Duga priča s Degenekom: O traci u TSC-u, pobedama u Zvezdi, ali i Mesijevoj šetnji i Barklijevim nogama

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Bačke Topole)

Pomerao je TSC rezultatske granice, nizao uspehe, stigao do debija u takmičenjima UEFA. Savladao je u svojoj kratkoj istoriji u eliti i Crvenu zvezdu i Partizan, dočekao Vest Hem, ali igrača sa ovakvom biografijom u svojim redovima nije imao. Pre njega, retko ko jemogao u redovima Plavih lavova da se uopšte pohvali bilo kojim nastupom na evropskoj sceni, a kamoli utakmicom na Mundijalu.

Mnogo je pažnje zato izazvao dolazak Miloša Degeneka u zimskom prelaznom roku. Baš iz razloga što fudbaler takve biografije još nije oblačio dres tima iz Bačke Topole. Bilo je ponuda iz Mađarske, iz Debrecena, poziva Miloša Ninkovića da se vrati u Australiju, ali on je izabrao ni manje ni više nego učesnika nokaut faze Lige konferencije sa kojim je ranije odmeravao snage dok je nosio dres Crvene zvezde. Izabrao je TSC.
„Ja sam došao ovde iz jednog razloga: da igram u kontinuitetu kvalitetan fudbal. Samim tim sam hteo da dođem u zdravu i organizovanu sredinu, gde se igra moderan i zdrav fudbal, gde mogu da napredujem kao čovek i igrač. Da mogu sa mojim iskustvom i sa ovih trideset godina da doprinesem ovim mlađim igračima, koji će napraviti lepu karijeru i veću nego što je sad, pa verovatno i veću nego što je moja sada. Prvenstveno sam došao na poziv tadašnjeg šefa struke Jovana Damjanovića, i na poziv gospodina Žemberija. Sklopili smo lepu priču za mene, ali i za klub“, kaže na početku razgovora za Mozzart Sport nekadašnji adut Crvene zvezde.

I došao je Miloš Degenek u turbulentnom trenutku. Ekipa je igrala istorijski dvomeč u Evropi, u prvenstvu nije išlo. U odsustvu Nemanje Petrovića dočekala ga je i kapitenska traka.
„Kapitensku traku sam dobio prvo na inicijativu Damjanovića u Poljskoj, pa posle i od strane Slavka Matića, on je insistirao da ja budem kapiten, ja sam mu veoma zahvalan. Meni to mnogo znači, iako sam malo u klubu, to pokazuje da klub ceni mene i da se ceni to što sam ja uradio. Poštuje se moj svakodnevni trud u klubu koji ulažem da poboljšam, da pomognem. Nikada se nisam isticao, niti želim da se hvalim, ne volim sebe da uzdižem na neki nivo. Srećan sam ovde, igram fudbal, blizu sam porodice, cenim klub, rukovodstvo, oni mene cene. Igrači su jako dobri, lepa je atmsofera. Kada dođem na trening, vidim složnu grupu. Vratio se Saša Jovanović, nadam se da se što pre vraćaju Petrović i Banjac, igrači sa iskustvom, koji znaju šta ovaj klub znači“, rekao je Degenek.

Debi u dresu Plavih lavova je dočekao upravo protiv bivšeg kluba.
„Meni je bilo jako drago, lepa utakmica. Nisam dugo igrao ozbiljan fudbal. U godinu i po dana sam igrao jedan meč u kupu protiv Tekstilca i protiv Uba sam ušao deset minuta. Ta utakmica je ovde velika i zahtevna. Posle sam se raspadao tri dana, imao sam upalu sve i jednog mišića. Bio sam maksimalno koncentrisan, fokusiran, zaslužili smo jedan bod minimum, ali nismo ga osvojili. Igrao sam sa ljudima sa kojima sam jako dobar, u klubu gde sam bio na idi mi dođi mi godinama. Bilo mi je prijatno, uživao sam, taj klub mi je najbliži srcu. Nadam se da ćemo u finalu kupa igrati protiv Zvezde, iako igramo sa njima u prvenstvu još jednom“.

