Čelsijevo rasulo zahteva drastične promene: Pitanje odakle početi, cveće i za "lažnog Depaja"

Kriza rezultata opet potresa Čelsi. Proteklih mesec dana je kao iz košmara, pošto je ostvarena samo jedna pobeda i to u FA kupu nad trećeligašem Port Vejlom (7:0). U Ligi šampiona Plavci je torpedovao Pari Sen Žermen sa ukupno 8:2, uz to naređali su se porazi od Njukasla (0:1), Evertona (0:3) i Mančester Sitija (0:3). Kad se podvuče crta u minulih pet utakmica, ako izuzmemo Port Vejl koji ne treba da bude nikakav reper kvaliteta, Čelsi je postigao samo dva gola. Oba u Parizu.

Serija užasnih rezultata, ispod svakog renomea za jedan od najvećih engleskih klubova u ovom veku, ogolila je istinu o tome da klub sa Stamford Bridža pao u prosečnost i da je vreme slave (davna) prošlost. Ne treba ovo da bude nova Čelsijeva normalnost, ali je najbolji pokazatelj koliko je dvostruki osvajač Lige šampiona počeo nisko da pada. I nije za porediti sa, recimo, sada aktuelnim Totenhemom koji je pred ispadanjem iz Premijer lige. Za razliku od komšija iz Severnog Londona, Čelsi je klub ogromne tradicije i rezultata, čak i pre vremena kada je Roman Abramovič počeo da piše potpuno nova poglavlja u svojoj dvodecenijskoj vladavini. Više može da se uporedi sa Mančester Junajtedom, koji posle ser Aleksa Fergusona trpi stravičan sunovrat, pod vlasništvom porodice Glejzer.

BITNO DA JE NEKAD BILO LEPO

Mnogi poštovaoci, simpatizeri, pa i navijači kukaju još za vremenom kada je ruski oligarh žario i palio Zapadnim Londonom, Engleskom i Evropom. Ali, ma koliko setne bile uspomene na njegov boravak u klubu, daleko od toga da je sve bilo savršeno. Za bezmalo 20 godina pod Abramovičem Čelsi je vodilo 15 različitih trenera, što glavnih, što vršilaca dužnosti, neki su odlazili i vraćali se, poput verovatno najuticajnijeg čoveka u modernoj eri Žozea Murinja, do Gusa Hidinka. Igrači su se neretko kupovali neplanski, po ličnim afinitetima i bez preterano razmišljanja da li će se i kako uklopiti u sistem, poput Andreja Ševčenka, Fernanda Toresa, Huana Sebastijana Verona, Adrijana Mutua, ali i Mihaela Balaka... To su samo neki od primera, ostaju recimo slučajevi poput Kake i Luke Modrića, koje je Roman želeo, ali čak ni njegove pare nisu bile dovoljne da ih privole da obuku plavi dres.

Subota, 16.00: (2,35) Čelsi (3,75) Mančester Junajted (2,80)

Osim toga, Abramovičev boravak protkan je brojnim kontroverzama i sumnjivim radnjama, zbog čega Čelsi i danas plaća skupu cenu. Nije bilo savršeno, ali je bilo potkrepljeno trofejima. Insistiralo se na šampionskim ambicijama i najvišim standardima rada i rukovođenja, dovodili su se (uglavnom) samo igrači top kvaliteta, lideri na terenu i u svlačionici... Radilo se suštinski sve ono o čemu sadašnja vlasnička struktura, na čelu sa Todom Bolijem može samo da sanja.

Otkako je američki investicioni fond Clearlake Capital preuzeo vlasnički udeo za više od tri milijarde evra, Čelsi je osvojio evropski Superkup i Svetsko klupsko prvenstvo – i to je Romanova zaostavština, jer je klub prethodno osvojio Ligu šampiona pod Tomasom Tuhelom – zatim Ligu konferencije i prvo izdanje Svetskog klupskog prvenstva u novom formatu.

SPUCANIH 1.700.000.000 EVRA, ZA ŠTA?!

