Ekipa za izbegavanje: Ako nisi sa zapada, teško ćeš se naigrati fudbala u Humskoj

Pamtiće se golovi vredni probijanja Rikarda Gomeša na četvrto mesto večne liste najboljih strelaca u istoriji kluba na evropskoj sceni, transformacija Saše Zdjelara u kreativca, još jedna asistencija Miloša Jojića, defanzivna čvrstina sve do isključenja prvog napadača ekipe, kolorit na tribinama, odjek Tanga smrti i pobeda koja pokazuje koliko je Partizan napredovao u odnosu na period kad ga je preuzeo Aleksandar Stanojević.

Tad je evropsku misiju okončao u Belgiji, poklekavši pred Šarlroa u produžecima, a u međuvremenu se podigao do nivoa u kome jedan od najboljih čeških timova dobija maltene rutinski. Doduše, od startera sa gostovanja u trećem kvalifikacionom kolu za plasman u Ligu Evrope ostala su u klubu samo četvorica – levi bek Slobodan Urošević, vezisti Saša Zdjelar i Bibars Natho, te krilni napadač Lazar Marković, septembra 2020. u ulozi „lažne devetke“ – ali se promenio identitet ekipe. Od bojažljive (ustručava se da napadne) preobrazila se u odlučnu (dva pogotka i dve šanse u prvih pola sata).

Od gostiju iz Praga – ništa. Preciznije, skoro ništa sve dok ih Rikardo isključenjem nije pozvao u napad. Što ne menja utisak da su crno-beli uzrasli u takmičarski tim. Možda ne igraju uvek kako publika želi, ali uvek igra kako protivnik ne želi. I to nervira rivale. Stanojević je od Partizana napravio ekipu poželjnu za izbegavanje. Ili, što bi rekao Milan Đuričić Đumi:

„Suština je naterati protivnika da igra tamo gde mu najmanje odgovara“.

Posebno na domaćem terenu. Skoro sve utakmice ove sezone pokazale su koliko je lider Superlige opasan u Humskoj. Protiv DAC-a, Santa Klare, Flore i Sparte nije primio gol. U okršaju sa Sočijem je dvaput stizao prednost pre nego što ga je na penale izbacio, Anortozis je uspeo samo da izjednači, Česi nijednog trenutka nisu opasno ugrozili prolaz Parnog valjka u osminu finala Lige konferencije.

Dva kluba u Ligi šampiona neće biti samo jedno leto: Srbija sve dalje od Ukrajine, sledi veliki pad Rusije

Ako se vidici prošire postaje jasno da je Partizan postao ravnopravan i(li) u situaciji da igra na ravnoj nozi sa ekipama srednje evropske klase. Neke i izbaci. Posebno kod kuće. U poslednje četiri sezone podigao je standardne u odnosu na neka prošla vremena, o čemu svedoči podatak da je na uzorku od 21 meča dobio 12, a izgubio samo dva. I to je pružio ruku Mančester junajtedu i Gentu, klasičnim predstavnicima zapadnjačkog fudbala, u kome se dosta polaže na snagu, kondiciju, razumljivo i kvalitet, mada svako ko je posmatrao i te utakmice teško da može konstatovati kako su se Englezi ili Belgijanci siti naigrali fudbala.

Humskom odzvanja Mitrovićeva poruka: Rekao sam vam, možete do finala Lige konferencije

Sve ostale utakmice na svom bunjištu Partizan je ili držao pod kontrolom ili bio u istoj ravni sa suparnikom. Nekima nije dao ni da se razigraju. A bilo je tu ekipa visokog ranga, poput Bešiktaša, fudbalskih „skororejvića“ visoko pozicioniranog u svom prvenstvu (Soči je treći u Premijer ligi Rusije), napadački orijenitisanog AZ Alkmara, Astane zavidne novije istorije u UEFA takmičenjima, nepredvidivog Moldea. Niko se ovdašnjim ljubiteljima sporta nije predstavio kao dominantan tim. Ili mu Partizan to nije dozvolio. Ni sa Zoranom Mirkovićem, ni sa Savom Miloševićem, ni sad sa Aleksandsrom Stanojevićem.

Isto važi za Rudar (Crna Gora), Trakai (Litvanija), Nordjsleand (Danska), Konahs (Vels), Malatiju (Turska), RFS (Letonija), Santa Klara (Portugal), mada je, ipak, reč o timovima niže klase. Bez obzira što klub sa Azorskih Ostrva geografski pripada Zapadnoj Evropi. Istočnjake, predstavnike srednjevropskog, skandivavskog ili balkanskog fudbala je arhivirao. Zapadnoj Evorpi se primakao.