INTERVJU - ANTONIO RUKAVINA: Sa 22 sam umalo otišao u konobare, sa 23 bio kapiten Partizana, sa 24 zaigrao za Dortmund

Svakog u životu sreća dotakne po ramenu makar jednom. Jedino što ne prepoznaju svi taj trenutak, pa neprimetno prođe pored njih. Antonio Rukavina je taj mig Talije video. U trenucima kada su ga minuti, a ne dani, delili od toga da digne ruke od fudbala i da se dohvati konobarskog poslužavnika, sreća mu je mahnula nasred terena. I on je oberučke prigrlio.

Sve što je usledilo posle toga nije imalo veze sa srećom, već sa trudom, radom, poštenim odnosom prema sebi i drugima. Godinu dana kasnije Rukavina je postao kapiten Partizana. A, godinu posle toga bio je igrač Borusije Dortmund. Danas, sa 35 leta, ima iza sebe u biografiji i utakmice u španskoj Primeri, duele sa Mesijem i Ronaldom, 59 nastupa za reprezentaciju Srbije, dva Svetska prvenstva. Došla je na red i druga titula sa Astanom.

Sve kad se sabere, ima Rukavina čime da se pohvali i da se zadovoljno osmehne kada pogleda iza sebe svoj životni put. Prst sudbine učinio je da tačku na 2019. godinu stavi u rodnom Beogradu. Prvi put kao gost. Prilika da se za MOZZART Sport dotaknemo malo njegove karijere, koja je danas, ipak, mnogo bliža kraju nego početku.

Osvojena titula, druga sa Astanom, potpisani novi ugovor na dve godine, reklo bi se da vam je 2019. bila dosta uspešna.
"S obzirom na to u kojim sam godinama, nije mala stvar kada se produži ugovor na još dve godine, gde god da igraš. Naravno, ima i zasićenja i to ne malog, mada su mi oduvek svi govorili da valja igrati dokle god se može. Bude ti nekad preko glave svega, ali to je tvoj posao, kao i svaki drugi, ima lepih stvari, ima i onih teških... Sezona jeste bila uspešna, cilj je bio titula, uspeli smo u tome, ušli smo u Ligu Evrope. Jedino je tu bilo razočaravajuće za mene, jer je Astana godinama unazad bila tvrd orah za sve, a ove smo ispali topovsko meso. Razlog je što nismo imali dovoljno širok igrački kadar, celu sezonu je iznelo 12-13 igrača, pa je fokus više bio na odbrani titule. Ipak, da, kada se sve sabere i oduzme, godina je za mene bila uspešna".

Imate 35 godina, potpisali ste ugovor na još dve, pa se nameće pitanje - do kada planirate da "terate loptu"?
"Ne znam, dokle god me zdravlje služi, a bogu hvala, nemam problem sa povredama. Planirao sam da se polako okrećem drugim stvarima, ali eto, sada ispada da ću još dve godine sigurno igrati, a za dalje videćemo. Jedino što se mojoj familiji neće baš dopasti ako budem poželeo da nastavim i posle te dve sezone, jer im je preko glave mojih karantina, putovanja, svega".

Traka u Partizanu, dres Borusije Dortmund, nastupi u Primeri, 59 mečeva u reprezentaciji - sasvim zavidna biografija. Mislite li da ste izvukli maksimum iz svoje karijere?
"Nikada se ne treba žaliti, pogotovo kada pogledaš oko sebe, kada se setim drugara sa kojima sam počeo da treniram, koji nisu uspeli da naprave ništa od fudbala i sada se bave nekim drugim poslovima. Iz moje generacije samo sam ja uspeo da napravim fudbalsku karijeru, a u to doba je bilo teže to ostvariti nego danas, kada klinci već sa 18 godina idu preko granice i zarađuju ozbiljan novac. Ja sam, recimo, otišao u Dortmund sa skoro 24 godine, što se sada već računa kao stariji igrač. Možda ću zato da produžim još ove dve-tri godine, da to nadomestim, haha. Verujem da svaki čovek uvek misli da je mogao više, bolje, smatram da je to normalno. I sada tražim od sebe više, ali sada pred kraj karijere se takmičim sa samim sobom, sa svojim telom".