Devet od petnaest najskupljih igrača u istoriji došlo u Bolijevoj eri

Za tri i po godine pod novim vlasnicima, potrošeno je bezmalo 1.700.000.000 (slovima: milijardu i sedam stotina miliona evra) na gotovo 50 fudbalera, što je prosek od vrtoglavih 34.000.000 evra po glavi. Neki su uspeli da se profilišu kao kvalitetna pojačanja i da ipak zadrže određeni standard iz ranijeg doba poput Kola Palmera (plaćen 47.000.000 evra Mančester Sitiju), Enca Fernandeza (kupljen za 121.000.000 evra iz Benfike), Mojzesa Kaiseda (doveden iz Brajtona za 116.000.000 evra), Marka Kukurelje (iskeširano 65.000.000 evra Brajtonu)... S druge strane, mnogo je više primera igrača za koje su mnogi zaboravili da su u opšte članovi kluba poput Romea Lavije (plaćen 62.000.000 evra Sautemptonu), Džejmija Gitensa (doveden iz Dortmunda za 56.000.000 evra) ili Benoe Badijašila (stigao iz Monaka za 40.000.000 evra). Tu su i “asovi divljine” poput Rahima Sterlinga (došao iz Mančester Sitija za 56.000.000 evra), Kalidua Kulibalija (plaćen Napoliju 42.000.000 evra), Kristofera Enkunkua (izdvojeno 60.000.000 evra Lajpcigu) ili Alehandra Garnača (stigao iz Mančester junajteda za 46.000.000 evra) koji su prosto bili ili su i dalje totalno promašene investicije. Ne treba da ulazimo u listu totalnih anonimusa ili momaka etiketiranih kao veliki talenti za koje se potrošeno nekoliko stotina miliona evra, a nisu odigrali nijednu utakmicu ili su upisali tek nekoliko nastupa za prvi tim.

Da ne bude zabune, brdo je takvih primera bilo i u Romanovo vreme, zato i ne treba idealizovati taj period mnogo, ali ponovo se vraćamo na to da je period s početka trećeg milenijuma, pa narednih 19 godina prošlo u gotovo stalnoj žetvi trofeja. I to pravi ogromnu razliku. Na toliki trošak, treba i to reći, Čelsi je uspeo da proda igrače u vrednosti od 921.500.000 evra, ali svakako ostaje nepokriven minus od skoro 780.000.000 evra, direktno od kupovine igrača.

Čelsi danas više nije klub koji juri velikane da se sa njima potuče za trofeje, već razvojni centar za obrtanje velikih količina novca. Sumanuto velikih. I to je jedina ambicija, ali to je američki model koji se poslednjih godina ozbiljno zapatio u evropskom fudbalu, čak se i forsira jer to nekom odgovara, pa je igra potpuno izgubila svoj višedecenijski šmek, ono zbog čega je i dalje najvoljenija, ali te emocije sve više blede. Jer, fudbal je postao čist biznis i ništa više. Kao, uostalom i sve što vidimo oko nas. Došla su takva vremena, kapitalizam i konzumerizam su nadvladali sve druge načine funkcionisanja i tome više ne možemo da se otrgnemo...

Da ne idemo previše u širinu, vratimo se na suštinu, a to je Čelsi u svom današnjem obliku. Čelsi koji više ne liči na sebe, čak ni na klub kakav je bio pre Romana Abramoviča, a bio je šampion Engleske 1955, osvajač Superkupa Evrope 1999, dvostruki vlasnik Kupa pobednika kupova 1971. i 1998, trostruki pobednik FA kupa, uz još po dva Liga kupa i Komjuniti šilda... Podsetimo, Čelsi je na igrače dao skoro dve milijarde evra, da bi igrao Ligu konferencije i maltretirao daleko slabije rivale. Svetsko klupsko prvenstvo je bio poslednji trzaj velikog kluba i to pod komandom temperamentnog Enca Mareske, koga je koštalo to što je pokazao da ima kičmu i da ne želi da mu neke “stručne komisije” određuju koga i koliko može da ima u protokolu i koristi za svaku narednu utakmicu, što je odbio da postane samo marioneta i da udovoljava željama gazda koje ne znaju šta rade.

DA L' JE ČELSI ILI BRAJTON 2?

Kaisedo i Kukurelja (©Reuters)

To danas uspešno radi Lijam Rosenior, čovek kome je referenca za preuzimanje kluba bilo to što je dve sezone zaredom bio sedmi na tabeli Lige 1 sa Strazburom i što je igrao “lep fudbal”. Lepota je subjektivna stvar, efektnost je već nešto opipljivo. A toga nema. Nije za sve kriv Rosenior, ali kako posle više od tri meseca rada tim ne da nije napredovao, već ozbiljno stagnira i čak nazaduje, klub postaje sve ono što nikada u svojoj u novijoj istoriji nije bio... I za to veliku odgovornost snosi i Lijam Rosenior, uz ljude iz sportskog sektora koji su ga postavili na mesto šefa struke i vlasnike.

