Igor Duljaj zna kako sačuvati najboljeg na svetu: Bez striktne markacije Ronalda, držite ga što dalje od gola

Da je Piksiju Igor Duljaj lakše bi kovao selektor taktiku za Portugalce. Da, ima u timu Nikolu Milenkovića koji je u dresu Fjorentine znao da sačuva Kristijana Ronalda (i da matira odbranu Juventusa), Strahinju Pavlovića koji u dresu Monaka krči put ka velikoj sceni, Stefana Mitrovića sa iskustvom igranja Lige šampiona, ali kad bi ugledao nekadašnjeg motorina spokojno bi dočekao meč odluke na Lužu.

To kako je Duljaj uštopovao jednu od najvećih planetarnih zvezda svih vremena moglo bi da se izučava na katedrama za fudbal. Beogradski duel kvalifikacija za plasman na Prvenstvo Evrope 2008. završen je remijem, ali se pamti po način na koji je tadašnji član Šahtjora igrao flastera nad, u to vreme, uzdanicom Mančester junajteda.

20.45: (1.80) PORTUGALIJA (3.40) SRBIJA (6.40)

Zalepio se za njega i nije ga pustio do kraja.

„Selektor je u to vreme bio Havijer Klemente, pitao me dva dana pre utakmicu: „Igore, šta misliš da odigraš desnog beka? A ja ceo život zadnji vezni. Uzvratim: „Šefe, štagod vi kažete, nikakav problem“. Nijedan fudbaler na planeti ne može da obeća da se pored njega protivnik neće neigrati, ne ide da sad pričam, kako sam, kao, rekao: „Moj je, ništa neće uraditi“. To ne biva... Znam da sam ga u stopu pratio. Možda je samo dvaput tokom utakmice promenio stranu“, vraća film aktuelni saradnik Aleksandra Stanojevića u stručnom štabu Partizana na dešavanja iz marta 2007.

Utakmica je završena bez pobednika (1:1) i bez Ronaldovog gola. Kad bi se malo uloge obrnule, da u nedelju veče Kristijano ispuni normu, ali da Orlovi slave, niko se ne bi bunio.

„Tad sam odigrao desnog beka, zato što je Portugalac dejstvovao levom stranom. Da se ne lažemo, bio je dosta mlađi, sad nije toliko brz, godine uzimaju maha, ali je iskusniji i opasniji. Gladan je uspeha kao Novak Đoković na teniskim terenima. Pazi na svaki detalj, počev od ishrane, preko odmora, treninga, doveo je sebe maltene do savršenstva. Tačno je da se ne kreće kao pre 14 godina, u to vreme je morao više da se dokazuje, bio je deo kolektiva, sad ceo tim radi za njega. Da, jeste najatrativniji, ali nije jedini opasan u portugalskoj selekciji“.

U poslednjoj konstataciji krije se odgovor na pitanje hoće li Dragan Stojković pribeći taktici da jednog igrača zalepi na najboljeg igrača današnjice.

„Ne verujem... Tokom karijere samo sam triput imao specijalne zadatke. Prvi put kad mi je Lotar Mateus rekao da pratim Zinedina Zidana na susretu sa Realom gdegod Francuz krene, zatim to kad sam prebačen na desnog beka protiv Portugala i još jednom u Šahtjoru protiv moskovskog CSKA na meču UEFA kupa. Fudbal se u međuvremenu promenio da bi bilo suludo da neko prati igrača po celom terenu. Sad svako ima zonu koju pokriva, insistira se na preuzimanjima, vingeri menjaju strane i teško je očekivati striktnu markaciju. Svako svoj prostor brani, pa ko mu dođe“.

Jedino što se nije promenilo je arsenal mogućnosti Kristijana Ronalda.

„Najopasniji je kad ima loptu u kaznenom prosotru. Nebitno da li puca desnom, levom ili glavom. Ko sam ja da tražim zamerke takvoj veličini, međutim, čini mi se da u fazu odbrane Kristijano ne učestvuje kao ranije. Zato je odmorniji kad njegova ekipa osvoji loptu, sposoban da trči kontre. S druge srtranem imamo hitre igrače u odbrani. Poenta je držati ga što dalje od gola. Ako primi loptu 40 metara od gola ima dovoljno vremena za naše da se postave. Ne samo za Kristijana, nego i kad se zatrče Bernardo Silva ili Bruno Fernandeš...“

Veliki broj reprezentacija ili ekipa u poslednje vreme deo taktike zasniva na tome da iznervira Ronalda, izbaci ga iz zone komfora, natera na karton, bespotreban faul ili poremeti fokus.

„Neeee... Nisam pristalica takvih detalja. Naravno, fudbal je muška igra i valja biti agresivan, ali u granicama dozviljenog. Ne daj Bože da vučemo, pljujemo, provociramo... Nismo to mi. Čisto sumnjam da ćemo se tako postaviti. A i Ronalda bi trebalo razumeti: čovek traje skoro dve decenije, a bar deset godina svaki protivnik razmišlja kako da ga zaustavi. Zato trpi udarce, uprkos njima iznova se dokazuje. Znate šta me najviše impresionira: ima 36 godina, postavlja visoke ciljeve i ispunjava ih“.

A kad smo godina, da li bi Igor Duljaj – s obzirom da na treninzima Partizana barabar trči sa crno-belima – mogao opet da sačuva današnjeg Ronalda?

„Ni blizu“.

I za iskrenost – kapa dole.

NEKA ONI MISLE O NAŠIM NAPADAČIMA

Kao cela Srbija, jedva čeka i Igor Duljaj da gleda prenos iz Lisabona, da vidi koliko mogu Piksijevi izabranici protiv jedne od najboljih reprezentacija sveta.

„Većina ljudi govori o Ronaldu i Portugalcima, ali bi trebalo i oni da razmišljaju o našim napadačima, biće i njima malo problem, publika će tražiti pobedu, mi igramo sa dosta samopouzdanja, ofanzivci su nam lideri u svojim klubovima. Pravo finale. Nadam se da će slaviti Srbija“, optimista je Duljaj.