Da li je (samo) Sivić kriv?

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Niša)

Istina je često na sredini kada se polemiše između dva potpuno suprotstavljena stava. Pa tako i u fudbalu. Eliminacija Radničkog od Gzire – bruka ili trenutna, ma koliko bolna da je, realnost Nišlija? Odgovornost trenera ili plod zaista nesvakidašnjih individualnih grešaka, nesvojstvenih i petlićima? Loša sreća prilikom pucanja penala ili posledica odlaska najboljeg igrača u predvečerje najvažnijih utakmica?

Tri godine čekano i teškom mukom zarađeno učešće u Evropi trajalo je svega sedam dana i završilo se još u julu. Maltežani su pre četiri godine eliminisani sa dve pobede i ukupnim rezultatom 5:0. Radnički je i sada postigao pet golova u 210 minuta dvomeča, ali je isto toliko i primio i tu je, ma koliko banalno zvučalo, suština ovog velikog razočaranja koje su Nišlije priredile svojim navijačima.

Tačno je, bilo je puno povika u niškoj fudbalskoj javnosti zbog načina na koji je Radnički igrao proletos. Iako je rezultatski uspeh ostvaren, po mnogima i iznad tadašnjeg realnog kvaliteta ekipe, tražio se i „umetnički dojam“. To što je Radnički imao bedem pred svojim golom, ali postizao u proseku okruglo jedan pogodak po meču, nije bilo po ukusu mnogih na tribinama. I daleko od toga da ovoliki broj brljotina u odbrani ima veze sa promenom trenera, jer Tomislav Sivić nije mogao da računa ni na jednog od trojice štopera koji su nosili najveći teret u eri Radoslava Bataka – Vujadinovića, Jamkama i (u sinoćnjem revanšu) Savića, ali isto tako je činjenica da je Radnički u sva tri evropska pohoda u poslednjih pet sezona kretao nakon promene trenera u toku leta, a to je luksuz koji Evropa ne prašta. Nema tog mađioničara koji će čarobnim štapićem posložiti sve kockice za svega nekolio nedelja.

Iz ove perspektive deluje da je Radnički možda i preterano bio hvaljen za odličnih pola sata iz prvog protiv Zvezde na Marakani i isti toliki period vanserijske igre iz drugog poluvremena protiv Partizana na Čairu. Jer, iz tih mečeva je, obrni-okreni, izašao sa samo jednim bodom i gol-razlikom 3:7. Igrao je, istina, mnogo bolje tada, nego u dvomeču protiv Gzire, ali sa jednom ispostavilo se suštinskom razlikom – imao je tada u timu Stefana Mitrovića.

Odlazak najboljeg igrača drastično je, ma presudno oslabilo ekipu i Sivić je još na Malti između redova poslao poruku da mu se nije dopalo što dogovor da će mladi reprezentativac ostati u ekipi do kraja evropskih kvalifikacija nije ispoštovan. Ali, pitanje je da li se taj odlazak ikako mogao sprečiti u ambijentu u kome vlada „zakon jačeg“, pritom u transferu Mitrovića u Crvenu zvezdu nema ničeg spornog - samo je realizovana izlazna ugovorna klauzula. Sa druge strane, neka važna pojačanja dovedena su na vreme, još pre odlaska u Sloveniju na pripreme, putovanje na Maltu logistički je bilo perfektno organizovano, ekipa je imala premiju za prolaz dalje... 

I još nešto. Slagali se na Čairu sa tim ili ne, a trener Sivić nije kada smo ga to direktno pitali na pres konferenciji uoči revanša, bilo je dosta prepotentnosti u izjavama i pristupu da je Radnički rezultatski loše prošao na Malti isključivo svojom krivicom i sopstvenim greškama. Čitava nedelja između dva meča protekla je mnogo više u znaku najavljivanja „transfer bombi“, nego u oštrenju fokusa na protivnika koji tek treba da bude eliminisan.

Staro je sportsko pravilo da igraš i onoliko koliko ti suparnik dozvoli, da grešiš i onoliko koliko te na to rival natera. A Gzira je i te kako imala šta da pokaže – i dvojicu veoma neugodnih napadača Džefersona i Samuraja, koji su Radničkom i zabili svih pet golova; i veštinu brze transformacije u odbranu sa petoricom u liniji; i hrabrost da u samom finišu regularnog toka zaigraju sa četvoricom napadača; i karakter da ne odustaju kada su, čak četiri puta u dvomeču, bili u rezulatskom minusu; i drskost, koja je u nekim momentima, kao kod proslave prvog gola na Čairu, prerastala u provociranje...

Razočaranje na Čairu (©Starsport)

Radnički je loše odigrao revanš. Uz pomenute kikseve odbrane, podbacio je vezni red, gde je takođe bilo kadrovskih problema. Šef stručnog štaba nije mogao da računa na najzvučnije letošnje pojačanje Sašu Marjanovića i realno gledano ni na klupi nije imao preterano širok izbor. Jedinu trojicu igrača kadrih da zaista unesu neku promenu ritma, on je iskoristio u cugu, ubacivši ih sve u igru nakon sat vremena. Na kraju je pokazao osobinu vrednu poštovanja, nije se sakrivao iza alibija, preuzeo je odgovornost i ponudio ostavku, koja prema saznanjima Mozzart Sporta iz samog vrha kluba za sada nije razmatrana i Tomislav Sivić bi do daljeg trebalo da nastavi sa poslom u Nišu.

Nova utakmica je već prekosutra, a protivnik (TSC) najneugodniji mogući za ovakav trenutak. A važnost tolika da će, u zavisnosti od ishoda tog meča, fudbaleri Radničkog u nedelju uveče moći da izgovore jednu od sledeće dve rečenice: „Prošlo je mesec dana od početka sezone, a mi još nikog nismo pobedili“ ili „prošlo je mesec dana, a izgubili smo samo na gostovanju petostrukom uzastopnom šampionu“.

A to su dve potpuno različite dimenzije!