Čelsi danas zovu “Brajton 2” jer je s vremenom doveo brdo ljudi iz kluba sa juga Engleske, od igrača kao što su Kukurelja, Kajsedo, Sančez i Pedro za više stotina miliona evra, do trenera Grejema Potera, nekoliko članova stručnog štaba, stručnog analitičara, te sportskog direktora Pola Vinstenlija i šefa skauting službe Sema Džuela. Čelsi je tek pre dva meseca dobio sponzora na dresu, posle višegodišnjih peripetija i lutanja. U pitanju je kompanija IFS, koja se bavi AI tehnologijama.

Svašta je klub sa Stamford Bridža pretrpeo, a vrhunac ludila bi bio pad na sredinu tabele i ostanak bez evropskog fudbala. To bi dodatno urušilo i ovako krhku strukturu. Zbog toga što je osvojio samo tri boda od mogućih 15 bodova u proteklih pet kola, Čelsi je ispao iz zone Lige šampiona – čak i ako će Premijer liga imati pet sigurnih učesnika naredne sezone – dok ga u stopu prate Brentford, Everton, Brajton, Sanderlend, Bornmut i dvanaestoplasirani Fulam, koji su u okviru od četiri boda minusa. Nastavi li ovako, Čelsi bi mogao da ostane i bez Lige Evrope ili Lige konferencije, ali glavni problem bi bio neigranje Lige šampiona. To ne samo što utiče na klupski renome i status, već i na sponzore, priliv novca, igrače i trenere...

Čelsi je već sada klub sa tek nekoliko fudbalera za koje može da se kaže da su visok evropski kvalitet, čak ne ni top klasa, a da bi se nešto promenilo nabolje, na leto mora krene u veliko, glomazno sređivanje tima jer je postojeći sastav defektan. U svakom smislu te reči.

"LAŽNI MEMFIS DEPAJ" NIJE POTREBAN NIVO TRENERA

Lijam Rosenior (©Reuters)

Pre svega, mora da se reši Lijama Roseniora. Ili, kako ga danas u šali zovu - "lažni Memfis Depaj". Svaka čast za nekoliko vrhunskih partija u Strazburu i “umetnički dojam”, ali on nije trener za Čelsi. Naravno, ako govorimo o tome da klupska vrhuška i dalje ima nameru da u nekom trenutku počne opet da juri trofeje, a ne da se igra razvojnog tima najbogatijim klubovima Evrope. Nije Čelsijev nivo bio ni Grejem Poter, koga je Tod Boli postavio kada je oterao Tomasa Tuhela, ali sa njim je krenuo sunovrat u izboru trenera, koji se posebno sada oseća.

Maurisio Poketino je izdržao samo godinu dana, iako je imao neke dobre ideje i tim je izgledao solidno. Enco Mareska nije top ime, ali je učenik Pepa Gvardiole i neko ko ima potencijal da izraste u najvišu trenersku klasu. Sama činjenica da u Mančester Sitiju razmatraju njegov povratak u slučaju da Pep Gvardiola ode dovoljno govori o njegovom kvalitetu. Lijam Rosenior to nema, niti će ikada imati, uz dužno poštovanje.

ENCO, SANČEZ, ŠTOPERI, GARNAČO... SVIMA CVEĆE NA RASTANKU

Enco Fernandez je sledeći. Doveden je za klupski rekord posle jednog vrhunskog Mundijala i dobrih partija u Benfiki, dugo mu je trebalo da proigra i taman kada je nešto počeo da daje, upao je u vrtlog kontroverze posle izjava da bi voleo da se preseli u Madrid i zaigra za Real. Bio je to verovatno mehanizam da se Čelsiju uzdrma tlo zbog sporih pregovora oko revidiranja ugovora koji traje do 2032. godine, jer klub neće da izađe u susret želji za drastičnim uvećanjem plate koja i sada iznosi oko 200.000 evra sedmično. Klub ga je zbog svega suspendovao na dve utakmice i cela ta situacija bila je krajnje čudna, ali na njegovom primeru treba da se pošalje poruka svima da niko nije iznad Čelsija. Kako bilo, njegova prodaja neće pokriti trošak i sigurno će ostati minus u kasi.