GOL KOLA NA DVD-U, PA PARTIZAN

Ipak, kada bacite pogled na biografiju...
"Generalno - da. Zadovoljan sam. Imao sam tu privilegiju da igram na Vestfalenu, da nosim dres Dortmunda, da se takmičim u španskoj ligi, koja ako nije najjača, onda je najlepša za oko, stvarno sam tamo uživao. Ostvario sam dečački san igrajući za Partizan, čiji sam bio kapiten. Naravno, tu je i reprezentacija, koja je svakom ko počne da igra fudbal najveća želja. Bio sam i na dva Svetska prvenstva. Vidiš, sada kada sve ovo nabrajam, razmišljam u sebi: Uh, pa dobro je ovo".

I sve to u rezimeu, a u jednom momentu umalo niste digli ruke od fudbala.
"Da, bilo je to kada sam igrao u Bežaniji, kada smo ušli u prvu ligu, današnju Superligu. Već sam ulazio u neke ozbiljnije godine, školu sam završio, krenuo sa fudbalom, potpisao prvi profesionalni ugovor sa klubom, dobio prvi svoj novac, nisam više morao da dobijam džeparac od roditelja. Došli smo u Prvu ligu, a onda sam se odjednom osećao kao da tapkam u mestu. Hteo sam više, a nije moglo. Tu sam se razočarao. Još nisam ni igrao na početku sezone, što mi je bilo skandalozno, jer sam od petlića do prvog tima uvek bio starter. I sada kada treba da napravim iskorak u karijeri, ja sam na klupi. Ta prva dva-tri kola bila su za mene veliki poraz. Nikog nije bilo pored mene da mi kaže da se ne nerviram, da me smiri. Rekao sam sebi da od fudbala nema ništa i daj da vidim neki drugi posao da nađem".

I umesto dresa Bežanije i lopte, umalo - poslužavnik.
"Kada pogledaš šta ćeš u takvoj situaciji, prvo za šta se hvataš je - konobarisanje. Tu ti ne treba neka posebna škola, ništa. Kod mene u blokovima kod TC Piramida, gde smo uvek sedeli, već sam počeo da se raspitujem za posao".

A, onda je usledio onaj pomenuti magični trenutak, dodir sreće po ramenu.
"Igrali smo u gostima protiv Banatskog Dvora, bio sam isto na klupi, a već sam bio prelomio da je to kraj i samo sam razmišljao o tome kako ide ta procedura da se traži ispisnica, jer za dan-dva prekidam i idem u konobare. Nekih 15 minuta pre kraja, kod 1:0 za nas, trener me ubacio u igru i to kao desno krilo, da pojačam defanzivu, da sačuvamo rezultat. Dođe korner, odbije se lopta do mene van šesnaesterca. Hteo sam samo da je vratim nazad, ali pogodilo se da mi pređe preko noge i u visokom luku preleti golmana - čini mi se Poleksić da je branio za Banat tada - koji nije video fudbal od sunca. Gol! Kako sam pao dole psihički, tako me je taj pogodak podigao. Dobio sam i DVD na poklon za gol kola na SOS kanalu. I posle tog gola rekao sam "ma bre, ostajem ja u fudbalu". Taj gol, kakva sreća. Dan me delio od toga da batalim".

Od tog momenta kreće uzlet. Samo godinu dana kasnije postali ste kapiten Partizana. Ispada da ste u Humskoj bili još najkraće od svih klubova u karijeri.
"Prvih šest meseci nije bilo tako sjajno, jer je Zvezda imala ogromnu bodovnu prednost, ali narednih pola godina je bio najlepši period u mojoj karijeri. Sve se nekako poklopilo, igrali smo kod Đukića prelep fudbal. Mnogo mi je žao što nisam ostao do kraja sezone, da kao kapiten podignem šampionski pehar".

Zanimljivo je da vam na Vikipediji, toj riznici informacija, "ne priznaju" titulu s Partizanom.
"To sam video i pitao sam se zašto je tako. Pogotovo što sam prošle godine osvojio titulu sa Astanom, a isto sam igrao samo šest meseci, doduše ovih poslednjih, kada se i dobijao pehar. Eto, recimo, ne znam ni da li su u Humskoj dobijali medalje za tu šampionsku krunu, pošto ja moju nisam dobio, niti me je iko zvao tim povodom".

