INTERVJU - Ivan Gudelj: Kako sam za 24 sata stigao od ponude Real Madrida do kraja karijere

Život piše čudne priče. Jako čudne. Ponekad neobjašnjive. Kada u jednom trenutku pomisliš da u životu imaš sve, a u drugom ti se sve sruši. Kao kula od karata. Neke su karijere okončane slavno, neke neslavno. Neke su morale da se okončaju, ali se ne zaboravljaju. Ni dan danas. Onda shvatiš da je zapravo fudbal prepun pravih poruka, samo ih treba posmatrati na pravi način. Kao što je to jednom prilikom rekao Zvonimir Boban. Igrač kojem je idol bio Ivan Gudelj. Čovek kojeg je volela cela Jugoslavija. Glavni junak naše priče.

Jednom je bivši igrač Hajduka, Vilson Džoni, rekao: 'Di burgija neće, Gudelj hoće'.

U tih pet reči stalo je sve. Život, karijera, nedaće, trud, motiv, jednog fudbalskog velemajstora čija je priča ispisana na stotinama hartija...A razloga za to itekako ima.

No, krenimo redom...

Ivan Gudelj, legenda je Hajduka. Jedan od najboljih igrača splitskih Bilih svih vremena i čovek koji nijednog fudbalskog fanatika u bivšoj Jugoslaviji nije ostavljao ravnodušnim. Opevan u svim mogućim navijačkim pesmama čuvene Torcide, u koje su sažeti ljubav, borba, hrabrost, vera. Takav je bio i kao igrač. Kako su to tadašnji sportski novinari voleli da kažu, najkompletniji vezni igrač bivše države. Najveću slavu doživeo je upravo u Hajduku, a sve je krenulo sedamdesetih godina prošlog veka.

„Tada je u Imotskoj Krajini bio jedan jedini klub, Mračaj iz Runovića. Tu su još ponikli i Iko Buljan, Zvonimir Boban, Stanko Mršić, Branko Tucak. To mesto dalo je puno dobrih igrača. Igrali smo prijateljsku utakmicu protiv Hajduka u pionirima i mene je tada zapazio Andrija Anković, legendarni igrač Hajduka, koji me je i pozvao u Split. Bila je to '75 godina. Otišao sam sa ocem i imao sam ogromnu tremu. Znam da ništa nisam mogao da jedem taj dan. Bilo mi je samo stalo da istrčim na teren jer sam sa oduševljenjem gledao u one starije generacije poput Holcera, Šurjaka, Buljana, Mužinića, Jurice Jerkovića koji je bio moj idol“, započinje Gudelj priču za Mozzart Sport o teškim počecima u dresu splitskih Bilih.

„Potičem iz radničke porodice. Moj otac je radio u fabrici kao stražar i imao je platu 150.000 dinara. Pošto prvih pola godine nisam imao ništa od Hajduka, trebalo je plaćati Hajduku 180.000. Uz sve to, trebalo je prehraniti i ostalu decu. Nakon tih pola godine, Hajduk je počeo da plaća neku stipendiju i bonove za ručak, a ja sam rapidno počeo da napredujem“, kaže Gudelj.

Koliko je već na prvom treningu nagoveštavao da će imati zapaženu ulogu u Hajduku, najbolje govore reči njegovog tadašnjeg saigrača Zorana Vulića. „Mi smo u Hajduku tada svi bili gradska dica. Doša' je Ivan koji je odrasta na puri i mliku i bija je najjači. Ubijao nas je snagom“.

„Pazite, ja sam mnogo želeo da uspem. Došao sam iz malog mesta u Hajduk za koji sam navijao i to je bio san snova. Toliko sam želeo da uspem, bio sam jako uporan i meni je fudbal bio sve. Zahvalan sam Bogu što sam dobio šansu i znao sam je iskoristiti“.

Malo po malo, Ivan Gudelj je postajao sve bitnija karika, te je došlo vreme i za seniorski pogon.

„Debitovao sam sa nepunih 17 godina u prijateljskoj utakmici protiv Partizana u Beogradu, a nekoliko dana nakon toga debitovao sam u prvenstvu protiv Budućnosti. Svi u klubu su tada znali da je Jurica Jerković bio moj idol, koji je tada bio kapiten. Rezultat je bio 4:2 za nas i bio je penal za Hajduk. Šurjak uzima loptu, a Jerković govori: 'Mali, uzmi i šutiraj'. Dao sam gol iz penala, a taj osećaj nikad neću zaboraviti.“

Od tada, život Ivana Gudelja postaje bajka. Karijera kojom se malo ko može pohvaliti. Nebrojeno mnogo kvalitetnih utakmica protiv velikih rivala koje ni dan danas ne zaboravlja.

