Imaš li ti, Filipe Matijaševiću, šta da kažeš? Ako zbog nečega budem uspeo, uspeću zbog glave

U srpskom fudbalu, čim se u istoj rečenici nađu reči sin i direktor, presuda je obično brža od one koje sudije donose u VAR sobi. Filip Matijašević je svoju dobio još u danima kada je sakupljao lopte iza gola prvog tima Čukaričkog i prate ga i danas, dok za isti nastupa. I zna da je neće 'osporiti' ni gol Partizanu sa pola terena, ni inostrano interesovanje koje raste i potvrđuje da je potencijal zapravo tu. Etiketa ostaje uprkos svemu i biće tu izvesno sve dok bude bio ‘stanovnik‘ Banovog brda.

Jer Filip Matijašević za većinu nije samo fudbaler Čukaričkog, već i sin Vladimira Matijaševića, prvog čoveka kluba. I ma koliko ponavljao da mu je draže kad ga drugi vređaju nego kad ga hvale, da odatle trpi dodatnu motivaciju, u ovoj zemlji ti niko ne veruje tek tako. Filip ne beži od priče o nepotizmu, od tereta koji vuče sa sobom od prvog dana. Naprotiv, u razgovoru za Mozzart Sport priča o lošim utakmicama, promašenim zicerima, suzama koje niko ne vidi, svlačionici u kojoj ga otac „pecne“ pred 30 igrača i okrivi ga za poraz.

Ta relacija, iako lokalna i ne baš česta u fudbalu, ima i svetski mnogo poznatiji, sličan primer, i to u samom vrhu. Primer Dijega Simeonea i njegovog sina Đulijana u madridskom Atletiku. I tamo je bilo sumnji. I Čolo se po sopstvenom priznanju dugo pitao koliko je pametna ideja imati sina u svlačionici. No, u našoj, kao i u jednoj od najjačih liga na svetu, merilo je teren. Možda kancelarija može neprimetno da te pogura do terena, ali dalje od toga teško. Na njemu sam krojiš sopstvenu sudbinu.

Na njemu je 17-godišnji Filip gotovo čitavu jesen patio, povremeno i plakao, nezadovoljan partijama koje pruža. Ipak, utisak je popravio, a poverenje opravdao u finišu prvog dela sezone koji je zatvorio golovima na poslednje dve utakmice čime je podigao samopouzdanje pred nastavak šampionata.
“Dva gola za kraj. Protiv Radničkog nije rezultat bio kakav zadovoljavajući, više bih voleo da smo pobedili nego to što sam dao gol, ali šta je tu je. Uvek gledam da u sve ulazim sa maksimalnim samopouzdanjem, nikad nisam ni imao problema sa samopouzdanjem. Voleo bih da nastavim golgeterski niz i još više golova da namestim, ali su mi timski ciljevi ispred ličnih, voleo bih da sa Čukom izborim Evropu“, rekao je Filip Matijašević na početku razgovora za Mozzart Sport.

Kažeš da nemaš problem sa samopouzdanjem, ali dugo si čekao na prvi gol u sezoni (samim tim i prvenac u seniorskom fudbalu). Došao je tek početkom novembra. Nemoguće da to ni najmanje nije uticalo na tebe.
“Kada na 13 utakmica ne date gol na mojoj poziciji, nije baš lako. Još pre toga nisam odigrao neke utakmice kojima sam bio oduševljen. Odigrao sam možda dve, tri utakmice pre tog gola kojima sam bio zadovoljan, ostalima baš i nisam“.

“PRE PARTIZANA OTAC MI REKAO – MISLIO SAM DA IMAŠ GLAVU ZA OVO, ALI…“

I onda ta utakmica sa Partizanom u 14. kolu Mozzart Bet Superlige i spektakularan gol u nadoknadi ‘zaliven‘ suzama…
“Nameštao sam glavu i sad ću da kažem zbog čega je bila ona proslava gola. Nekoliko dana pre utakmice sam sa ocem imao ‘sastanak’ na kojem mi je on rekao:’Mislio sam da ti imaš glavu za ovo, ali mi pokazuješ da je nemaš’. Da me isprovocira, to je neka naša igra, da je tako nazovem”.