©TSC

Tim iz Bačke Topole je iz Lige konferencije eliminisan od šampiona Poljske. Bili su Topolčani konkretni, ali su presudili detalji.
„Protiv Jagjelonije smo propustili šansu da napravimo nešto još veće. Falilo nam je igrača, neki koji su bili tu nisu bili registrovani, neki se povredili u pogrešno vreme. Dočekali smo taj dvomeč spremni, a nespremni. Naivno smo ispali. Nije se desilo, ali sve u svoje vreme. Zaslužili smo dosta više, mogli smo da napravimo lepu priču. Možda je bilo prerano da klub očekuje da prođe. Igrači su hteli, svi su hteli, nije Jagjelonija tim koji je nemoguće pobediti. Trebalo je bolje da reagujemo na neke situacije“.

Momenat sezone može da bude i „dvomeč“ sa crno-belima u Humskoj. Prvo u prvenstvu, pa potom i u kupu, u samo par dana. Mirovala je mreža TSC-a koji se nakon penal serije plasirao u polufinale. Međutim, bilo je i nemilih scena, neprimerenih poteza.
„Fina utakmica, dva puta smo u pet dana igrali sa Partizanom. Odigrali smo dobro, jer da zadržiš ekipu koja je tako dobra i velika da ti ne da gol u dva meča je za svaku pohvalu za nas kao ekipu. Neki dan sam objasnio, sve razumem, strast, rivalstvo i tu neku dozu... ne mržnje, to je jaka reč. Možda oni mene ne poštuju jer sam igrao u Zvezdi, ali ja nisam izašao na teren da igram za TSC u majici Zvezde. Ali, čemu potreba da vređaš moju ženu, moju decu, majku, oca, da me zovu raznim imenima. Bespotrebno, ali nije to prvi put niti ja uzimam to nekome za zlo, to je fudbal, to je rivalstvo. Malo je to protumačeno pogrešno, moj čin, za Radojevića i Lazetića razumem neku nervozu sa njihove strane. Potezi su im bili nezreli, oni će da nauče dosta iz toga. Čuli su dosta od nas posle u svlačionici i autobusu da je to bilo bespotrebno. Svaka škola se plaća i ta će se platiti. Oni će da nauče nešto iz toga da im se više ne bi dešavalo“, opisao je svoju i reakcije saigrača tokom penal serije Degenek.

I kakva je razlika biti u timu u kojem se svake godine očekuje trofej, i u klubu koji ima strpljenja za rezultate i prostora za rad?
„Kada dođeš u Zvezdu za očekivati je da će titula da bude tu, i da Kup mora da se osvoji. Neće ti titula biti data, ona mora da bude tu, moraš da se pokidaš da ona bude tu, da uzmeš Kup i da uđeš u Evropu. Ovde sam jako malo da bih znao kako je kada počne prvenstvo, došao sam na polusezoni. Imali smo jako težak period, šest ili sedam loših rezultata i bilo je teško da se iščupamo iz te rupe. Uspeli smo to sa dolaskom trenera Matića, ušli smo u bolju fazu, vezali nekoliko dobrih rezultata. Na žalost izgubili smo od Pazara, nezasluženo. Opet, to je fudbal“.

Po tome, TSC trpi i neuspehe, i nije smak sveta izgubiti meč?
„U Zvezdi se svake sedmice očekuje pobeda, očekuje se titula. Ovde je malo drugačije, potencira se pojava mladih igrača, razvoj, prodaja igrača, i igranje Evrope. To je opet pritisak, velika stvar. Moraš da budeš tu aktivan, pametan i hrabar svake sedmice. Ne možeš da ideš na utakmicu pa šta bude biće. Mi idemo na svaki meč da dobijemo, ali i da prezentujemo mlade igrače na najbolji način. Ovaj klub živi od toga, u poslednje vreme je izbacio mnogo mladih koji su dobri, a ima ih i sada u timu i te kako“.

Ove sezone u Mozzart Bet Superligi, sem prva dva mesta, svi deluju podjednako i vodi se velika borba za pozicije koje vode u Evropu, koji su razlozi za to?
„Izuzmeš Zvezdu iz svega jer je ona kolektivno, pojedinačno, klupski jača od svih. Svaka im čast, to je zasluga za sve u poslednjih deset godina. Partizan je tu, igrao je dosta bolje u prvom delu sezone gde su ostali igrali slabije, ali se vidi da su i oni ekipa koja može da izgubi od svakoga, da igra egal. Sa Zvezdom je to dosta teže, i da odigra egal, i da izgubi od nekoga. Ostale ekipe su izjednačene zato što je fudbal po mom mišljenju bolji, ima dosta mladih igrača koji igraju dobro, treneri su već obrazovaniji. Dosta je i do toga što je Savez inicirao da se naprave tereni. Jer, ti kad napraviš teren igra se fudbal, lepše izgleda, bolje je, atraktivnije. Izjednačen je teren svuda, nema onoga igraš u blatu, ovde onako, ovde ovako, ova ekipa ima prednost, ova nema. To je jako bitno, da se održi svake godine, da bude dobar teren i fudbal. I da ima što manje veštačkih terena, to nije zdravo da igra na njemu bilo ko. Ni klinci, ni stariji“.