Čelsi mora da napravi ozbiljnu čistku u svim linijama, počev od gola. Robert Sančez nije ni izbliza ono što je svojevremeno predstavljao Petr Čeh, kasnije Tibo Kurtoa. Istina, Sančez nema ispred sebe odbranu kakvom su nekad mogli da se diče na Stamford Bridžu, ali je Španac od svog dolaska iz Brajtona za 23.000.000 evra isključivo sinonim za kikseve i teško da bi na prste jedne ruke mogle da se pobroje njegove vrhunske partije.

Za Sančezom treba da ode i njegova rezerva Filip Jorgensen. Na leto bi trebalo da se vrati talentovani Majk Penders, a Čelsiju je kao hleb nasušni potreban golman većeg kvaliteta. Pominje se Mile Svilar, danas najbolja “jedinica” u Seriji A, ali svakako najbolja varijanta za Čelsi je da proda obojicu i krene ispočetka. Sve ovo što je trenutno u klubu ne vredi previše.

Odbrana je takođe zrela ne za remont, već da se platni spisak igrača u poslednjoj liniji zapali i da ni pepeo ne ostane od toga. Vesli Fofana je verovatno najveći promašaj u istoriji kluba. Doveden je već osakaćen iz Lestera za basnoslovnih 80.000.000 evra i za nepune četiri godine je skupio tek 66 nastupa! Od toga praktično polovinu u ovoj sezoni (32) kada su ga povrede konačno zaobišle. Francuz je i te kako mogao da bude top klasa među defanzivcima na svetskom nivou, ali čak i kada igra, često ume da izgubi koncentraciju, pa je tako Čelsi sa njim kao stubom odbrane primio sedam golova u tri uzastopna ligaška poraza, od Njukasla, Evertona i Mančester Sitija.

Ništa bolji tretman ne zaslužuju ni Benoa Badijašil, Tosin Adarabiojo i Aksal Disasi. Zbirno plaćeni kao Fofana, pošto je Adarabiojo stigao kao slobodan igrač iz Fulama, a nigde kvaliteta za vrhunski fudbal. Toliko, da je Čelsi morao da vrati Treva Čalobu sa pozajmice iz Kristal Palasa januara prošle godine, da bi poslednja linija imala kakvu-takvu stabilnost. Ni on nije bog zna kakvo rešenje, da se razumemo. Badijašil je možda i najveća “rupa” u Čelsijevoj odbrani. Često je povređen, a iako talentovan, to ne uspeva da pokaže na terenu i saigrači ne mogu baš da se oslone na njega. Disasi je već dve godine na transfer listi, ali ga niko neće. Na kraju je otišao u Vest Hem na pozajmicu gde ne igra loše, ali to opet nije pokazatelj da je spreman za mnogo veći pritisak i očekivanja, kakva postoje (i dalje) na Stamford Bridžu. Adarabiojo je najmanje sporan, ali njegovo prisustvo nije donelo poseban kvalitet. Ima iskustva, pokazuje određene liderske karakteristike, ali sve je to daleko od onoga što je Čelsi imao sa Džonom Terijem, Rikardom Karvaljom, Branislavom Ivanovićem, Gerijem Kejhilom, svojevremenom Marselom Dasaijem... Momci poput Livaja Kolvila, koji se još oporavlja od kidanja prednjeg ukrštenog ligamenta, Jorela Hata, Džoša Ačijamponga, pa i Mala Gusta, čak i nešto starijeg Marka Kukurelje nisu sporni, dok je recimo najveća enigma kapiten Ris Džejms. Da nije svih povreda koje su mu već ozbiljno naškodile, bio bi među tri najbolja desna beka na svetu. Ovako, Čelsi dosta trpi i zbog toga što nema svoju vodeću figuru redovno na terenu.

U veznom redu je takođe potrebno izvršiti određene korekcije, pogotovo na jako spornom levom krilu. Ona farsa sa “atletičarom” Mihajlom Mudrikom je verovatno vrhunac Čelsijeve nepostojeće transfer politike – novac od njegove kupovine direktno finansirao ukrajinsku vojsku – dok prisustvo Džejmija Gitensa i naročito Alehandra Garnača ima dejstvo na prosečnog navijača Čelsija kao trn u oku. Gitensa će verovatno da istrpe jer je pre svega domaći igrač i ima 21 godinu, kao Garnačo, s tim da je stigao sa daleko većom reputacijom. Doduše, ista je vrlo sporna, ali za nekog ko je plaćen skoro 50.000.000 evra, Argentinac nije doneo apsolutno ništa vredno pomena. Osim jedne sjajne partije protiv Aston Vile, uglavnom je razočarao, a primetno je i koliko malo igra kod Lijama Roseniora. Forma mu prečesto varira, čak i tokom jedne utakmice, a završno dodavanje gotovo da ne postoji. To što klub traži nova rešenja za levo krilo, samo pokazuje da nije uverio nikog u svoj kvalitet. Štaviše.