Timski sastanak, pred ostatkom ekipe, ili oči u oči?
“Ne, ne, samo nas dvojica, kod kuće. Ne pričamo mnogo kod kuće, posebno ne o fudbalu, ali kada pričamo, vodimo normalne konverzacije. I on mi je rekao kako nemam glavu, znao je da će to mene da pecne. I ja sam od tog dana znao da ću dati gol, bilo je samo pitanje kad. Način na koji sam ga dao je fenomenalan, nemam šta da kažem. Suze radosnice, pao teret, dobili smo Partizan! U tom trenutku smo izgubili dve utakmice, od Železničara i Borca iz Čačka, mnogo su nam značila ta tri boda u borbi za plej-of i Evropu. Još smo pobedili ubedljivo, da su oni pobedili bili bi prvi i posebno mi je drago što je taj gol bio protiv njih, jer je utakmica bila mnogo lepa. Žao mi je što više publike nije bio, ali oni koji su bili tu su me motivisali. Pričali su dovoljno i to mi je prijalo”.

Misliš na navijače Partizana?
“Pa, navijači, koliko ih je već bilo… Ali da, na njih mislim”.

Čime su te to motivisali?
“Nije bilo mnogo uvreda, onda kad sam izvodio kornere, koliko ih je bilo na toj strani. Oca, majku, mene… Uvek sam pričao da više volim da me ljudi vređaju nego da me hvale. Mene to stvarno ne vređa, čak me motiviše i voleo bih da se to tako nastavi, a-ha-ha-ha. Nije bilo mnogo uvreda, ponavljam, ali prijale su”.

“DOBACUJU NA SVAKOM GOSTOVANJU, ALI NISAM NI JA CVEĆKA; MNOGO SAM PROPLAKAO OVE SEZONE“

Da li je bilo isključivo psovki ili i onog ‘tatin sin‘ i ostalih, sličnih epiteta?
“To je bilo, verujte mi, na svakom gostovanju na kojem sam bio. Baš na svakom. Da li ušao pet minuta kao u Kragujevcu ili igrao celu utakmicu… Možda ljudi neće poverovati da me to ne vređa, ali stvarno je tako, i u mlađim kategorijama je bilo tako. Još kad mi igrači iz protivničke ekipe nešto dobace, to me još više motiviše. Nemam taj problem, da se kao uvredim, da hoću nešto da ti vratim. Ne, igram fudbal, pa kako bude na kraju”.

Kako se braniš od takvih komentara? Da li je to najviše do glave ili nečega drugog?
“Mislim da jeste. Ja sam tako i vaspitan. Okej, uzvratim ja, da se razumemo. Nisam ni ja baš cvećka po tom pitanju, ali gledam da ne razmišljam previše o tome. Uvrediš mi majku, oca, šta ja treba da uradim? Da ti uzvratim, da ti vrađam majku oca? Ne, nasmejem se, znam da ih to još više isprovocira i to je to. Baš je bilo i na snimku, to protiv Partizana, ako već pričamo o publici. Neko mi je rekao - ja nisam ‘vraćao‘ utakmicu, nisam gledao celu ponovo - da se vidi na kameri kako sam se ja nasmejao, nešto pokazao, palac ili šta već. I to je to, ništa više. Ja volim to da čujem. Volim… Glupo zvuči, ali je tako ha-ha-ha”.

©MN Press

A kako je kad odigraš loše? Da li ti je tad još teže nego drugim igračima, s obzirom na okolnosti?
“Meni je kad odigram lošu utakmicu katastrofa. Ne zato što će meni otac nešto da kaže, ništa od toga. Bilo je mnogo loših utakmica, mogu to slobodno da kažem, sa moje strane loših. Od OFK Beograda, Niša… Taj Niš smo dobili i meni je, normalno, drago zbog toga, ali kad vidite na šta sam ja ličio na toj utakmici… Mene je sramota bilo. To je bila ona utakmica kada je nestalo struje, prekid, teška utakmica i za igranje i za gledanje. Opet, najmlađi si, ako mogu ostali, možeš i ti. Time se vodim. Katastrofa mi je bilo, mnogo sam ove sezone propatio i proplakao zbog tih utakmica. Ne samo ove sezone, u mlađim kategorijama isto kad loše odigram bude mi teško. Mnogo volim ovo što radim i što kaže moj otac ‘oni ne moraju da se bave fudbalom, ali oni to vole‘ i mislimo da imamo kvalitet i talenat, i ja i moja braća“.

