo smanjujemo kriterijume toga šta je trčanje), Murinjo klima glavom. Luis Garsija, tihi Španac, ulazi u legendu.

A, sad idemo u Istanbul. Pre nego što započnemo Istanbulski armagedon, važno je da jasno prikažemo srazmeru moći. Jer da bi čudo bilo čudo, mora postojati i nemoguće koje je pobeđeno.

Milan je bio elegancija, moć, iskustvo. Trener Karlo Anćeloti višestruki šampion Evrope kao igrač, već osvajač Lige šampiona kao trener. Startnih 11 Milana: Dida – golman Brazila, jedan od najboljih na svetu tada. Kafu, dvostruki svetski šampion, bočna munja. Jap Stam, defanzivni tenk, nekadašnja zver Mančestera. Alesandro Nesta – maestro u odbrani, umetnik klizećeg starta. Paolo Maldini, ikona, kapiten svih kapitena, večna figura Milana. Andrea Pirlo, šapat sa loptom, vizionar iz dubine. Đenaro Gatuzo, pas čuvar, zver u ljudskom obliku. Klarens Sedorf, jedini čovek sa tri Lige šampiona u tri različita kluba. Kaka, tada najbolji igrač sveta u usponu, tehnička apokalipsa po rivale. Andrij Ševčenko, Zlatna lopta 2004, ubica u kopačkama. Ernan Krespo, napadač iz snova, možda najbolji tehničar među golgeterima tog doba.

Na klupi: Rui Košta, Seržinjo, Jon Dal Tomason, Kahaber Kaha Kaladze, vremešni Bili Kostakurta i svi bi igrali u 99 odsto timova sveta u startnoj postavi.

A, Liverpul? Trener: Rafa Benites – taktičar, mislilac, previše hladan za strast kluba kakav je Liverpul. Formacija nominalno 4-4-1-1 (a suštinski, u haosu finala, sve se promenilo i delovalo anarhično, jedino je valjda tako i moglo). Startnih 11 Liverpula: Jerži Dudek, solidan golman, ali tada daleko od elite. Stiv Finan, korektan bek, tiha senka uz aut-liniju. Đimi Traore, igrač na ivici greške, večiti predmet ismevanja, neki komentatori bi danas verovatno prokomentarisali "kakav užasan igrač" (i takav je za Liverpul igrao najčuveniju utakmicu u istoriji klupskog fudbala). Džejmi Karager, lokalni ratnik, srce i bol u jednoj osobi. Sami Hipija, nordijski bedem, ali već na silaznoj putanji. Jon Arne Rise, top u levoj nozi, instinkt više nego tehnika. Ćabi Alonso, genijalac u povoju, tada još u fazi dokazivanja. Luis Garsija, umetnik trenutka, ali ne stalnosti. Hari Kjuel, igrač koga je telo izdavalo više nego borba s protivnicima. Stiven Džerard, jedini neosporno svetske klase, kapiten s dušom već tada. Milan Baroš, brz, uporan, ali ne elitni napadač.

Na klupi: Vladek Šmicer (pred oproštajem), Didi Haman (vezista iz senke), Sise (pola godine ranije skoro izgubio nogu), Karson (tinejdžer), Hosemi, Igor Bišćan...

U normalnim okolnostima, ova utakmica se završava 4:0 za Milan, ka čemu je i išlo... na poluvremenu. Ali fudbal ne igra samo noga. Nekad igra i nepravda, ponos, svetlost i nešto što dolazi odozgo.

U vazduhu je nešto bilo čudno. Nije bilo ni vruće ni hladno, ali nebo je sivo. Teško. Kažu očevici, da je po ivici oblaka klizila sitna, neodlučna kiša, ni prava, ni dosadna. Nije oluja, a opet ni mir. To je zatišje pred nešto što niko ne ume da objasni. Stadion Ataturk… kao da nije bio dovršen. One betonske oble tribine, daleke od terena, atletska staza razdvaja. Na jednoj strani crvena reka Liverpula, 30.000 Skauzera sa šalom, pesmom i tremom. Na drugoj, italijanski čelik, organizovani, smireni, sa uverenjem u kvalitet.