„Mislim da je Hajduk imao najpozitivniji skor protiv Zvezde. Njihova igra nam je uvek odgovarala. Igrali su pas igru, a takva im je bila i selekcija igrača. Mi smo bili specifični, igrali smo neki presing, koji nije mogao svako da igra. Sećam se utakmice sa Zvezdom 1981. godine u Beogradu. Zvezda je bila prva. Ante Mladinić je bio naš trener i znam da nam je dozvoljavao da popijemo koju čašicu alkohola pre utakmice. Zvezda je tada bila u karantinu, a mi u hotelu gde je bila muzika uživo. Ja sam bio mlad igrač, pun samopouzdanja i u intervjuu pre utakmice sam rekao da će to biti naša najlakša utakmica. Osećao sam tako. Znam da mi je Biće Mladinić tada rekao: 'Kakve ovo ti izjave daješ? Bićeš kažnjen.' Dobili smo 3:1, ja zabio dva gola, i Zlatko Vujović jedan. Tako da nisam bio kažnjen a-ha-ha“, priča Gudelj i nastavlja o utakmicama sa velikim rivalima.

„Dinamo je 1982. godine bio prvak, a mi smo igrali sa njima u Splitu. To je bio rekordan broj posetilaca, 55.000 ljudi. To je bilo neverovatno. Mi smo pre toga igrali sa Željom na Grbavici i dobili ih 2:1, a Dinamo je dobio Zvezdu u Zagrebu 3:0. Oni su poveli 2:0 i bio je penal za nas. Ja sam šutirao i pogodio stativu, ali znam da sam promenio kopačke uoči utakmice i to je dosta kumovalo, jer je i teren bio jako klizav. Oni su nas dobili i mislim da su tom pobedom potvrdili titulu, ali da sam dao gol, nisam siguran da bi nas pobedili“.

Za njegovog mandata u Hajduku uspeo se okititi sa titulom prvaka Jugoslavije 1979. godine, te dve titule Kupa 1984. i 1987. godine. Gledajući ekipu koju je Hajduk posedovao, iz te generacije nije izvučen maksimum. Pogotovo, kada se u obzir uzmu evropske utakmice u kojima je Hajduk pokazivao svu svoju snagu, ali ni tu nije uspeo da dođe do samog kraja.

„Definitivno se pamti utakmica protiv Hamburga 1980. godine u četvrtfinalu Kupa prvaka. Tamo smo izgubili 1:0, iako smo ih nadigrali u svim segentima igre. Branio je Pudar koji je imao 18 godina. Desno je bio Luketin, levo Dražen Mužinić. Dva stopera Rožić i Primorac. Šurjak i ja dva vezna igrača. Desno je bio Krstičević, levo je bio Boriša Đorđević, i u napadu dva brata Vujović. Odlična ekipa. Stvorili smo puno prilika i u Splitu ih dobijemo 3:2. Pazite, Hamburg je tad bio jači od Bajerna. Nažalost, ispali smo, ali sam ubeđen da smo prošli dalje išli bi do kraja“.

Priča Srbina koji je iskopirao Maradonu: Hesp je sigurno pomislio "Vidi ga seljak, sad će da je nabije"

Neizostavna tema evropskih utakmica Hajduka, jeste dvomeč sa engleskim Totenhemom u polufinalu Kupa UEFA, a glavna uloga bio je upravo Ivan Gudelj. Poraz u Londonu 1:0, i došlo je vreme za revanš.

„Ja sam tu utakmicu počeo kao levi bek. Razlog je što sam utakmicu pre te, koju smo igrali protiv Sparte, igrao levog beka jer smo bili deficitarni na toj poziciji. Uspeo sam i da zabijem gol, pa je tako Pero Nadoveza odlučio da protiv Totenhema igram tu poziciju. Desila se situacija da ja igram rukom. Verujem da svi pamte to. Bio je neki centaršut, a meni se desi to. Šta mi je bilo, nemam pojma. Znam da smo gubili na poluvremenu, a ja sam bio jako razočaran. Hteo sam da batalim fudbal na poluvremenu. Međutim, probudi mi se tad neki moj inat i ja kažem Miljušu: 'Ti ćeš sad na beka'. Prešao sam u vezni red, dao gol za 1:1, namestio drugi i imao još dve mrtve šanse. Dobili smo utakmicu 2:1, ali nažalost smo ispali. Mislim da smo bili bolji i trebali proći. Mnogo mi je žao zbog toga, jer sa takvom ekipom, trebali smo u vitrinama imati mnogo više pehara“, priča Gudelj i otkriva nam jednu zanimljivu anegdotu sa meča protiv Valensije.