Plačeš baš uvek kad odigraš loše?
“Kad pobedimo ne plačem, naravno, bude mi lepo. Ali kad izgubimo i odigram loše, kao na primer protiv OFK Beograda, nisu dva-tri dana mogli da me smire. Baš mi teško bude. Ali moraš brzo da se restartuješ, nemaš puno igrača na svojoj poziciji, moraš da se pokažeš na sledećoj utakmici. Loša utakmica nekad može da ti bude motivacija. U Surdulici smo izgubili sa 1:3, odigrao sam katastrofalno, promašio dva-tri zicera. Direktan sam krivac za taj poraz. Dalje, u Kruševcu, posle Partizana, umesto da ti još zapneš jače, ti u Kruševac odeš… Nije tu glava u pitanju, kao ‘e, sad sam ja igrač, sad ću ovo ili ono’. Ne, ne, tako se namestilo. U svaku utakmicu ulazim sa namerom da dam maksimum. E sad, to nekad može, nekad ne može, to je već neka druga stvar i ne utičem baš samo ja na to, nekad se i utakmica namesti tako”.

“OTAC MI KAŽE – NE ČITAJ KOMENTARE, ALI VOLIM TO DA RADIM“

Na komentare koji dolaze spolja si, dakle, ‘oguglao‘, a da li razmišljaš o tome da li će te neko od saigrača pogledati popreko posle loše utakmice, posebno oni koji igraju na tvojoj poziciji?
“Naravno da sam razmišljao, kako nisam. Ali ne na početku, nego sad kako sam počeo da igram razmišljam o tome. Znate kako, kad ne pružim dobru partiju ja očekujem od saigrača da oni mene izvređaju. Što i rade, i ja sam im mnogo zahvalan o tome. A da li me neko mrzi zbog toga što mi je otac direktor kluba - mislim da ne, stvarno mislim da me saigrači vole, poštuju, svako na svoj način, ali da mi žele dobro. To spolja što dolazi, to me apsolutno ne interesuje. Otac ponekad pomisli da me zanima, jer ja volim da čitam komentare i on mi kaže ‘ne čitaj’. Ja jednostavno volim to da radim mada gledam da ne preteram”.

Rekao si da te je otac ‘pecnuo‘ pred Partizan kada ste pričali nasamo. Da li se dešavalo da isto uradi pred ostatkom ekipe? Primera radi, Čolo Simeone se trudi da izbegava da priča o sinu Đulijanu, a i kada govori to retko bude pohvalno.
“Daleko smo i otac i ja trenutno od Čola, ha-ha-ha. Da se razumemo, voli on mene da pecne i u svlačionici. Kad su ozbiljni sastanci pecne mene, nisam povlašćen jer mi je otac. Eto, baš protiv Surdulice, posle toga smo igrali protiv Spartaka i on je pred 30 igrača rekao ‘meni je za poraz direktan krivac Filip Matijašević‘. Ljudi misle on mu je sin, povlašćen je, ali znaju moji saigrači, ako ne pružaš partije na terenu kako možeš da budeš povlašćen. Guranje... Kako može da te izgura? Da smo eksperimentisali sa igračima kojima to nije prirodna pozicija ko zna kako bi to ispalo. Ovako, imali smo problem sa bonusima, Tufegdžić nije imao sreće sa povredama i namestilo se... A, to što se svlačionice tiče, ne znam pred koju me utakmicu nije pomenuo, ali mislim da to radi iz najbolje namere, a ne zato što hoće da me ponizi daleko bilo. Da pokaže igračima da nisam tu zato što me on gura već zato što to zaslužujem“.

Možda i da malo probudi inat u tebi?
“Mnogo volim da se inatim. To je stvarno tako. Baš posle tih loših utakmica, ozbiljan inat proradi u meni. Ja sutradan odem da radim. Iako možda treba da odradim oporavak, igrao sam dosta, ne, hoću da radim jer sam loše odigrao. Takva mi je glava. Ako zbog nečega uspem, biće to zbog moje glave”.