U tunelu, kontrast. Na jednoj strani Maldini, Stam, Nesta, Pirlo, lica kao u ratnih generala. Pogled pravo u travu kišnog Ataturka, bez treptaja. Na drugoj, Džerard, Rise, Karager i neki ljudi (trapavi Đimi Traore, Stiv Finan, Milan Baroš, hodajući maleri za povrede Hari Kjuel i Luis Garsija). Svi oni znojavi već pre izlaska. Pogled ka nebu, pogled ka tribinama, pogled ka nečemu što nije taktika, nego vera u nadzemaljsko. Kada su izašli na teren, mušema Lige šampiona razvučena na sredini, kiša je lagano presijavala svetla reflektora po njoj. Kamera kruži, muzika počinje: “The champions!” U tom trenutku, svi prestaju da dišu. Ovo je noć koja će imati najčuvenije drugo poluvreme, ovo je noć koja će podeliti živote i nas običnih smrtnika na pre i posle.

A onda zvižduk. I samo minut kasnije Maldini zakucava loptu u mrežu. Još se "You'll Never Walk Alone" nije ni ohladila, a već šok. Pirlo izvodi slobodan udarac. Lopta leti savršeno, kao nacrtana. Maldini sa 38 godina igra peto finale Lige šampiona, večni princ Milana, zalazi iza odbrane i zahvata volej iz prve. Dudek nije stigao ni da trepne, 1:0. Tačno 50 sekundi. Najbrži gol u istoriji finala Lige šampiona. Navijači Liverpula još razvijaju transparente. Enfild na Bosforu zadrhtao. Benites ne paniči, ali pogledi njegovih igrača ne govore ništa dobro.

Kaka počinje da pleše. Ne u sprintu, nego u misaonom ritmu. Liverpul pokušava da sabije linije, ali Italijani se igraju prostornom geometrijom. Pirlo diriguje, Sejdorf osluškuje, Gatuzo grize. Kjuel izlazi zbog povrede, Benites ubacuje Šmicera. Navijači odmahuju glavom, a prepričava se da je bilo reči poput: "Već nas je jedan izdao, sad ulazi veteran koji odlazi iz kluba." Ali i to je bio deo predstave, scene u rukama nadljudskih režisera.

Kaka uzima loptu na sredini. Jednim dodirom je isključio tri igrača Liverpula, gura idealnu dijagonalu. Ševčenko beži, centrira nisko… Krespo se ubacuje kao kradljivac u noći, važno da je 2:0. A stadion pada u zloslutnu tišinu. Ako je drugi bio bolan, treći je bio ubistvo. Kaka vuče, vuče, vuče… I onda, lopta preko celog šesnaesterca, zakrivljena, savršena. Krespo je dočekuje, beži od ofsajda, gospodski, spoljnim delom kopačke lobuje Dudeka za 3:0. Šta god da je Liverpul mislio da jeste, sada više nije.

Navijači sede, ne viču, ne zvižde, ne psuju, samo gledaju. Istanbul je postao groblje crvene nade. Benites u svlačionici, Finan povređen, mora napolje. Ali ne brine Rafa o tome, brine kako da kaže ljudima: "Morate da verujete, iako nemate u šta." U tom trenutku, Liverpul više nije tim, više je kao dug navijačima, muka, reč 'gotovo'.

Ali...neko negde gore još nije okrenuo poslednju stranicu.

Džejmi Karager je kasnije rekao:„Bilo je očajno. Niko nije mogao da pogleda drugog u oči. Neki su plakali. Ja sam želeo da se zemlja otvori i da nas proguta sve kolektivno.“ Finan je povređen, Benites želi da uvede Hamana, ali postoji problem, samo jedna izmena će preostati jer je Kjuel već izašao u prvom poluvremenu. Morao je Španac da se odrekne figure da bi probao nešto.