©TSC

Deluje da barem po tom pitanju prvenstvo izgleda uzbudljivije svake godine?
„Doprinelo je i to što se prošle godine borilo pet ekipa za Evropu, ove će biti četiri. Pojačali su se klubovi jer žele da igraju Evropu, vide da ima prostora da se igra tamo. Ekipe su se izjednačile. Kada pogledaš generalno, Kragujevac je jako dobra ekipa, složna, dobri su kući. Ne igraju u poslednje vreme dobro, ali su igrali. OFK Beograd igra jako dobro i kod kuće i na strani, Vojvodina je veliki, veliki klub koji ne može da se pronađe ali je dobra ekipa. Sve je to u dva, tri boda, blizu. Mi bi trebalo da budemo bolji nego što jesmo. Sve se to dešava jer ima dosta mladih igrača koji su bolji nego pre par godina, a mi stariji doprinosimo da budu još bolji. Uče, vide kako i šta treba da funkcioniše, napreduju brže nego što je očekivano. Bolja je liga, bolje su ekipe“.

DEJANA RETKO POMINJEM, A KOD DEJANA SAM NAJVIŠE NAPEDOVAO

Da li je Miloš Degenek ostvario sve sa Crvenom zvezdom, ili je mogao da pruži još?
„Sad kad staviš na papir sve sam ostvario sa Zvezdom. Dupla kruna, Liga šampiona, Liga Evrope, titula, kup. Gorak je ukus u meni jer sam otišao posle perioda kada nisam igrao dobro, nisam igrao uopšte. Mislim da sam mogao da pružim Zvezdi više nego što jesam. Znam da bih sada kakav sam, živ i zdrav, mogao komotno da igram u Zvezdi, ali to je stvar kluba, njihovih želja i zahteva, vidim da su doveli Veljkovića i verovatno će još igrača. U principu, zadovoljan sam jer sam ostvario sve, ali da sam ostao mogao bih da ostvarim više. Možda bih mogao uz tu ekipu da napravim uspeh da budemo u top 24 ekipe u Ligi šampiona i da ostvarimo tu sledeću fazu u Evropi. Sutra kada podvučem crtu i završim karijeru, za nekih deset godina Bože zdravlja, ja ću da kažem da sam zadovoljan sa tim što sam uradio. Da sam mogao više jesam, ali da se kajem zbog nečega – ne“.

Pod kojim trenerom ste u Zvezdi igrali najbolje, i ko je na Vas ostavio kakav utisak? Milojević, Stanković, Bahar.
„Kod Milojevića sam proveo najviše vremena, imao sam uticaj, njemu sam bio jako bitan, naročito u tom prvom periodu. Jako puno sam naučio od Dejana Stankovića. Nisam ga nešto mnogo hvalio niti pričao o njemu, malo ko me je i pitao. Dosta sam napredovao kao igrač u nekim aspektima, gde ranije nisam imao takav trening, rad i disciplinu, takvu komandu. Pod njim je bilo totalno drugačije nego kod drugih. To mi se svidelo, kako je on vodio treninge, taj način kako je radio. Jako disciplinovano, taktički potkovano, taj italijanski način. Kod njega sam najviše napredovao, a kod Miloja sam igrao najbolji fudbal, pogotovo te 2018. Drago mi je što sam radio sa obojicom, imao sam dosta i drugih trenera van Zvezde sa kojima sam napredovao i naučio još više. Kada pričamo samo o Zvezdi, onda bih njih izdvojio“.

