Bog je Italijan, dok se ne dokaže suprotno

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Nova Italija je stigla do polufinala, stara Italija se plasirala u finale. To bi mogao da bude kroki jučerašnjeg uspeha Azura Roberta Mančinija. Italijani su protiv Španije Luisa Enrikea morali da ustuknu, malo zbog fantastičnog trija Crvenih furija Pedri-Buskets-Koke, malo zbog Danija Olma koji je bio “varijabila” koja je unosila nered u organizovanu i disciplinovanu odbranu.

Italijani priznaju da je Španija igrala bolje, ali fudbal je jedan od retkih sportova gde bolji ne pobeđuje uvek, pogotovo ne na evropskim prvenstvima. Dovoljno je pogledati ocene fudbalera u italijanskim medijima. Visoke ocene su dobiil samo Đanluiđi Donaruma, Federiko Kjeza, i ministri odbrane Leonardo Bonuči i Đorđo Kjelini.

Međutim, izabranici Roberta Mančinija su pokazali sinoć na Vemliju još jedan kvalitet: znaju da pate, znaju da igraju na rezultat, znaju da udare iz kontre, nisu podigli nos i nisu se uobrazili da zasuku rukave i kad ne mogu da sviraju oni sa istom predanošću kopaju rovove. Drugim rečima, i pored revolucije, Italijani nisu zaboravili svoj fudbalski DNK-a. Kad se nađeš licem u lice sa protivnikom koji je bolji od tebe nemaš mnogo izbora.

Italijanski mediji stavljaju u prvi plan rad selektora Mančinija i njegov optimizam i veru koju je uspešno preneo na svoje igrače. Njegov pretorijanac Federiko Bernardeski je posle meče sa Španijom podsetio da pre tri godine niko nije verovao da Italija može da osvoji Evropskom prvenstvo, niko osim Roberta Mančinija.

“Od prvog dana mister nam je govorio da možemo da se popnemo na krov Evrope. Samo je on bio toliko lud da veruje u to posle debakla protiv Švedske, a vidite gde smo došli večeras”, izjavio je Bernardeski.

Italijanska reprezentacija je dotakla dno pre gotovo četiri godine kada se prvi put nije plasirala na Mundijal posle 60 godina. U FS Italije su se odlučili na drastičan rez. Promenili su sve, od predsednika saveza do selektora. Karikaturalne likove poput Tavekja i Venture zemenili su Gravina i Mančini: druga muzika, meastro.

Prekaljeni fudbalski vuk koji je pokupio sve najbolje od Vujadina Boškova i Svena Gorana Eriksona uspeo je da kreira atmosferu u kojoj se svaki reprezentativac doživljava sebe kao startera i važnog elementa u plavoj mašineriji. Izjave Bonučija, Žoržinja, Donarume, ali i Bernardeskija i Đakoma Raspadorija povrđuju hemiju koju je proizveo Mančo.

Način na koji su proslavili plasman u finale i izjave posle meče, na vruće, potvrđuju da je Mančini utkao samopouzdanje. hrabrost i svest svojim izabranicima da idu do kraja, odnosno da sve uspehe do finala smatraju prolaznim etapama do konačnog cilja. Bonuči je govorio o još jednom centimetru koji nedostaje, Mančini nije pao u euforiju, naprotiv usredsređeniji je nego ikad na kompletiranje podviga.

Odluka italijanskog rukovodstva da vrati odmah tim u sportski centar Koverčano i da tamo dočekaju finale (Italijani će se vratiti u London u subotu) je još jedan dokaz ozbiljnog i minucioznog planiranja svakog detalja. Tačno je da u Italiji vladaju velike vrućine, stiže se i do 40 stepeni, ali nigde, kao u Koverčanu, reprezentativci Italije mogu da budu izolovani i koncentrisani na finale.

Niko sem Žoržinja i Emersona Palmijerija (istina u sporednoj ulozi), ne zna kako se osvajaju evropski trofeji, bilo klupski ili reprezentativni. Jedna od mana koja se pripisuje Robertu Mančiniju je da nikada nije uspeo u evropskim kupovima da ostvari rezultate kao u nacionalnim šampionatima i kupovima. Bonuči i Kjelini imaju seriju izgubljenih finala sa Azurima i Juventusom. Nedeljno finale će Kjeliniju biti sigurno poslednja šansa, a možda i Bonučiju.