Benites hladan kao led. Ne viče. Ne lomi. Samo crta. Pokazuje kako se menja formacija iz 4-4-1-1 u 3-4-2-1, sa Didijem Hamanom kao osiguračem ispred zadnje linije. Šmicer i Garsija bliže Džerardu, Rise i Traore se šire kao krila (Zamislite Đimija ranije kako to radi?). Sve deluje matematički... Osim emocije. Postoji više verzija, ali najčešća priča ide ovako: Dok je Benites objašnjavao detalje, Stiven Džerard ustaje i preseca tišinu: Ne izlazimo da nas ponize. Ako padnemo, padamo boreći se. Za navijače. Za grb. Za sebe.”

I tada, kako kažu, svi su pogledali kapitenove oči i nije im bilo bitno šta piše na tabli. Bilo je bitno šta piše u grudima. Nakon što je prekinuo šapat panike i uneo plan u prostoriju, navodno je rekao samo u trenutku kad je Liverpul izgledao kao olupina : „Ako damo sledeći gol, izvesno je da ćemo mi da pobedimo.“

I tako… izlaze ponovo. Na teren. Pred svet. Pred istoriju. I tada počinje drugo poluvreme u kojem fudbal prestaje da bude sport — i postaje legenda.

Sve je počelo niotkuda. Liverpul je izgledao bolje, ali niko nije verovao da se čudo sprema. A onda u 54. minutu... Rise dobija loptu na levoj strani. Kao iz topa centrira. U šesnaestercu, među džinovima, Stiven Džerard skače. Zakucava glavom u ugao, 3:1. Ne deluje kao mnogo. Ali jeste, jer u tom trenutku verovanje eksplodira. Stiven širi ruke i maše ka navijačima, viče: Coooome on!!!!!

Nakon samo 120 sekundi, Liverpul i dalje napada. Lopta dolazi do Vladimira Šmicera. Igrač za kog niko nije mislio da će igrati. Igrač koji zna da mu je ovo poslednji meč za klub. Ne razmišlja, šutira sa 20 metara. Nisko, precizno, pored Didine ruke, 3:2. Pet sekundi tišine, a Onda eksplozija. Istanbul vibrira. Nebo počinje da veruje.

Minut je 60. Baroš prolazi, odlaže loptu za Džerarda, Gatuzo ga ruši, penal!!! Lopta u ruke Ćabija Alonsa, tiha senka, ali veliki um, štutira, Dida brani. Ali... lopta se odbija. I Alonso zakucava iz drugog pokušaja, 3:3. U šest minuta, Liverpul je uradio nešto što nije ni verovatno ni logično, ali jeste besmrtno.

Na tribinama ljudi plaču, grle jedni druge, Ljube strance. Priče kažu da se neko čuo kako viče: „Nisam verovao u Boga do večeras!“ Na klupi Milana – Anćeloti izgleda kao čovek kojem je ukraden scenario. Na klupi Liverpula, Benites ostaje hladan. Još nije gotovo.

Naravno. Produžeci u Istanbulu nisu bili samo nastavak utakmice. Bili su iskušenje. Kazna. I proba svetosti. Nakon čudesnog povratka, Liverpul više nije imao snage, samo veru. Milan više nije imao sigurnost — samo bes. I tada se desilo nešto što prevazilazi sve granice razuma.

Produžeci počinju i vrlo brzo je jasno, Liverpul je fizički slomljen. Karager jedva hoda, hvata ga grč na svakih 30 sekundi, Haman igra sa slomljenim prstom na nozi. Ipak, niko ne traži izmenu. Jer u tim minutima bol se ne računa. Milan preuzima inicijativu. Imaju snagu, imaju klupu, imaju Pirla i Kaku koji ponovo režu linije. Ali nemaju ono što Liverpul sada ima: anđela u rukavicama.

