Crv sumnje u Novom Sadu: Ako hoćeš da budeš veliki i moćan moraš da budeš spreman na tuču

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

“Za Novi Sad se borimo i ničeg se ne bojimo“, glase stihovi navijače pesme na “Karađorđu“, ali ako su se oni i primili na tribini očigledno da još nisu tamo gde je najbitnije – u svlačionici. Nedeljni debakl u Humskoj nije naime nimalo pomogao ambicioznim najavama da će Vojvodina u vrlo skoroj budućnosti biti tim kadar da izađe na crtu beogradskim večitim rivalima i izazove ih u šampionskoj trci.

U stvari, da je neko u ovoj sezoni pogledao samo utakmice protiv Čukaričkog (poraženi sa 0:2) i sinoćnji meč sa Partizanom (1:4) teško bi video razliku u odnosu na onu Vojvodinu od prošle godine, koja je obarala negativne rekorde.

Bio bi to pogrešan utisak, jer niko ne spori da u ovoj sezoni Mozzart Bet Superlige novosadska Stara dama igra mnogo lepši i prvenstveno kvalitetniji fudbal nego lane. Uostalom, dovoljno o tome govori i to što je Voša u uvodnih 12 utakmica ove sezone osvojila 22 boda, dok je prošle u istom periodu bila na koti 17. Ovog leta je vrlo lako mogla da ima i koji bod više da je materijalizovala bolju igru u duelima protiv lučanske Mladosti (1:1) i Spartaka(0:0).

Međutim, na prvim težim ispitima Vojvodina je pala. Potpuno su Novosađani bili inferiorni na Banovom brdu protiv Čukaričkog (0:2) gde ih je sa dva gola lako srušio Mohamed Badamosi. Ne mari, hrabrili su tada sami sebe, jedna lasta ne čini proleće, pa ni jedan poraz nije tragičar. Upravo zbog toga su sinoć navijači Stare dame u velikom broju stigli u Humsku nadajući se prvoj pobedi nad crno-belim nakon dve godine. Prisustvovali su horor filmu i samoubistvu svog tima. Dobri rezultati, dobar prelazni rok, nova energija u i oko kluba, želja da Vojvodina ponovo bude ekipa koja može da stane na put dominaciji večitih – a to je ono što je vratilo publiku na Karađorđe – sve je to nestalo na stadionu Partizana u svega 27 minuta, u kojima su bukvalno poklonili pobedu domaćem timu.

Čak i pre no što je očajna povratna Mamadua Traorea ka Lazaru Careviću rezultovala ranim vođstvom Partizana, pre no što je niz grešava nastavio Mirko Topić izgubivši loptu tamo gde se to nikako ne sme, pre no što je drugi član štoperskog tandema Igor Jeličić prvo skrivio penal, a samo četiri minuta kasnije zaradio i drugi žuti karton, pre svega toga dakle bilo je sasvim jasno da ako su mnogi i poverovali u ovu novu Vošinu generaciju fudbalera – oni sami nisu.

Na stranu to što su kasniji ulasci Nikole Čumića i Uroša Nikolića razmrdali ekipu, Voša može da bude i zadovoljna što u prvom poluvremenu nije kažnjena još kojim golom u Carevićevoj mreži. Posebno je zaboleo utisak da sve te greške nisu pravljene u nervozi, koliko u panici, pre no što je tim i stigao da se istinski porva sa rivalom. Najave da Lale na Topčidersko brdo dolaze sa namerom da ga pokore sada deluje kao neosnovano razmetanje.

“Dali smo previše poklona za jednu ovakvu takmičarsku utakmicu. Tokom prvog poluvremena napravili smo sijaset grešaka koje je Partizan znalački kaznio, a nakon toga smo dobili i crveni karton. Moramo da naučimo da je fudbal jedno takmičenje i više da poštujemo takmičarske aktivnosti tokom meča”, rekao je posle meča šef struke Milan Rastavac.

Bukvicu igračima još na samom terenu održali su i navijači, kao da su i oni počeli da sumnjaju u tim. Voša je tek sedma, a izgubila je oba meča sa klubovima iz vrha tabele. I to dosta glatko. A, kalendar samo postaje teži. U narednom kolu TSC na domaćem terenu. Zatim Novi Pazar u gostima, ovog puta pred publikom, jer su Plavi odradili kaznu od šest utakmica pred praznim tribinama, a ove jeseni su najprijatnije iznenađenje Mozzart Bet Superlige.

Nisu oni bolji od Vojvodine. Samo su u nekim trenucima bili hrabriji i stalno jurili za loptom kao da im od toga život zavisi. Bez tog žara u očima Vojvođanima preti rizik da sa dva beogradska brda skliznu u duboke jame sumnje i straha koji parališe noge. Jer posle TSC-a i Novog Pazara na Karađorđe stiže i Crvena zvezda.

Dve paklene nedelje pred Vojvodinom. I oni stihovi sa početka teksta kao podsetnik na jedini lek za izlazak iz tog stanja anemije.

“Za Novi Sad se borimo i ničeg se ne bojimo“.

Jer ako hoćeš da budeš veliki i moćan, moraš da budeš spreman da se pobiješ za tu privilegiju.