Degenek protiv Napolija (©Starsport)

Sa crveno-belima ste odigrali mnoštvo mečeva u Evropi. Koji je za Vas baš poseban?
„Izdvojio bih Salcburg. I kući i u gostima, kompletan dvomeč. Na našem stadionu smo bili jako dobri, pred praznim tribinama, trebalo je da pobedimo. Tamo smo igrali tako da je trebalo da gubimo 0:3, preokrenuli smo, izjednačili, odigrali nerešeno i dobili nešto što se čekalo 20 i kusur godina. Te utakmice su zacrtale to nešto u mojoj zvezdaškoj karijeri. I dalje mi ljudi prilaze i govore hvala ti za Salcubrg, za ovo, za ono. Ne treba meni niko da se zahvaljuje, to je bio moj posao, činio sam šta sam mogao“.

Sigurno ima još evropskih mečeva koje pamtite?
„Posle toga, i meč sa Napolijem, kada smo igrali bez golova na Marakani. Jako velika tenzija, dugo se čekala ta utakmica, euforija, pun stadion, evo sad sam se naježio. Prvi meč u Ligi šampiona, himna tog takmičenja na Marakani, koreografija, osećala se emocija tokom svih 95 minuta na terenu. Prvi meč u istoriji Zvezde u Ligi šampiona, meč bez golova. To je fenomenalna utakmica i veliki uspeh za mene, jako bitan meč u mojoj karijeri, uživao sam sve vreme. Osećao sam se kao pravi, profesionalni fudbaler“.

Uspeli ste da savladate kasnijeg osvajača Lige šampiona Liverpul kod kuće, mediji su Vas prozvali Davidom koji je pobedio Golijata?
„Pobeda nad Liverpulom je nešto drugo, tu bih pre svega čestitao Pavkovu što je odigrao fenomenalno, dao dva gola. Cela ekipa je igrala odlično, navijači su odigrali svoju ulogu. Taj meč će da živi sa nama ceo život, dok je Zvezda tu, dok smo živi. Tu se srušio taj mit da mali klub ne može da pobedi veliki. To je bilo prelomno, Zvezda je pobedila jedan Liverpul. Od tog dana u Zvezdi više nije bilo dolazi nam neko, ne možemo da ih dobijemo. Svako može da se dobije, pogotovo kada igra na Marakani“.

Da li je ta generacija Zvezde mogla više u Evropi ili je dostigla maksimum?
„Mogli smo druge godine u Ligi šampiona više. Pogotovo u Atini protiv Olimpijakosa, da nije bilo one greške Žandera bili bismo treći, trebalo je da odigramo na rezultat. Po pitanju Lige šampiona to je neki maksimum. U Ligi Evrope smo odradili sve kako je trebalo, na žalost protiv Milana nismo uspeli. Baš mi je žao što nismo prošli, zaslužilo smi. Oba meča smo igrali sa igračem manje. I sa Rendžersom je Zvezda trebalo da prođe, tada sam ja otišao. Po meni, u mom periodu boravka smo dostigli maksimum u Evropi“.

NISAM VIDEO JAČE NOGE OD ROSA BARKLIJA

U dresu Štutgarta (©Sandrino Braun/Stuttgarter Kickers/Guliver)

Da se vratimo na početak karijere, prvi klub u Evropi je bio Štutgart, a tamo su tada bili Fredi Bobić, Zdravko Kuzmanović i Vedad Ibišević.
„I dan danas sam u ozbiljnim odnosima sa Vedadom i Zdravkom. Čujemo se redovno, viđamo, menjamo ideje, mišljenja. Meni je to bio težak period, došao sam u novu državu, ne znam jezik ne znam ništa. Pored mene su bili igrači koji su igrali Svetsko prvenstvo, koji su tu, bitni su. Meni je to bilo značajno da me neko nauči i sprovede na normalan put u fudbalu. Nisu me vodili u kafanu i klub, vamo ili tamo, nego samo trening. Kuća, poštovanje, pitaj starije, uči, ostani posle treninga sa starijim da naučiš nešto, da budeš bolji. Ja sam svaki dan ostajao posle treninga sa starijim štoperima, ili sa Vedom da me on napada kao špic, centaršutevi, brani. Ja sam dosta naučio od njih, i zahvalan sam. To nikada neću zaboraviti, i to ću pokušati da nanesem mlađim klincima koji mene vide u toj ulozi. Nisam debitovao u Bundesligi, ali sam trenirao u prvom timu Štutgarta“.

