Raduljica: Nisam završio NBA priču

Njegova košarkaška karijera je previše intrigantna, ali nedovoljno intrigantna uzimajući u obzir način na koji živi Miroslav Raduljica. Centar košarkaške reprezentacije Srbije je sve samo ne običan sportista. Vreme dokolice za njega ne postoji, pošto u pauzama velikih profesionalnih obaveza obilazi manastire, izučava srpsku istoriju i licka „harli-dejvisona“.

Posle pet godina u FMP (2005-2010) i tri u Efesu (2010-2013), gotovo svake sledeće menjao je klub dok se nije “skrasio” u Kini. Za reprezentaciju je odigrao više od 100 utakmica i postigao više od 1.000 poena, ali je Miroslav Raduljica mnogo više od onoga što se brojkama prikazuje. Dovoljno da kolege sa portala NOVA.RS naprave opširan intevju sa njim o svim životnim temama. Član kineskog Đanagusa veruje da nije stavio tačku na NBA karijeru i da će mu se ukazati nova, treća šansa.
“Zanimljivo pitanje, voleo bih da bude treća sreća. Nije završena priča što se mene tiče, videćemo sa njihove strane, možda oni ne veruju u treću sreću, ali ja ne odustajem. Možda bude i četvrta sreća, ko zna…”, rekao je, između ostalog, Miroslav Raduljica za NOVA.RS.

Od 2017. godine sjajani centar živi i radi u Kini. Kaže da ga je boravak u toj zemlji (trenutno u Beogradu zbog koronavirusa) dodatno obogatio.
“Živeti u Kini je vrlo interesantno, dosta drugačije od bilo čega na šta su ljudi navikli, čak i oni koji žive dugo u inostranstvu, a ja sam živeo u mnogo zemalja, pa mogu da uporedim. Čudno je, bukvalno kao da si na drugoj planeti. Sve je drugačije i čini mi se da je to zato jer su oni drugačiji. Često se ljudi ne snalaze tamo i ne žele da ih razumeju, ali ja uvek pokušavam da ih opravdam kako se i zašto oni ponašaju. I obično, barem za sebe, uspevam u tome“.

Kina jeste planetarni džin u brojnim oblastima, ali za razvijeni košarkaški svet je i dalje Liliputanac.
“Dugo sam tamo i video sam razvoj, kao i u svemu, i u košarci idu velikim koracima unapred. Pogotovo što se tiče organizacije same lige. Kada sam bio pre pet godina, praktično nismo imali svi iste trenerke sa grbom, sada to već izgleda prilično ozbiljno. Sam kvalitet košarke takođe se podiže brzo, prihvatili su strane trenere, ne samo Amerikance, već i Evropljane, sve više dolazi igrača iz Evrope i to daje ligi na kvalitetu. Spremni su da uče od nas i meni to daje toplinu i širinu boravka tamo kada znam da neko uči nešto od mene. Znači da nisam tamo samo plaćenik koji je došao da odigra, već ću ostaviti i neki trag što se toga tiče. Ne kažem da je liga potpuno u povoju, imaju istoriju i legende, ali smo mi ipak na nekom drugom nivou, kada kažem mi – mislim na nas iz Srbije”.

Raduljica je bio jedan od najvažnijih šrafofa generacije Aleksandra Đorđevića. Osvojio je srebro na Olimpijskim igrama, va odličija identičnog sjaja na Prvenstvima Sveta.
“Predivnih pet godina sa Saletom, ne želim da zvuči kao fraza, ali sam stvarno mnogo naučio od njega. Ne samo košarkaški, nego i životno. Svi znamo kakva je legenda i kakvu harizmu ima, ne bih stvarno trošio reči o tome. Naš odnos je rastao od nule praktično, do nečega što je mnogo lepo u odnosu igrač-trener. Zahvalan sam mu na svakom momentu, svakoj pouci i lekciji, a očigledno je moralo da dođe do neke promene. Da li je to neko zasićenje, da se ne rasipam frazama, ne volim to… Od Igora očekujem sve najbolje. Ako čuješ toliko lepih reči od ljudi čije mišljenje uvažavaš, onda to ne može da bude loše. Čini mi se da je Kokoškov vrlo sličan Saši što se tiče harizme, naravno na drugi način, i iskreno jedva čekam da radimo zajedno na ciljevima koji su uvek najviši”.

Govorio je Raduljica i o privatnim navikama i širokom spektru interesovanja.
“Često kažem da nemam dovoljno vremena za sve što me interesuje i ne mogu da razumem ljude kojima je dosadno. Trenutno čitam knjigu ‘Saga o vešcu’, volim fantastiku, a ovo pripada epskoj fantastici. U poslednje vreme čitam i duhovne knjihge, naše pravoslavne i poruke mnogih otaca, kao i sveštenika iz Rusije… Ne bih ih posebno izdvajao. Tako da čitam paralelno, čini mi se da ovu drugu tematiku možeš i da ostaviš za kasnije, a prvo je tipičan roman saga. Vidiš kako je to zanimljivo, pravoslavlje i veštac, ali to je fikcija, izmišljena priča”, uz prepoznatljiv osmeh dodaje Raduljica.

Malo i posetama srpskim manastirima.
“Prosto iz porodice. Godinama sam tražio i pronalazio sebe ponekad, a čini mi se da pronalaženje sebe kroz posete manastirima i kroz veru je, bar za mene, jako dobar put. I to osećam. Da bi čovek znao kuda ide, mora da zna ko je, da poznaje svoje korene. Ne namećem nikome ništa, uvek kažem da to treba da se oseti i da svako ko je naše vere, i Srbin, a i ko nije, trebalo bi malo više da zna svoju istoriju, i o manastirima, zadužbinama, da bismo više cenili sebe i da bismo znali u kojem pravcu idemo”.

Kompletan intervju možete da pročitate na sajtu NOVA.RS