Filip Matijašević (©MN Press)

U jednom od ranijih intervjua si otkrio da ga ‘na poslu‘ oslovljavaš sa ‘direktore‘.
“Što je najgore, ja ga i kući zovem tako. I brat i ja ga zovemo ‘dišo’, njemu ne smeta i ušlo nam je u naviku jer ga ovde svi zovu ‘dišo, dišo’. Desi se da kažemo ‘dišo‘ pred ljudima koji nisu navikli da ga zovemo tako, pa nas pogledaju sa čuđenjem. I saigrači umeju da se nasmeju kad me pita: ‘Imaš li ti, Filipe Matijaševiću, šta da kažeš?‘ i ja kažem ‘Nemam, direktore‘…“

“IMAO SAM MILION POZIVA IZ ZVEZDE I PARTIZANA; NE BI MI BILO LAKŠE U DRUGOM KLUBU“

Za prvi tim Čukaričkog si debitovao još pre godinu dana, ali si tokom prošle sezone retko dobijao šansu. Ove si pak odigrao svaku od 20 ligaških, pride si samo pet počeo sa klupe. Da li si očekivao baš toliku minutažu?
“Svako je dobio šansu još na pripremama, gledao sam da maksimalno iskoristim svoju. Da sam očekivao da odigram baš svaku utakmicu, iskreno – nisam, niti da ću početi toliko utakmica, ali tako se namestilo. Nemanja Milojević je otišao iz kluba, Tufegdžić je malo-malo bio povređen, u jednom trenutku smo imali i problem sa bonusima, sve se namestilo... Mogao sam i bolje da iskoristim šansu, ali nadam se da ću u drugom delu sezone opravdati poverenje u potpunosti”.

Dakle, nisi zadovoljan kako si igrao u prvom delu sezone?
“Nisam preterano oduševljen. Sami smo krivi što nismo bolje plasirani, a što se konkretno mog učinka tiče, nisam zadovoljan sa tri gola. Trebalo je to da bude mnogo više, ali sam sam kriv za to, nadam se da ću ispraviti sve u drugom delu sezone”.

S obzirom na to da si se ekspresno ustalio u startnoj postavi, koliko ti je bilo teško da se ‘u hodu‘ navikavaš na seniorski fudbal?
“Bilo mi je generalno dosta teško, mogu kažem da je i dalje, jer se omladinski i seniorski fudbal mnogo razlikuju. U omladinskom fudbalu sam mnogo stvari lakše radio, driblao, šutirao… Ovde mnogo teže dolaziš do šansi, ima više trke, moraš da igraš prostije. U prvih nekoliko utakmica kod Marka Savića, svaka od tih utakmica mi je donosila nešto novo, pomagala mi da se prilagodim. Mnogo ima i do glave, imao sam pritisak na početku sezone, rezultati nisu bili onakvi kakve smo očekivali, nisam ni ja bio na željenom nivou i onda se javi pritisak. To sam prebrodio i sada bi trebalo da bude lakše”.

©MN Press

A da li bi ti bilo lakše da si u drugom klubu, odnosno u klubu u kojem tvoj otac nije direktor? Crvenoj zvezdi, Partizanu, Vojvodini, kojem god...
“U mlađim kategorijama sam milion puta dobio poziv da idem i u Zvezdu i u Partizan. Ne bi mi bilo lakše. Ako odskačem, kao što je bilo u mlađim kategorijama, ja ću doći do prvog tima. Ako ne odskačem igraću i dalje za omladince i to je meni normalno. Znam da klub forsira mlade igrače i ako si najbolji u kadetima ili omladincima igraćeš za prvi tim. Zato mislim da mi ne bi bilo lakše u drugom klubu i sasvim mi odgovara što sam baš ovde, imam tretman kao i sva druga deca“.

U prilog tome i činjenica da si prethodnih godina sa saigračima iz mlađih kategorija sakupljao lopte na utakmicama prvog tima. Da nisi koristio položaj.
“Nikad nisam koristio to što mi je otac to što jeste. Ni u privatnom životu ne koristim neke stvari. Sam zaradi – sam troši, time se vodim. A što se sakupljanja lopti tiče, voleo sam to ceo život. Generalno volim ovu igru i to mi prija, lepše mi je da budem blizu terena nego na tribini, kad se da neki gol… Baš se sećam utakmice sa Partizanom kada smo dobili kod nas sa 3:2. Bilo je 2:0 za nas, Partizan je dao dva gola za dva minuta i Bojica Nikčević je dao gol za pobedu. Mateo Maravić, Vladan Čarapić, Marko Kandić i ja, svi smo bili na nosilima tada i svi smo se priključili prvom timu kasnije. Mi smo sutradan igrali isto sa Partizanom i sećam se da nam je ta utakmica mnogo značila, dala nam na samopouzdanju. Ta utakmica je bila baš tenzična i mi smo sutradan izašli protiv Partizana i pregazili ga, verujem i zbog toga što smo dan ranije bili na utakmici prvog tima. Okej, ne mogu ni ja uvek da budem na nosilima ili da sakupljam lopte, moram nekad i na tribine, ali volim da pogledam kad god mogu, koju god mogu da stignem. Imam prijatelje u Zvezdi i Partizanu, mnogo više u Zvezdi… Kostov, Damjanović, stvarno smo ponajbolji prijatelji. I kad god mogu hoću da pogledam, neće niko da me ‘smara‘ zbog toga, tako da obožavam da iskoristim svaku priliku, posebno kad njih dvojica igraju‘.