U veznom redu je broj jedan Mojzes Kaisedo, Kol Palmer je u padu, ali je i dalje možda i jedini igrač koji se iz ovog Čelsijevog tima može gledati kao nešto najbliže svetskoj klasi. Estevao i Andrej Santos pokazuju sve više da su dobre kupovine i rizikuje se sa njima, trpi se njihova mladost i manjak iskustva, imaju potencijal da budu top nivo. Dario Esugo ne uspeva da se izbori za minute, Pedro Neto je dobra kupovina, mada za 60.000.000 evra možda treba da ima i više od deset golova i sedam asistencija, naročito za nekog ko igra redovno, ali u ovakvom Čelsiju on je možda i najmanje sporan. Isto važi i za Žoaa Pedra koji u svojoj prvoj sezoni ima 19 golova i devet završnih proigravanja.

TEŽAK ČELSIJEV DRES ZA NAPADAČE, ALI...

Delap i Garnačo (©Reuters)

Zato ostatak napada treba da leti. Od Nikolasa Džeksona, preko Marka Gujua, do Lijama Delapa. Džekson je već precrtan i na pozajmici je u Bajernu. Odlazak Enca Mareske pokrenuo je raspravu da li treba da dobije novu šansu, ali deluje da je već kasno za to. Dobar je napadač, ali ne klasa, nema uticaj na igru ni izbliza kao što je to nekad imao Didije Drogba, koji je klupska referenca za vrhunskog centarfora. Uz interesovanje sa Bliskog istoka, Čelsi može dobro da zaradi na njemu i trebalo bi da ga proda čim se ukaže prilika.

Guju može se svrstati u red besmislenih pojačanja. Bio je na klupi protiv Sitija za vikend, ali je teško zamisliti situaciju u kojoj bi dobio šansu. Ima samo 20 godina i na papiru je prerano otpisati ga, ali je malo verovatno da će ikada dobiti pravu priliku. Ni on, ni tim ne bi imali nikakvu korist od njegovog ostanka, niti je on igrač dostojan najviših ambicija, ako ih i dalje ima.

Lijam Delap je tu pod najvećim znakom pitanja. Možda zvuči strogo, jer je njegov napredak usporila povreda zadnje lože na početku sezone. Poznato je koliko je Čelsijev dres težak za napadače, taj teret postoji još iz najboljih dana. Delap je još jedan dokaz koliko pritisak “ubija” igrače. Dao je samo jedan gol u ligi, što je ispod svake mere za nekog ko je plaćen preko 30.000.000 evra. Stvar je u tome što je domaći igrač i mogao bi klub da ga istrpi kao neku treću opciju. Ne više od toga.

Kad se podvuče crta, Čelsi bi morao da proda bar desetak fudbalera, kako bi uopšte prodisao i krenuo dalje. To bi sa sobom povuklo i novi period čekanja na konkretne rezultate, ali ako je neko vreme dobro za radikalan rez i da se krene ispočetka, onda je to sad. Da se prvo dovede trener sposoban da gradi od temelja, da iskoristi ono malo što vredi u postojećem sastavu i tome pridoda određeni kvalitet i talenat.

Čelsi svakako nema u trenutnoj perspektivi osvajanje bilo kog značajnijeg pehara, pa je vreme za restart savršeno. Idealan bi scenario bio da se promeni i rukovodeća struktura koja klub sada i gura u blato, ali to nije realno. Kao što ne treba očekivati nikakva revolucionarna dešavanja na transfer pijaci i dolaske vrhunskih pojačanja. Sve to je sada u domenu naučne fantastike.

Navijači Čelsija bi sad verovatno sve dali za malo Romanove magije. Jer, ma koliko i ona bila protkana strunama sumnjivih radnji i haotičnog poslovanja, bar je sa sobom nosila trofeje. Evo, skoro će deset godina od poslednje titule, a od tada su samo jednom bili treći. U poslednjoj Abramovičevoj sezoni. Posle njega, dvanaesti, šesti i četvrti...