Menjao je Miloš Degenek destinacije, igrao u Saudijskoj Arabiji, SAD-u, ali od svih sredina najviše ističe jednu.
„Život u Japanu, oni su godinama ispred svih nas. Kultura, ponašanje, osećaj, sve. Kompletna slika. Japan je posebna priča. Ko može da ode treba da vidi kako je tamo, prelepo je. Uživao sam, fudbal je fenomenalan, stadioni, navijači, klubovi organizovani. Uvek si odvojen, u tuđini si, to jeste. Ali, to nije tuđina ako te prihvate klub i navijači, ustališ se. To ti postane dom i kuća. Generalno se brzo uklopim svuda, valjda sam fer, pošten, poklopi se“.

Deluje da pojedinci previše podstiču „evropeizaciju“ fudbala i da se on igra samo na Starom kontinentu. Da li je baš tako?
„Iz ugla Evrope je azijski fudbal dosta potcenjen. Ljudi ne shvataju da se tamo igra ozbiljan fudbal pa kažu: Ma kakva Azija, samo pare. Pa nije. Jesu velike pare, ali je ozbiljan fudbal, preozbiljan. Uzmi na primer reprezentaciju Japana i gde im igraju igrači, Južna Koreja takođe. To su ozbiljne reprezentacije, Australija, Katar, Emirati, Saudijska Arabija. Pogledaj gde igraju reprezentativci Indonezije, dosta ih je u Holandiji u Erediviziji. Nije to sad fudbal za potceniti. Ne prati se jer svi misle Evropa je Evropa, svuda se sada igra fudbal. Afričke reprezentacije takođe, Južna Amerika, svuda se igra. Pravi se velika greška“.

Naravno, sve ovo i pričamo jer kao reprezentativac Australije Degenek odlično poznaje azijski fudbal. Ali da nas upozna malo i sa tim australijskim.
"U Australiji vlada veliko poštovanje prema grbu, dresu, reprezentaciji. Poseban je odnos prema saigračima, ljudima, odnos prema državi koja je nama svila dala nešto. To međusobno poštovanje među nama, malo ko to ima. Dosta drugih ima bolju hemiju, zezanje, družinu, kvalitetne igrače, ali malo ko ima taj respekt i odnos prema grbu i državi kao mi. Zato je meni Australija najbolja na svetu i najviše je volim, i neće mi nikada biti teško da uradim bilo šta za Australiju. Meni je to krem de la krem, lepše i od Zvezde i od svega, nadam se da idem na još jedno Svetsko prvenstvo“.

A Degenekov debi za Sokeruze? Posebna poslastica, protiv Engleske.
„Debitovao sam protiv Engleske u Sanderlendu. Prvi put sam bio na tom nivou, da vidim igrače iz Premijer lige. Igrao sam desnog beka, ušao sa klupe, dobio sam loptu, centrirao, čisto da mi lopta ne bude u nogama i Erik Dajer je dao autogol, izgubili smo sa 2:1. Rašford nam je dao gol na svom debiju za Englesku. U životu nisam video da neko ima jake noge kao Ros Barkli. Kada je na zagrevanju protrčao pored mene, onolike noge, jak čovek. Zato sam ostao zadivljen koliko je to jako, kao beton, kao crna zemlja“.

Koje veliko ime iz australijskog fudbala bi izdvojio Miloš Degenek. Sa nekima je igrao, za ostale sigurno zna.
„Pre svih, Mile Jedinak. On je za mene kao veliki brat, redovno se čujemo, pričamo. Alfa i omega, na vrhu svega. Po odnosu, poštovanju prema meni, kao čoveku i igraču, on je nabolji. Tim Kejhil je po svemu što je doprineo timu Australije u karijeri veliko ime. Onolicki čovek onako da skoči... Ne samo protiv Srbije, milion puta još. Trenutno igram sa Metom Rajanom, golman, kapiten. On će da nadmaši sve njih po broju nastupa, stići će Švarcera koji ima 109 nastupa. Aron Moj u Hadersfildu, Brajtonu, Tom Rogić, kakav majstor fudbal u Seltiku, Metju Leki, Aziz Behić, ma milion igrača još. Sa Harijem Kjuelom sam samo pričao, dok je bio u Japanu, nisam igrao sa njim. Postekoglu je bio poseban, fenomenalan trener, ostavio je veliki trag na mene, dao mi je debi. Kod Grema Arnolda sam imao drugu ulogu, veliku ulogu. Totalno dva drugačija trenera“, rekao je na kraju razgovora Degenek.