Cela italijanska reprezentacija, uljučujući i šefa stručnog štaba Mančinija, bila je nervoznija i napetija nego ikada dosada, pokazavši ljudsku stranu, odnosno slabosti kojima smo svi skloni. Na dva koraka od vrha, kada se vidi dugo željeni cilj, normalno je da se izgubi poslovična hladnokrvnost i lucidnost.

Luis Enrike je nadmudrio taktički Robeta Mančinija, iznenadio ga je rešenjima u napadu i organizacijom igre. Međutim, kao i Italija i Španija muku muči već godinama da pronađe rasnog strelca koji u dresu Crvene furije trese mreže i uliva sigurnost svom timu. Džabe analize, akcije, genijalne ideje, priprema meča kada na kraju nema ko da finalizira. Da Luis Enrike ima Fernanda Toresa iz najboljih dana ili barem Davida Vilju, verovatno bi ovog jutra već radio na spremanju tima za nedeljni meč.

Žoržinjo slavi (©Reuters)

Jedna od često ponavljanih rečenica vezanih za nacionalnu selekciju Italije u poslednja dva meseca je glasila: Azuri imaju tuce dobrih i odličnih fudbalera, ali namaju top igrače, njihova zvezda vodilja je selektor Mančini. Ovaj šampionat je potvrdio da Italija ima jednog planetarnog asa: Điđa Donarumu. Novi golman PSŽ-a, nema edukovana stopala i pregled igre kao Manuel Nojer, možda ponekad izgleda i kao golman iz prošlog veka, ali niko ne brani mrežu kao Điđo. Čuvar mreže koji brani svaki treći penal je po antonomaziji superstar.

Federiko Kjeza još nije top fudbaler, ali ima sve predispozicije da to postane. Mančini ga je lansirao na veliku scenu u reprezentativnom dresu kada su mnogi mislili da je klasičan primer talentovanog fudbalera koji ne uspeva da igra dobro u kontinuitetu, da previše simulira ili teatralno pada pri prvom dodiru sa protivničkim igračima i da nestane s terena kad je najpotrebnije. Mančinijevo poverenje, Kjeza vraća sa kamatom i u nedelju bi mogli da prisustvujemo finalu u kome bi sin Enrika Kjeze i Petera Šmajhela igrali jedan protiv drugog.

“Kakvi lavovi”, naslov je Tutosport koja aludira na istorijske trijumfe Italijana na Vembliju protiv Engleske u kojima su besmrtnost stekli strelci pobedonosnih golova Fabio Kapelo i Đanfranko Zola. Interesantno je da je Kapelo bio selektor Engleske na premijernoj utakmici novog stadiona koji je zadržao samo staro ime 2009. godine.

“Fiesta”, iskoristila je Gazeta naslov muzičkog hita Rafaele Kara koja je ujedinila Španiju i Italiju u poslednje tri decenije dvadesetog veka.

Korijere delo Sport je otišao i korak dalje tvrdeći: “Bog je Italijan”. Naravno, na taj način kolege iz rimskog dnevnika indirektno ukazuju da se i “nebo” umešalo u jučerašnji ishod meča, ne samo tokom penal ruleta već i u prethodnih 120 minuta igre.

U nedelju će Italija igrati četvrto veliko finale u 21. veku: 2000. i 2012. su izgubili finala Evropskog prvenstva od Francuske i Španije, osvojili su Mundijal 2006. godine protiv Galskih petlova predvođenih Zinedinom Zidanom.

Ako je suditi po boji dresova dosadašnjih protivnika na Evrospkom prvenstvu Azurima bi više odgovarala Danska jer su svi prethodni rivali bile selekcije sa crvnim dresovima (Turska, Švajcaska, Vels, Austrija, Belgija i Španija) iako su neke od njih protiv Azura, poput Španije, igrali u beloj opremi.

Međutim, Italijanima su porasli apetiti i oni bi do evropskog trona preko Engleske i to na Vembliju. Ima li većeg zadovoljstva ili što bi Italijani rekli kakva bi to bila “goduria”.