“HOĆU DA BUDEM UTICAJAN I DA IZBORIMO EVROPU, DA NEŠTO DAM KLUBU“

Koliko misliš da je tvom ocu teško da kao direktor kluba balansira čitavu situaciju? U smislu da klub živi od prodaje igrača i da je na njemu da izabere najbolju ponudu za klub, ali i da istovremeno proceni koja je najbolja sredina za tebe.
“Meni je želja da nešto dam ovom klubu. Mi pričamo i da ja znam ne postoji ponuda. Meni je želja da ostanem do kraja sezone mada ja ni ne mogu da odem ranije jer u martu punim 18 godina. Lepo je kad novine napišu nešto lepo, kad neko prokomentariše – prija, ne mogu da kažem da ne prija, ali ne obazirem se previše na to. Meni je otac rekao da se neće mešati. ‘Mogu da te posavetujem, ali šta od ponuda budeš imao ti ćeš sam da izabereš. Ali naravno, moraš i klubu da vratiš, klub te istrpeo‘. Tako mi je govorio. Mislim da oko toga neće biti problema, ali sad stvarno ne razmišljam o tome jer mi je ogromna želja da izborim Evropu sa Čukaričkim“.

Misliš da je ove sezone to izvodljivo?
“Mora da bude ha-ha-ha. Kod mene je moranje, a verujem da je i kod saigrača, posebno što je sada sve na dva-tri boda. Baš mi je velika želja. Imamo težak raspored na početku, ali daćemo sve. Evo, sad uzimam drugare u usta, Mihajla Cvetkovića i Andreja Bačanina. Miksa je igrao Evropu, ali je nije izborio, a Bačke je igrao plej-aut. Miladinović je isto igrao Evropu, ali ne znam koliko je on bio uticajan. Ja želim da budem baš uticajan i da izborimo plasman, to bi mi baš bila želja“.

A ako je ne izborite, hoćeš li ostajati?
“To se ne pitam samo ja ha-ha-ha. Meni je ovde lepo, stekao sam prijatelje, sutra treba da nađem devojku… Ne znam šta bih rekao, meni je želja da ostanem, ali videćemo“.

Posle gola Partizanu (©Starsport)

“DA SUTRA DOĐE BARSELONA, NE BIH ZNAO DA LI JE TO DOBRO ZA MENE“

Ponuda, kažeš – nema, ali pisali smo već o tome da postoji interesovanje za tebe od klubova iz četiri zemalja. Između ostalog i od timova iz Sjedinjenih Američkih Država sa kojima Čukarički sarađuje. I sad, u teoriji, da dođe ponuda preko bare, kakav bi se ti postavio? Da li bi je prihvatio ili bi radije ostao u Evropi?
“Konsultovao bih se sa ocem. Može da pogreši, ali mi ne želi loše, to je sigurno. Kako bih ja gledao na ponudu da stigne, šta bih voleo… Ne znam šta bih voleo, da sutra dođe Barselona ja ne znam da li je to dobro. Na ocu je da se bavi time gde ću da igram, a na meni kako ću da igram. Gde ću da igram će on da odredi iako mi je rekao da ću moći da biram. Vodio bih ja svakako razgovor sa majkom, braćom, sutra devojkom, drugovima, pričao bih sa svima pomalo o tome šta bi bilo najbolje, ali on je taj koji bi doneo odluku šta je najbolje kada sednemo da pričamo nasamo. Da mi kaže ‘sine, mislim da je to dobro‘, ja bih išao tamo‘.

