Jedan igrač - jedan klub. To su priče o Maldiniju, Bareziju, Totiju, Pujolu, Gigsu, Džerardu, Kasiljasu, Faketiju, Kamaču… Ustvari, to su legende o ljudima koji su celu karijeru posvetili jednom klubu. Imali su i dovoljno sreće da se rode u pravo vreme na pravom mestu ili da ih kao klince spazi neki lovac na talente. Neki poput Del Pjera, Zofa ili Zanetija nisu imali tako „perfektan” CV, jer su počeli u manjim sredinama, pre nego što su postali zaštitni znakovi nekih drugih velikih klubova. Možda i najveći iz ove družine je Luđi Riva.
Kažu u Italiji da je to možda i najbolji napadač kojeg je njihova zemlja imala. A priznaćete da je konkurencija žestoka. Brojke mu idu u prilog, jer je najbolji strelac reprezentacije Italije svih vremena. Bolji prosek golova u reprezentacijama od njega ima samo nekolicina fudbalera u istoriji. Među njima su Pele, Gerd Miler, Puškaš, Kočiš…
Bezobrazno siromašna stranica Vikipedije ne može da dočara veličinu Điđija Rive. Nekoliko siromašnih redića i karijera posvećena malenom Kaljariju će vas brzo obeshrabriti da se zainteresujete za bombardera koji je obeležio italijanski fudbal šezdesetih i sedamdesetih godinama prošlog veka. Ipak, legenda o Điđiju Rivi živi. Na Sardiniji će se svaki iole normalan poznavalac fudbala uvrediti ako niste čuli za Rivu.
Najbolji strelac Azura svih vremena je autor jedne od najlepših legendi fudbala na Apeninima. Tvorac možda i najvećeg čuda u Seriji A. Većeg i od onog Veroninog „incidenta”, Vujketove Sampdorije (OVDE) ili i Maradoninog „skudeta”.
Luiđi Riva je rođen u jesen 1944. godine, kada su saveznici već oslobodili dobar deo Italije od fašističke čizme i kada su partizani polako oslobađali i sever zemlje. Na severu, u Leđunu nadomak Varezea, pod bombama je rođen momak koji će kasnije sipati bombe iz najjače levice koju je Italija ikada videla.
Prvu sezonu je odigrao 1962. godine u malenom Lenjanu, postigao šest golova i već se pročulo o lovonogom momku koji razara protivničke odbrane. Nekako su se najviše zainteresovali ljudi iz Kaljarija i prestigli su konkurenciju u borbi za Rivin autogram. Na početku, nije želeo da ide u „tamo neki” Kaljari.
„Ostavite me ovde, šta ću tamo?”, pitao je trenera Lupija koji mu je samo odgovorio da je već prodat Kaljariju.
Ubedila ga je sestra Fausta koja je brinula o njemu, s obzirom da je kao mali ostao bez oba roditelja. Kada je brodom uplovljavao u luku na Sardiniji bio je zgrožen i pitao:
„Je li ovo Afrika?”
Ali sve posle toga je bila bajka. Luiđi Riva je zavoleo Sardiniju, ona je zavolela njega. Ljubav će se pretočiti u jednu od najlepših priča italijanskog fudbala. U narednih 14 godina Riva će pisati istoriju Kaljarija i Italije. U prvoj zajedničkoj sezoni su zajedno ušli u Seriju A i nagovestili nešto neverovatno.
Igrao je na poziciji levog krila. Bio je brz, jak, vešto driblao, dobro tukao glavom… Međutim, sve to je padalo u senku razorne levice. Od njegovog šuta su klecala kolena golmanima. Zbog njega su se defanzivci sklanjali ostavljajući golmane na vetrometini.
Prva sezona u Seriji A je prošla naopako i na polovini trke Sardi su bili zakucani za dno tabele sa devet bodova, da bi Riva eksplodirao u drugom delu sezone i doveo ih do respektabilnog sedmog mesta. U narednih nekoliko sezoni, Kaljari i Riva su pravili sve ozbiljnije probleme velikim klubovima, a levonogi bombarder je 1965. godine debitovao i za reprezentaciju.
Sledeće godine se igralo Svetsko prvenstvo u Engleskoj. Svi su bili uvereni da će selektor Fabri lansirati mladog Rivu. Pozvao ga je, ali ne među 22 fudbalera koji bili učesnici Mundijala, već kao 23. koji će biti s ekipom i osetiti atmosferu. Hroničari tu odluku pripisuju Fabrijevom kukavičluku. U to vreme gazde u reprezentaciji Italije su bile superzvezde Đani Rivera i Sandro Macola, perjanice Milana i Intera. Fabri nije mogao da se izbori sa njihovom veličinom u ekipi. Problem je bio što je između njih dvojice vladala netrpeljivost koja je ubila atmosferu u ekipi.
Mladi Riva je kao „13. prase” sedeo na klupi tokom Mundijala i nemoćno gledao kako se pred njegovim očima odvija najveća sramota u istoriji italijanskog fudbala. Azuri su izgubili od Severne Koreje sa 0:1 i završili takmičenje, iako im je bio dovoljan i bod. Gol je dao igrač sa brojem 11 na dresu. Brojem koji će proslaviti Rivu i koji je uzeo po uzoru na idola Neku Skoglunda iz Intera.