SAMO JE VIDIĆ MOGAO DA ČUVA DROGBU, ALI RAMOS JE NAJBOLJI

Degenek i Aron Moj (©Reuters)

Pamti Miloš Degenek dva Mundijala sa Australijom, na jednom je bio samo posmatrač, dok je u Kataru odigrao sve četiri utakmice.
„Ne može se opisati osećaj odlaska na Svetsko prvenstvo. Neverovatan događaj, od samog dolaska u državu, sletanja na aerodrom, organizacije. Samo kad kreneš na aerodromu po torbu, to je nerealno, kao da si najbitniji čovek na svetu. Vožnja do hotela, kampa, sve je fenomenalno. U Kataru sam igrao četiri meča, ispali smo od Argentine, mogli smo da izjednačimo u 92. minutu, ko zna šta bi bilo. Ispali smo najboljeg svih vremena, od MesijA i reprezentacije koja je osvojila Svetsko. Poseban doživljaj, to ne može da se plati, kupi, ne može da se doživi sem ako nisi otišao tamo, bio tu i učestvovao, tek tada se oseti. To je deset puta veće od Lige šampiona, prvenstva, kupa. Ne može se porediti. Takođe, kakvu atmosferu prave Argentinci, bilo ih je 40.000 u Kataru protiv nas. To je ludilo“.

Kako je igrati protiv Lionela Mesija, šta je to što njega čini posebnim?
„Mesi je majstor fudbal, dovoljno je da vidiš samo šta je sve uradio u karijeri. Sve je uzeo što je mogao. Kada smo igrali protiv Argentine, izašao sam negde u 70. minutu, nisam gledao utakmicu već samo Mesija. Kretnja, prijem lopte, kontrola, pas to je nešto sa čim se nikada nisam susreo. U početku utakmice on uopšte nije trčao, skoro da je šetao po terenu. Kada smo radili analizu, videli smo da on ima po meču pet do šest pretrčanih kilometara. Dosta šeta, analizira, ali nalazi se uvek na pravom mestu, u pravom prostoru. Kad si takav majstor i ne moraš da trčiš“.

Ko Vas je još oduševio iz redove Gaučosa, možda neki štoper?
„Otamendi je bio najbolji štoper na prvenstvu. Nije visok, ali skače, agresivan je, moćna pojava. Kao karakter vidiš da je on lider, tako bih voleo da mi izgleda štoper. Poput njega, nije mlad, lepe godine, odatle mu to iskustvo, želja, baš je ostavio utisak na mene. Ne mora štoper da bude visok metar devedest i jak, ako je dovoljno pametan, dobar tajming u skoku, dobar sa loptom, nema problema. Ako dobro čita igru i spreman je“.

Može li se za nekoga reći da je najbolji na toj poziciji ikada?
„Serhio Ramos mi je bio kompletan igrač, davao je golove, izvodio prekide, penale, skok, glava, duel, kretnja. Imao je sve što štoper treba da ima. Ako ga poredim sa Van Dajkom on je bolji, bolji je od skoro svih. Otamendi, Pepe, ali Ramos mi je dan danas bolji od svih. Žilav, oštar, agresivan, pravi štoper. Sve je znao da radi“.

U Srbiji se po tom pitanju spominje dugo samo jedno ime.
„Vidić je drugačiji, manje sa loptom, dosta agresivniji, skok. Jedini štoper koji je mogao da igra protiv Drogbe, niko drugi. Zato ga najviše cenim, a i naš je igrač. Ostavljao je utisak borbenosti, žrtvovanja. To volim kad vidim. On i Ramos su za mene uzori štopera, kad bih birao i sklapao, nikoga drugoga, samo njih bih uzeo. Ima mnogo dobrih, ali njih dvojica su mi prvi“.

U svojoj karijeri Miloš Degenek je odmerio snage protiv mnogih velikih imena u fudbalu, ali nije protiv jednog od najboljih koji mu preostaje da bi „popunio kolekciju“.
„Salah, Embape, Nejmar, Zlatan, Levandovski, Kejn, Di Marija, Kavani, samo nisam protiv Ronalda igrao. Ako i ne odigram protiv Ronalda, zadovoljan sam protiv koga sam sve igrao, a-ha-ha. Protiv svih majstora fudbala u tom periodu od 2010. do sada. Svi su slični, a opet posebni, svi su tehnički dobri, potkovani“.