Više ga niko neće...

U legendu je ušao brzopotezno, a iz nje izlazio postepeno. Neslavno se završio povratak Predraga Mijatovića u srpski fudbal. Neslavno, jer je mit o igračkoj veličini zamenilo nezadovoljstvo stvoreno za vreme njegovog direktorskog mandata, koji se, to je evidentno, u Partizanu neće pamtiti po dobrom.

Cinici bi rekli da je najbolji potez povukao u završnici jednoipogodišnjeg mandata, kada je podneo ostavku na mesto potpredsednika za sportska pitanja. Svi ostali potezi bili su mu upitni, a neki od njih i katastrofalni – potpuno u suprotnosti sa veličinom i statusom koji je stekao u vreme dok je aktivno igrao fudbal.

Može biti da je Mijatović precenio sebe, a potcenio prilike u Srbiji. Sigurno ima i do toga da je sa visine gledao na saradnike koji su se u međuvremenu pretvorili u oponente. Međutim, kako je uspeo da toliko unizi sebe u očima javnosti, a naročito Grobara, tema je za ozbiljno izučavanje na sportskim institutima. U danu kada je došao, zajedno sa ostatkom privremenog rukovodstva, izgledao je kao oslobodilac Beograda, a posle Skupštine u Sportskom centru „Zemunelo“ maltene je ispraćen na zadnja vrata.

Postepeno se došlo dotle da je veliki Predrag Mijatović postajao sve manji. Najpre u očima navijača, pa u očima šire javnosti, dok je sve vreme gubio značaj i uticaj u samom klubu. Na kraju, iz Humske se povukao kao veliki gubitnik na Skupštini koju je sam inicirao i na kojoj je mesecima insistirao. Dobio je samo 11 glasova od 41 mogućeg. To je bio definitivan znak da više nije poželjan, pa se spakovao i otišao.

U slučaju Mijatovića danas se komotno može citirati čuveni stih Džeja Ramadanovskog: "Niko me neće, ni na čiji ne smem prag...“

U klubu, na tribinama, van Humske, među ozbiljnim fudbalskim svetom ili onim koji sebe smatra ozbiljnim u našim okvirima – nekadašnji reprezentativac je potpuno okrunio status ikone. Sada ga iz legende ispraćaju isti oni koji su mu oduševljeno aplaudirali kada je dolazio.

Razlog za ovaj veleobrt je višeslojan. Na sportskom planu, onom koji je bio u Mijatovićevoj direktnoj nadležnosti, Partizan nije napredovao. Preuzeo je klub u situaciji kada je tim bio drugi na tabeli, a ovo prvenstvo je završio kao treći. U Evropi crno-beli nisu uradili ništa značajno, dok su u Kupu Srbije pretrpeli dve bolne eliminacije. Veliko je pitanje da li se i koliko povećala tržišna vrednost fudbalera, a to je segment koji će tek biti ogoljen tokom predstojećeg prelaznog roka.

Na finansijskom planu crno-beli stoje tek nešto bolje nego u oktobru 2024. godine, kada su Mijatović, Rasim Ljajić, Danko Lazović i Milka Forcan ušli u klub. Međutim, svaki član uprave je saglasan u jednom – dugovi su smanjeni isključivo uticajem države. A to jeste bio posao kojim se Mijatović bavio, iako mu nije bio u opisu ingerencija.

Ipak, ono što se navijačima najmanje dopalo jesu vansportske aktivnosti. Tabloidizacija, gostovanja u svakakvim emisijama, javno grljenje sa čelnicima najvećeg sportskog rivala, konstantno izražavanje zahvalnosti na državnoj pomoći, kao i kovanica o „urbanim legendama“ kada je reč o priči da su sudije prethodnih godina radile protiv Partizana.