Da li veruješ da bi ti možda, ipak, bilo bolje da prvi naredni korak napraviš u Srbiji - bilo u Zvezdi ili Partizanu - s obzirom na to da se naši fudbaleri koji rano odu u inostranstvo brzo ‘izgube‘?
“Ne bih baš voleo da odem u neki ogroman klub, nije realno. Nisam ni fizički spreman iako ću ja u narednih šest meseci iz utakmice u utakmicu sve više dobijati na fizici, samopouzdanju, taktičkoj pismenosti… Što se večitih tiče, jednog dana bih voleo da igram za jednog od večitih rivala. Neću reći za kojeg, iako možda može da se zaključi iz dosadašnjeg dela intervjua‘.

Budući da imaš tek 17godina verovatno i dalje imaš idole, igrače kojima se diviš?
“Stilom igre pomalo podsećam na Rikarda Kaku, on mi je omiljeni fudbaler. Da se razumemo, nisam stigao njega da gledam mnogo, više sam gledao njegove ‘hajlajtse‘. Od novijih su Nejmar i Suarez svim napadačima uzor, o Mesiju da ne pričam, Dibalu sam voleo mnogo. Volim ga i danas, ali više nije to – to. Taj lepši period, 2016, 2017, 2018, oni su igrali strašan fudbal, pa sam ih zavoleo“.

Kad kažeš da ‘više nije to – to‘, nešto ti se u današnjem fudbalu ne dopada?
“Tad je bio lepši fudbal, više sam uživao u njemu. Gledaš jednog Azara, sećam se onog gola protiv Vest Hema kad je prošao petoricu i sam dao gol. To sad ni ne može da se uradi, jer je sve na mnogo većem nivou. Kako da probiješ odbranu Arsenala? Realno – nikako. Ja gledam i ne znam način“.

Voliš Arsenal?
“Ne volim, ha-ha-ha. Omiljeni klub mi je Barselona odmalena, a u Engleskoj volim Liverpul, u Italiji Milan i u poslednje vreme mi se sviđa Porto. Mnogo pratim Rodriga Moru, sviđa mi se još od kadetskog Evropskog prvenstva“.

Igrali ste jedan protiv drugog?
“Nismo, nismo. Bio sam tu, blizu spiska. Dobar sam sa tadašnjim selektorom Jovanom Damjanovićem, sa sinom sam mu najbolji drug i onda mi je on rekao: ‘Bio si blizu, ali je bilo boljih‘. I ja se sa tim slažem, Kostov je odigrao odlično, Andrija Maksimović je bio tu, Aleksa Vasilić, da ih ne nabrajam sve. Šteta što nisu dogurali do finala, ali sećam se Rodriga More, igramo na istoj poziciji i baš sam oduševljen njime“.

Vasilije Kostov i Filip Matijašević (©MN Press)

“NEĆU OTKRITI CILJEVE, ALI ZNAM DA ĆE SE OSTVARITI IAKO MI NI OTAC NE VERUJE“

Budući da si tek na početku, da li i dalje dozvoljavaš sebi da maštaš o nečemu, bilo da su to klupski ili reprezentativni uspesi?
“Za reprezentaciju mi je ogromna čast da igram. Sećam se koliko sam plakao kad nisam otišao, ali ne na ovo prvenstvo o kojem sam već pričao, već za svoje godište. To kadetsko prvenstvo gde je bio Mora je za 2007. godište, a ja sam godinu dana mlađi. Godinu dana kasnije trebalo je da idemo u Portugaliju, ja sam već bio u prvom timu Čukaričkog, ali sam imao problem sa leđima i nikako nisam mogao da nastupam. I sećam se, baš pred utakmicu sa Holandijom, pričao sam sa Aleksom Damjanovićem i plakao sam kao kiša. On me gleda i samo što on ne zaplače, ali ja sam emotivac i za mene je to normalno“.

Da se vratimo na pitanje – ciljevi?
“Što se tiče maštanja i ciljeva, imam mnogo velike ciljeve koje neću otkriti, ali znam da će se ostvariti. Čak mi i otac ne veruje da će se ostvariti, ali kažem vam da hoće“.

Ima sigurno onih koji veruju.
“Voleo bih da pomenem braću Luku, Relju i Lava, majku Oliveru koji su mi ogromna podrška. Naravno, i oca, koliko god glupo zvučalo jer je direktor kluba – podrška mi je, ozbiljna podrška, uz majku koja se kidala kad ja plačem. U poslednje vreme su mi u život ušle neke osobe koje mi posebno prijaju, njih bih da pozdravim, pronaćiće se one ko su“, zaključio je Filip Matijašević.