A, da li vas je neko nekad zvao da se vratite u Partizan poslednjih godina, pošto ste se redovno pominjali kao mogući povratnik kada su vam isticali ugovori u inostransvu?
"Niko nikada na neki zvaničan način, da sam imao kontakt sa nekim iz uprave ili sa nekim menadžerom. Kod nas je uvek tako, da kad igraču preko ističe ugovor za šest meseci, krene priča kako bi mogao da se vrati u Partizan, Zvezdu. Tako je bilo i sa mnom, ali sam o tome samo čitao u novinama, mene nikad niko nije zvao. Što se tiče nas igrača, uvek je aktivna ta opcija da se vratiš kući ako ne nađeš ništa preko, pa da pokušaš ponovo. Dosta je igrača koji su se vratili u Partizan, Zvezdu i tako oživeli karijere. Jesam razmišljao o povratku u Humsku i ne smatram da je bilo kakav poraz ili korak nazad u karijeri da se vratiš u zemlju iz koje si krenuo, u kojoj si rođen. Ali, kao što rekoh, kontakata nikad nije bilo".

Ostaje žal što niste podigli pehar kao kapiten Partizana, ali poziv Dortmunda ni tada, a kamoli sada, se - ne odbija.
"Veliki klub, poslednjih godina je sa Bajernom dominantan u Nemačkoj. Kada sam došao na Vestfalen imao sam tu nesreću da tada Dortmund nije bio na današnjem nivou, mi smo sezonu završili na 12-13. mestu, ali od tog momenta krenuo je uspon. Te prve godine u Dortmundu klub je imao najmanju posetu u poslednjih 15 godina, a na tribinama je bilo 55.000 ljudi. Kada se uporedi sa 82.000 koliko prima stadion, to jeste slabije, ali opet, zvuči nestvarno. Ko bi tada odbio Dortmund? Pogotovo što je kod nas uvek bilo daj što pre da odeš preko, da počneš da zarađuješ ozbiljniji novac".

Posle toga - Primera. Viljareal, Valjadolid i dueli na terenu sa Mesijem, Ronaldom.
"Najlepša zemlja i za uživanje u fudbalu i u životu. Španci imaju dosta sličnosti sa nama, vole druženja, ručkove, večere, kafice, prihvataju bez zadrške sve, nema veze odakle si. Tu su jako slični Srbima, jedino što su oni dosta opušteniji od nas. Imao sam tu sreću što sam igrao u eri Mesija i Ronalda, tu privilegiju da igram protiv njih, eto još nešto da se stavi u biografiju... Igrali smo i po tri-četiri puta godišnje protiv Barse i Reala, jer je bilo i kupova i prvenstvo. Stvarno, fenomenalno iskustvo".

Nezaobilazna tema - reprezentacija Srbije. Ukupno 59 nastupa. Za nekog ko je umalo završio karijeru u 22. godini - ozbiljan broj utakmica.
"Nije malo, pogotovo s obzirom na to da sam kasnije počeo da igram. Uglavnom sam nastupe skupio u poslednje tri-četiri godine, kada je Bane Ivanović prešao na štopera, pa i kada je završio sa reprezentacijom. Inače, debitovao sam još kod Klementea, pa me tako Matić podbada da sam na svakoj timskoj fotografiji koje su okačene u Kući fudbala u Pazovi, da se ne bi iznenadio da me vidi i sa generacijom Mijatovića, Deja... Reprezentacija je uvek bila san, ali nikada nisam ni pomislio da bi pored hiljada i hiljada dečaka koji svakog dana guraju loptu, mogao da dođem do ovih 59 nastupa. Ponosan sam. Trud se isplatio".

DESNI BEK VELIKI PROBLEM

Nije vas bilo na spisku u oktobru i novembru, da li to znači da je sa reprezentacijom gotovo?
"Selektor i ja smo imali dogovor da propustim okupljanja u ta dva meseca, jer znamo da imamo problem na poziciji desnog beka, pa je hteo da isproba druge igrače. Ne mogu da kažem da sam se oprostio od reprezentacije, da je dosta, jer sam uvek tu da pomognem. Za mart ćemo videti, iako deluje da je blizu, to je ipak daleko, pogotovo što meni tek tada kreće sezona i ne znam u kakvom ću biti ritmu, da li ću biti spreman. Dres Srbije je za mene otvorena zagrada, nikada zatvorena".

