Dokle više?

Odavno nije smešno, više nije ni žalosno. Može samo da bude tužno i što bi rekao često citirani Nenad Bjeković – ružno. Ne, nije u pitanju igra, niti je reč o rezultatima, pa čak i o nezapamćenom postu bez trofeja, već načinu na koji aktuelni čelnici vode Partizan. Direktno u propast.

Posle jedne od najvećih bruka 21. veka jedino logično je zapitati se šta je još potrebno da se desi da bi Milorad Vučelić i Miloš Vazura otišli iz kluba koji su neznanjem, nečinjenjem, nestručnošću, kumovskim i prijateljskim vezama srozali na nivo kusura, da se sa njim poigrava tamo neki Nordsjeland. Svaka čast Dancima, međutim, ono što se desilo u četvrtak veče nije toliko posledica njihovog sistema ili ulaganja, već činjenice da nijedna od tih kategorija u Humskoj ne postoji. Zbog čega su najodgovorniji predsednik i generalni direktor. Čak Vazura, možda, više, iako je hijerarhijski ispod Vučelića, jer je maltene privatizovao klub i postao njegova centralna figura. Kao takvog ga je doveo na rub eliminacije iz Evrope, verovatno ostavio bez prihoda od 7.000.000 evra (nagrada UEFA u prethodne dve sezone Lige konferencije), a što se domaćih takmičenja tiče ionako ne deluje da mu je u interesu da ugrozi Crvenu zvezdu. Da jeste uradio bi sve suprotno od onog što inače čini.

Zato Vazura i Vučelić ili Vučelić i Vazura, redosled je nebitan, moraju da odu. Za dobro Partizana. Samo tako ovaj nekad moćni i prepoznatljiv klub može da se nada ozdravljenju. Sve ostalo je maska i zaklanjanje od gomile problema. Ništa se ne bi promenilo ako vodeći dvojac posegne za još jednom rokadom trenera kako bi sebi produžio mandat, niti eventualno promocijom još nekog pojačanja, mada je na tom planu debelo zadocneo i logika sugeriše da se niko ne utrkuje da dođe u ekipu pregaženu u Farumu (0:5). Jedini put ka boljitku jeste povlačenje predsednika i direktora, a sa njim i kompletne svite ljudi koji ničemu konkretno ne služe. Da imaju morala svi odreda bi podneli ostavke. Da su odgovorni kao što govore pokupili bi se i prepustili drugima da rade, jer su pokazali da ne znaju. Ili neće. Ili im je onemogućeno. Šta god da je, njihov ostanak u Humskoj je neodrživ i šteti Partizanu.

Najveće je pitanje šta je to još potrebno da se desi, kakva katastrofa, sportska i(li ekonomska) nepogoda, da bi Milorad Vučelić i Miloš Vazura shvatili da ih niko više ne želi u Partizan osim nekoliko desetina klimoglavaca u Skupštini koju sami kontrolišu, zahvaljujući uticaju nekadašnjeg saradnika Vladimira Vuletića, sposobnog da im obezbedi produžetak mandata i hermetički „zatvori“ uticaj na najviše klupsko telo da niko iz opozicije u njega ne može da priviri. A i Vuletić je, uz sve svoje vrline i mane, osetio da ne može sa nekada bliskim saradnicima i povukao se. I tako pobrao simpatije dela javnosti, jer nije želeo da izbliza gleda propadanje Partizana i da ništa ne čini da ga spreči. Čak je i Ivica Iliev podneo ostavku prošlog leta (ovoga puta stvarno), iako je sa Vazurom bio, narodski rečeno, kao nokat i meso. Ni prethodni sportski direktor nije mogao da posmatra crno-bele koji večito gledaju u leđa Crvenoj zvezdi i dozvoljavaju razne propuste u rukovođenju. Ima skoro devet godina kako je tadašnji predsednik Zoran Popović otišao pod pretnjom navijača posle eliminacije iz Evrope u noći kad je Augzburg pokorio Humsku.

OCENE – PARTIZAN: Kuku, Aranđele! Ali i kuku, Antiću, Šćekiću... To što rade Severina i Menig se sramotom može nazvati

Promenilo se u međuvremenu i desetak članova Upravnog odbora, izvrteli razni savetnici, sekretari, pomoćnici direktora, samo su Milorad Vučelić i Miloš Vazura i dalje tu. Kako se može čuti, ni posle stradanja u Danskoj ne planiraju da odstupe, iako su najviše odgovorni što je Partizan kasnio prilikom formiranja tima i što su treneru Igoru Duljaju neke novajlije dovedeni tek posle pripremnog perioda. Niko ne može da pretpostavi šta je to što bi nateralo vodeći dvojac da sazove Skupštinu i ponudi ostavke (mada, već je jednom takav apsurdni skup održan van očiju javnosti, Vučelić, kao, poželeo da ode, a delegati mu, kao, nisu dali), niti koja je to referentna tačka posle koje bi rekli:

„Dosta više“.

Kao što svaki partizanovac urla:

„Dokle, više?“

Da se spustimo sa oblaka i pogledamo u ogledalo: Osam utakmica, sedam poraza i gol-razlika 6:21

Kao da se nije nakupilo sramote i čemera za ovih devet godina koliko je prošlo otkako su zamenili Dragana Đurića, čije rukovođenje klubom, iz sadašnje perspektive predstavlja bozu. Za tih devet godina povećali su dug bar pet puta, potrošili neke od velikih igračkih imena poput Ljubinka Drulovića, Ivana Tomića, Zorana Mirkovića, Sava Miloševića i Gordana Petrića (toliko da se danas niko ozbiljno ne bavi trenerskim poslom, niti planira da makar svrati na Topčidersko brdo), beskrupulozno uveli „oprost dugova“ kao način ucene da bi pojedinci dobili „čiste“ papire, dozvolili da im igrači doslovce beže pravdajući se da su oni u pravu, a „pravdu“ nikad nisu namirili, jer znaju da su grešili (Takuma Asano), ko zna šta su obećavali Fuseniju Dijabateu kad jedan od najboljih igrača iz minule sezone ne pomišlja da ih opet vidi, dočekali da ga talenat koga su predstavili kao buduću zlatnu koku tuži i zahteva isplatu duga (Nemanja Jović), zaratili sa svima koji misle suprotno ili ih se otarasili (nije li to diktatura!?), došli u poziciju da moraju da kamče novac za dobijanje evropske licence, žive bez struje mesecima, usled nagomilanih dugova, odrodili su se od navijača...

Čak uživaju u nemoći onih koji upozoravaju na sve što je loše i jedva čekaju da im vide leđa. Zahtevi Grobara su apsolutno jasni i opravdani, ali čak i najvatrenije pristalice nemaju model kako da sruše vlast u Humskoj. Zato Vazura i Vučelić i dalje sede mirno u foteljama i smeju se. A navijačima se plače.