„Sedeo sam pored Burgniča na klupi i hteo da pregrizem jezik od muke. Ali znao sam da nisam imao izbor. Da sam odbio poziv da idem kao slepi putnik, verovatno me više nikada ne bi pozvali. Znao sam da moje vreme tek dolazi. Jednostavno, oni su igrali za velike klubove, a ja za Kaljari. Posle meča smo se osećali kao izdajnici nacije. Jedan navijač mi je prišao i ošamario me. Iako ništa nisam bio kriv. Ipak, Fabri me je posle meča izdvojio na stranu i iskreno mi uputio izvinjenje. Gospodski. Oprostio sam mu”, pričao je kasnije Riva.
Reprezentacija je doputovala brodom u luku u Đenovi gde ih je besna masa gađala jajima i paradajzom.
Međutim Điđijev uspon više niko i ništa nisu mogli da zaustave. Fizički spreman kao zver, sa jasno iscrtanim trbušnjacima nesvojstvenim tadašnjim fudbalerima, „nosio je u zubima” protivnike i rešetao mreže. Imao je dinamit u levici. Jednom prilikom na treningu je promašio metu i pogodio u ruku dečaka koji je stajao iza gola. Polomio mu je ruku kao ledenicu. Odmah sutra je došao u bolnicu da ga poseti i izvini se.
Nekoliko dana kasnije, u martu 1967, pukla je i Rivina koska. Protiv Portugalije mu je čuvar polomio tibiju i fibulu. Obe potkolnične kosti paklene levice. Uprkos tome, završio je sezonu kao prvi strelac lige. Italija je bila u neverici, a on se vratio još jači! Već sledeće godine je u famoznom ponovljenom finalu Evropskog prvenstva bio strelac jednog od dva gola za trijumf Azura od 2:0 nad Jugoslavijom i evropsku krunu.
Sledeće sezone Riva je igrao kao pušten s lanca. Kaljari je počeo ozbiljno da nervira ostatak Italije koja je navijala za velikane sa severa. Sardi su završili sezonu na drugom mestu iza šampiona Fjorentine, a Riva po drugi put bio „kapokanonijere” u Seriji A sa 20 golova. Juventus i Inter su „odlepili” za njim. Juventusov moćnik Boniperti je ponudio tada svetski rekord od 1.500.000 funti za Rivu. U Kaljariju nisu znali šta da rade, ali je Riva presekao i odbio ponudu. Ostaje u Kaljariju! Odriče se šanse da postane legenda Stare dame. Odriče se trofeja, novca i slave. Isti odgovor je dobio i prebogati predsednik Intera Anđelo Morati.
Bio je to uvod u najveći „incident” u istoriji Serije A.
Kaljari je sledeće sezone „pljunuo u facu” Juventusu sa Anastazijem i Halerom, čuvenom Rokovom Milanu s Riverom, Šnelingerom i Trapatonijem, Interu sa Faketijem, Macolom i Luisom Suarezom i čuvenim Elenijom Ererom na klupi.
Ostatak Italije je Sarde i Rivu pogrdno zvao „čobanima sa ostrva”, provincijalcima koji nemaju šta da traže u borbi sa velikanima. Kaljari i Riva su u sezoni 1969/1970 odgovorili „skudetom”! Điđi je sa 21 golom na 28 utakmica po treći put postao prvi strelac Serijie A. Vrhunac sezone je bila pobeda nad Interom od 3:1 na San Siru. Riva je rasparčao granitnu odbranu Intera sa dva gola. Posle jednog od njih, čuveni TV komentator Đani Brera je zaurlao u mikrofon:
„Inter je skinut do gole kože! Inter je ponižen! Luiđi Riva je ’Rombo di tuono’”!
U prevodu: Udar groma. Nadimak koji mu je ostao etiketa za ceo život. Poneko ga je zvao i Kralj Breno, po uzoru na paganskog vođu galskih plemena koji je opustošio Italiju. Jer gde se pojave Riva i Sardi, nastajala je pustoš. Samo dva poraza u sezoni sa samo 11 primljenih golova, što je tada bio rekord za najjače evropske lige.
I mora se istaći da je tada postići 21 gol u Italiji bio đavolski težak posao. Bila je to epoha „katenaća” i majstora defanzive. Murinjove današnje „autobus taktike” su mačji kašalj za ono što su tada igrali Milan i Inter pod palicom dva čoveka koji su izmislili i proneli slavu „katenaća” (o Nereu Roku čitajte OVDE). Rivina levica je razbila i te katance.
U borbi za Zlatnu loptu 1969. godine je završio kao drugi. Iza Rivere. Imao je 69 glasova, a Rivera 73. Rivera je imao titulu svetskog i evropskog prvaka s Milanom, bio je na vrhuncu, ali mnogi su verovali u priču o jednom italijanskom korumpiranom novinaru čiji glasovi su odlučili pobednika i da je Milan za te glasove izdvojio neka novčana sredstva.
