Filip Matijašević: Otac najveći kritičar, nikad me nije gurao! Mama plače zbog transfera, braća su srećna

Ako je birao, izabrao je savršen klub. I na tome još jači stisak ruke nego na samom transferu. Sigurno je bilo i drugih, atraktivnijih, možda i finansijski isplativijih opcija, međutim, Filip Matijašević je odabrao onu u kojoj se neće izgubiti. Makar ne bi trebalo.

Potpisao je za Salcburg, poznat po radu sa talentima, i nema sumnje da će i vezistu Čukaričkog unaprediti. Verovatno najpre kroz filijalu Lifering u kojoj je nekad igrao i Erling Haland, pa i ako bude odatle počeo da se dokazuje u inostranstvu to bi trebalo da shvati kao put, a ne kao degradiranje. Uostalom, daroviti vezista je već pokazao da može da se nosi sa pritiskom.

A kad bude došao u novu sredinu imaće i olakšavajuću okolnost.

„Izuzetno sam zahvalan i Aleksi Terziću, koji me je tamo dočekao kao brata, on je me izveo na teren, pokazao mi neke stvari i dao vrlo korisne savete, uz naglasak da uživam u Salcburgu“, istakao je Filip Matijašević za sajt Čukaričkog po povratku u Beograd posle posla vrednog 4.000.000 evra, uključujući bonuse. „Velika je privilegija biti u takvom klubu i dobiti dugoročan ugovor. Na meni je da to poverenje opravdam i da pružim maksimum, da se borim da što pre budem u prvom timu. Počeću pripreme sa ekipom, takav je dogovor, spremiću se, moraću da naučim jezik, pa ćemo videti kojim tempom će sve teći. U klubu su mi predočili da je sve na meni, to je najvažnije“.

Dosad su ga uglavnom gledali kao sina Vladimira Matijaševića, direktora kluba. Sad bi i to moglo da se promeni.
„Otac mi je uvek pričao da ne čitam komentare, nikad ga u tome nisam poslušao. Možda je to i jedan od retkih saveta koje mi je dao, a da ga nisam prihvatio. Neizmerno sam zahvalan čitavoj porodici, majci Oliveri, braći Luki, Relji i Lavu, mojim kumovima, svi su bili uz mene. Eno, majka i dalje plače, otac prikriva, braća su srećna, podržavaju me. Nema dileme da je otac bio najveći kritičar, ali da me je tapšao po ramenu i da možda neka nije i preterivao, teško da bih došao do ovog nivoa. Verujte mi, nikakvih protekcija ovde nisam imao, nikakvih guranja nije bilo. Ljudi mogu da veruju u to ili ne, ali najbolje znam kroz šta sam sve prošao. Bilo je kritika i od saigrača, i od ljudi koji su oko mene, sve dobronamerno. Dešavalo se i da patim posle nekih utakmica, ali sve je to bio deo razvoja, deo mog fudbalskog odrastanja. Nadam se da ću se klubu odužiti dobrim igrama do kraja sezone i pobedama“.

I dalje je dete, sveže punoletan, a probajte da zamislite kako mu je bilo kad se probijao u prvi tim.

„Mislio sam da sam psihički dosta jak u glavi, ali onda je došao prvi tim i pritisak koji se podrazumeva u tom rangu. Marko Savić mi je tada mnogo pomogao, dao mi je šansu da debitujem sa 16 godina, odradio sam dobre pripreme. Sve to mi je mnogo značilo, ali prvih šest meseci je zaista bilo teško, bilo je i suza, svega… Mnogo mi je žao što smo tada igrali plej-aut, ali ove je već mnogo bolje, iako smo nažalost izgubili trku za plasman u Evropu. Bilo je mnogo lepih momenata, verujem da će ih biti i do kraja sezone“.

(redbullsalzburg.at)

Bilo je i onih manje lepih trenutaka...

„Promašen penal u Zaječaru protiv OFK Beograda, utakmica u Surdulici, pa protiv Vojvodine na Banovom brdu… Ali, sve je to bila škola i sigurno je da je čitava ekipa očvrsnula posle toga, a i meni je sve to pomoglo. Znam koliko je bilo teško u pojedinim momentima, znam i kako je otac Vladimiru to proživljavao. Ogromnu zahvalnost dugujem i Milanu Lešnjaku, koji je bio direktor mlađih kategorija, potom me je trpeo i u nekim utakmicama, kod njega sam odigrao najviše mečeva, postigao prvi gol, bio tu u Čukaričkom kroz čitavu moju karijeru. Sada sam dobio korisne savete i od Marka Jakšića, naučio sam nešto novo. Istakao bih i Olivera Kovačevića, koji je dugo uz mene i koji je takođe bio velika podrška“.

Veliki nagovšetaj šta Filip zapravo može stigao je jesenas, u vidu efektnog gola Partizanu u trijumfu 4:1.

„Verujte mi, bilo je i lepših momenata u mlađim kategorijama koji mi prvi padaju na pamet. Sigurno kad su mi rekli da ću potpisati prvi ugovor, mnogo mi je to značilo u tom trenutku. Drugo, gol Teleoptiku u Kadetskoj ligi. Sećam se te utakmice koja je došla posle reprezentacije, u momentu gde u prvih 20 minuta nisam mogao da se sastavim, a baš to je bila jedna od retkih utakmica koju je otac uživo posmatrao. Slučajno sam u jednom trenutku pogledao ka delu tribina gde je on bio, imao je naravno komentar u svom stilu na moj račun. Nije prošlo mnogo vremena, dao sam gol makazicama, on se tada pokupio i otišao, a to mi je mnogo značilo u tom trenutku. I gol Partizanu, protiv kakvog protivnika, u kakvom momentu. I naravno, prvi poziv u reprezentaciju, sećam se da sam bio u školi, tada sam plakao kao kiša. To mi je možda i najlepši momenat do sada. Reprezentacija je nešto što rečima ne mogu da opišem, uvek želim da igram za državni tim, krajnji cilj mi je da dođem do „A“ reprezentacije, ali je dug put do toga. Lepo je bilo nedavno raditi i trenirati sa najbiljim igračima domaće lige, u Sportskom centru u Staroj Pazovi, na glavnom terenu, sa selektorom koji je usadio španski mentalitet kod nas. Taj jedan dan nam je svima mnogo značio“.

Zanimljivo, Matijašević junior ne bi voleo da se Salcburg i Čukarički sastanu u evropskim takmičenjima. Za njega bi to bio sudar emocija.

„To nikako ne bih voleo, baš bi mi bilo teško da igram protiv Čukaričkog. Mom klubu želim sve najbolje, verujte mi neće biti većeg navijača od mene i siguran sam da će se već naredne sezone izboriti za plasman u Evropu. A kad već dođu tamo, neka izbegnu Salcburg“, završio je Filip Matijašević.