U 117. minutu lopta dolazi do Ševčenka, u srcu šesnaesterca. Šut iz prve glavom — Dudek brani refleksno. Lopta se odbija — Ševčenko ponovo šutira s dva metra. Cela planeta zna šta sledi.To je gol. U svakom univerzumu, to je gol. Ali ne i u ovom. Dudek baca telo kao poslednji branilac svetinje. Nije tehnički izvedeno, nije planski. To je instinkt svetlosti. Navijači Milana hvataju se za glavu, Ševčenko ne veruje, Anćeloti zatvara oči, stadion vrišti. To je bila odbrana božanske intervencije. Karager je kasnije govorio: „Kad sam video tu odbranu, znao sam, Bog je večeras na našoj strani.“

Benitez i Pako Ajestaran pred penale prilaze Dudeku i šapuću mu nešto. Dudek klimne glavom. I tada oživi duh Brusa Grobelara iz 1984. i i finala protiv Rome. On počinje da se gegucka, izvodi "spaghetti legs", trese ruke i telo (da, bila su to vremena kada golmani nisu bili kao danas obespravljeni robovi na penalima). I kao da se fudbalska istorija reinkarnirala u tom čoveku, Dudek kreće ka besmrtnosti, Poljak kreće ka golu, pogled čeličan. Na drugoj strani Dida, miran, visok, hladan, ali samo jedan je naterao istoriju da zaigra ples.

Seržinjo za Milan, daleko preko gola! Nebo se otvara. Navijači Liverpula osećaju prvi trzaj čuda. Haman za Liverpul. S povređenim prstom na nozi, hladnokrvno šalje Didu u pogrešnu stranu, 1:0.

Pirlo – maestro Milanove igre. Dudek opet izvodi “spaghetti legs” i čita udarac, Brani! Pirlo pada na kolena. Đibril Sise, čovek koji je imao slomljenu nogu. Hodao uz pomoć štaka pre nekoliko meseci, Sada – zakucava, 2:0

Jon Dal Tomason, siguran gol. Prvi za Milan, 2:1. Rise šutira, ali Dida brani. Nervoza se vraća.

Kaka, najtalentovaniji igrač sveta tada. Hladan, precizan, 2:2. Šmicer – čovek koji nije trebalo ni da bude tu, njegov poslednji dodir sa loptom za Liverpul i pogađa 3:2.

Andrij Ševčenko Zlatna lopta, najplaćeniji igrač, ubica. Loptu postavlja pažljivo. Dudek se klati, pleše, izaziva. Ševčenko šutira nisko, centralno — Dudek brani! Ali ne običnom odbranom. Rukom, telom, dušom. Pada kao krst, Lopta se odbija i Mehuto Gonzales svira kraj.

Liverpul je prvak Evrope. Crveni dresovi lete kroz vazduh. Karager leži na travi, rida. Džerard skače i grli sve. Benites podiže ruku. Dudek nestaje pod lavinom zagrljaja. Enfild na Bosforu gori.

U sezoni kada nisu mogli da pobede ni Sautempton u gostima, u finalu kada su na poluvremenu gubili 3:0 od najjačeg Milana u generaciji, Liverpul je postao prvak Evrope. Ne iz snage, taktike, nego iz vere.

Te noći u Istanbulu, fudbal je prestao da bude igra i postao je dokaz da je nemoguće samo privremeno stanje. Liverpul nije osvojio Ligu šampiona Liverpul je pobedio smrt, ruganje i logiku. To nije bio povratak. To je bila pobuna protiv sudbine. Istanbulsko finale nije završilo 3:3, završilo je 1:0 za ljudski duh. Deca koja su tada prvi put čula “You’ll Never Walk Alone” nisu postali samo navijači, simpatizeri, fanovi.... Postali su svedoci. Deca u Srbiji, Keniji, Engleskoj, Irskoj, Indiji... mogli su da pomisle: "Ako oni mogu da se vrate mogu i ja."

To veče nije bilo o Liverpulu. To veče bilo je o svima nama. O svakom porazu koji je mislio da je konačan. Od tada, svaki put kad si u životu na kolenima, i pomisliš da je gotovo, istanbulska noć 2005. ti šapne da još nije.