Opet su stigle milionske ponude iz Torina i Milana. Opet je odgovor bio: NE! Na Sardiniji je vladao trans. Kažu da od tada Luiđi Riva nikada nije platio piće na Sardiniji. Nije bilo stanovnika Kaljarija koji nije imao autogram ili zajedničku fotku s njim.
Tog leta su Azuri otputovali na Mundijal u Meksiku sa Rivom, Riverom i Macolom kao udarnim iglama. „Žabarski” su se provukli kroz grupu s ukupnom gol-razlikom 1:0 u tri meča!? Počistili su domaćina u četvrtfinalu i odigrali u polufinalu jedan od najboljih mečeva, verovatno i najbolji u istoriji Mundijala. Vodili su sa 1:1 do 80. minuta kada su Panceri izjednačili. Svi su znali šta znači kada se Švabe vrate u igru…
Viđeni su najbolji produžeci u istoriji fudbala. Miler u 94. minutu pogađa za 2:1. Burgnič u 98. izjednačuje na 2:2. Riva u 104. minutu donosi Azurima 3:2, a slika njegove poroslave gola kada trči raširenih ruku i potom pada na travnjak kao da ispušta dušu je jedna od najčuvenijih u istoriji italijanskog fudbala. Ipak, neumoljivi predator Gerd Miler u 110. minutu opet pogađa za 3:3. Kamera u tom trenutku hvata izbezumljenog Đanija Riveru kako od muke i besa hoće da pregrize mrežu!? Pogledajte OVDE. Već u sledećem napadu, Rivera iz stanja rastrojenosti prelazi u osećaj potpune ekstaze pošto je pogodio za 4:3 i konačnu pobedu! Ta utakmica u fudbalskom rečniku ima nadimak „meč veka”.
Naravno, u finalu protiv Peleovog Brazila i najbolje reprezentacije svih vremena Azuri nisu imali šansu…
Ipak, kurva Fortuna će nekoliko meseci kasnije opet okrenuti leđa Điđiju Rivi. Protiv Portugalije mu je rival uklizao i polomio obe potkolenične kosti. Ovog puta je stradala desna noga. Tuga…
Ali varate se ako mislite da se Riva predao. Vratio se na teren i u sezoni 1970/1971 postigao 21 gol! Samo jedan manje od prvog strelca lige Bonisenje. Dve godine kasnije će oboriti rekord Đuzepea Meace i postati najbolji strelac u istoriji italijanske reprezentacije, što je ostao i do dana današnjeg. U međuvremenu je polomio i stopalo. Ali šta je to za takvog borca? Reč predaja nije bila u njegovom rečniku. Imao je neki DNK kod da se diže iz pepela.
Kapitulirao je kada mu je 1974. potpuno pukla tetiva butine. Vratio se na teren, dve godine se mučio da opet bude onaj stari, da bi 1976. godine stavio tačku. U 374 meča za Kaljari, postigao je 204 gola, Sardima je doneo „skudeto” i počastio ih sa bezbroj lepih uspomena i sećanja. Poput ovog gola protiv Vičence koji bi danas mogao eventualno da postigne Zlatan Ibrahimović.
Luiđi Riva je posle igračke karijere kratko bio funkcioner u klubu, a od 1990. do 2013. godine tim menadžer reprezentacije Italije gde je bio most između reprezentativaca i stručnog štaba. Njemu je Roberto Bađo plakao na ramenu onog užarenog popodneva 1994. godine u Pasadeni kada je promašio penal. On je nudio utehu i savet svima koji su imali problem. On je jedini čovek prema kojem je Antonio Kasano pokazivao strahopoštovanje.
Kada se reprezentacija Italije posle 30 godina vratila na stadion Santa Elija u meču protiv Portugalije, Điđi Riva je bio zvezda večeri. Klub je povukao dres sa brojem 11 u njegovu čast. Jedini je igrač Kaljarija s tom privilegijom.
Privatni život Luiđija Rive je takođe godinama bio tema o kojoj se pričalo i pisalo. Bio je miljenik lepih žena, a kroz njegov krevet je prošla i čuvena Rafaela Kara, tada najpoželjnija Italijanka. Nikada se nije ženio i ima troje vanbračne dece.
Bio je strastveni pušač i nikome nije bilo jasno kako je sa tim porokom uspevao da ima tako jaka pluća i beži rivalima i kako se oporavio od dva loma noge.
„Pušio sam više od jedne, a manje od dve paklice dnevno. Žene i cigarete su bile ono u čemu sam najviše uživao posle fudbala”, otkrio je Riva.
Nedavno je proslavio 70. rođendan, a svako ko u fudbalskoj Italiji drži do sebe mu je uputio javnu čestitku. I dalje živi u svom Kaljariju koji nikada nije napustio. Nadimak na Sardiniji mu je skraćenica imena i prezimena. Sardi ga jednostavno zovu „Điđiriva”, a fudbalski zaljubljenici na ovom ostrvu ga opisuju jednom rečju. Mit.