A, opet, jedan ste od retkih igrača koji je rekao da se oprašta od reprezentacije, nakon Mundijala u Rusiji, a pozivi su nastavili da stižu.
"I to moje opraštanje je bilo stidljivo. Nekako mi je posle Rusije bilo normalno da mi igrači sa 35 godina tako pomislimo. Završavaš Mundijal i to utakmicom sa Brazilom - ne može lepše. Ali, onda su nastavili da me zovu za Ligu nacija, pa za kvalifikacije... Znam da zvuči kao fraza, ali ja sam zaista vojnik reprezentacije Srbije, pa bože zdravlja, ako zatreba - tu sam".

Šta vam je prva asocijacija kad kažete "reprezentacija"? Naciji fudbaleri baš i nisu miljenici, jer joj nisu doneli previše radosti, pogotovo u poređenju sa drugim sportistima.
"To ovako izgleda: sedneš u neko društvo gde su pored tebe ljudi koji nisu iz fudbalskog sveta. I čim se pomene reprezentacija, prva reakcija je negativna. Uvek kreće sa "Ma..." Kod nas ljudi vole fudbal i uz svo poštovanje za košarkaše, vaterpoliste, odbojkašice, tenisere, mislim da bi se nacija najviše obradovala kada bi fudbaleri nešto osvojili. Meni su uvek prve asocijacije na državni tim lepe stvari. Recimo, meč sa Gruzijom, te pune tribine, naboj, himnu, pobedu za plasman na Svetsko prvenstvo - to je nešto što nikad neću zaboraviti. Nadam se da će ponovo biti tako već u martu, u finalu baraža. Ne kažem da nije bez razloga što su ljudi nezadovoljni reprezentacijom, eto sreća da ima taj baraž, inače 20 godina ne bismo videli Evropsko prvenstvo. Razumem sav pritisak, ovde se i dalje najviše voli fudbal".

I pogađaju li vas onda večiti komentari kako su fudbaleri "manekeni, splavari, lenjivci"?
"Okupljanje u Pazovi, znači tek dolazimo da obučemo opremu reprezentacije i odmah kreću priče u javnosti ko je došao kojim autom i ko nosi kakvu majicu na sebi. Potpuno nebitne stvari. Čim ne ide dobro, odmah idu te priče kako smo manekeni, kako se ne zalažemo, kako mnogo bolje igramo u klubovima, jer nas tamo plaćaju, a ovde ne. A, onda vidiš da čim neki igrač nije na spisku, to ga pogodi, usledi nekad i reakcija. Iz toga je jasno da svi mi volimo da igramo za Srbiju. Nema to veze sa pričama da se preko reprezentacije dobijaju bolji ugovori, jer ti kada dostigneš top nivo i igraš u najjačim ligama Evrope, tebi više državni tim, u tom kontekstu, nije potreban. Ali, mi i dalje dolazimo da igramo, borimo se, volimo taj dres Srbije. Nekada su me pogađale te priče, sada više ne, oguglao sam. Čim nije dobro, znaš šta sledi, pa na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Samo, voli naš narod reprezentaciju. Vidi se to čim se dobije neka bitna utakmica. Odmah te prepoznaju na ulici, pozdravljaju, zadovoljno se smeškaju. Sve je to normalno".

I na kraju, srpski problem sa desnim bekovima. Nema ih, ni od korova. Vi ste poslednji autentični desni bek srpskog fudbala, čak i momci koji igraju za Partizan, Zvezdu, tu su prekomandovani sa drugih pozicija. Šta se to dešava, gde su "izumrli" srpski bekovi?
"Ni ja ne znam. Mislio sam da je Gajić taj profil pravog desnog beka, ali mora da se izbori za svoje mesto u Zvezdi. Mislim da je to veliki problem godinama unazad, jer igrača ne možeš da nađeš, nego moraš da ga napraviš. I to u Srbiji mora da krene od nižeg nivoa, od manjih klubova. Samo, što se tiče reprezentacije, tu nemamo više vremena. Neki momci koji su mogli sada da igraju, Stojković, Marušić, izabrali su druge reprezentacije, razumem i njih donekle, želeli su da igraju za neki državni tim, a u Srbiji smo bili tu Bane i ja. Delovalo je da imamo dva korektna desna beka, ali niko nije razmišljao šta će biti za dve-tri godine. Ponekad i ja pomislim kako je nemoguće da nema nijednog pravog desnog beka, pa onda probam da se setim nekog i ne ide. Baš veliki problem", završava Rukavina intervju za MOZZART Sport.

(FOTO: Star Sport)