„Valensija je tada bila jača od Real Madrida. Sećam se puta prema tamo. Zoran Vulić je bio veliki šaljivdžija. Tu utakmicu je trebalo da brani golman Pralija, a Vulić je u putu za Valensiju u stilu komentatora govorio: 'Pralija je nemoćan, gol je za Valensiju - 1:0, itd, itd.' Nabroja on igrom slučaja do pet komada. Izgubili smo utakmicu 5:1. A-ha-ha. Usledio je revanš u Splitu. Naša uprava ne da prenos utakmice, niti skraćenu snimku. Vladala je euforija, kako bismo mi prošli Valensiju. Novine su vrvile od natpisa pred revanš. U sedmoj minuti penal za nas, ja zabijem gol za 1:0. U 20.minuti 2:0 Boro Primorac strelac. Na stadionu je ludilo. Na poluvremenu osetim da sam istegao zadnju ložu. Kaže meni legendarni maser Soldo: 'Ivane, ti više ne možeš igrati'. Rekao sam mu: 'Pun je stadion, pobeda nam treba. Igraću sa pola noge ako treba. Primimo neki glup gol, a onda ja dam još dva. Celi stadion je skandirao, ali nažalost, ispali smo. To ću pamtiti uvek“.

Utakmica po kojoj se pamti legendarni fudbaler Hajduka jeste utakmica sa Dnjeprom. Mnogi navijači Hajduka pamte blato na Poljudu i veznjaka Bilih koji je doslovce preorao teren. Uoči utakmice malo ko je bio uveren u prolaz. Dnjepar je bio snažna ekipa, koju je predvodila zvezda sovjetskog fudbala Oleg Protasov. Hajduk je u gostima trijumfovao sa 1:0 golom Zlatka Vujovića, na asistenciju Ivana Gudelja. Usledio je revanš i veliki pritisak domaće javnosti za prolaz, jer je Hajduk u prvenstvu te godine igrao loše.

„Ta utakmica može se nazvati simbolom Hajduka. Zašto? Teren je bio nemoguć, čista kaljuža. UEFA danas ne bi dozvolila da se igra na takvom terenu. Dnjepar je bio odlična ekipa. Mi smo bili toliko homogeni, toliko jedinstveni. Ja sam dao dva gola, prošli smo dalje. Sećam se da smo nakon utakmice neko vreme ostali na terenu da slušamo navijače koji su nam pružali ovacije. Mnogi kažu da je ta utakmica jedna od mojih najboljih u Hajdukovom dresu“.

Postoji priča da je uprkos velikom rivalstvu, Hajduk jednu utakmicu pustio Dinamu. Ima li istine u tome?

„Ima. Bilo je to na Maksimiru 1984. godine. To je bilo pred Evropsko prvenstvo u Parizu. Ukoliko mi pobedimo, a Olimpija odigra nerešeno u Ljubljani, Dinamo ispada. Mi smo bili u dobrim odnosima, ali derbi je opet bio derbi. Bilo je na stadionu 50.000 ljudi, a celi stadion je navijao za Dinamo. I Hajdukovi navijači. Jer Dinamo je bio veliki klub i bilo je nestvarno da ispadne. Odigrali smo miroljubivo“.

Braća Vujović, Vulić, Slišković, Primorac, Šurjak, Čop, Mužinić, Miljuš, Cukrov, samo su neki od klasnih fudbalera koji su delili svlačionicu sa Gudeljom u Hajduku. Međutim, izdvaja dvojicu.

„Baka Slišković je bio genijalac. On nije napravio karijeru kakvu je trebalo. On je u Splitu ostao ljubimac. Igrač koji je postizao vanvremenske golove. Na primer njegov gol protiv Torina. Ja ne znam da li je iko ikada postigao takav gol. To samo mogu veliki majstori. Baka je fantazija. Sećam se kad je on tek trebalo da dođe u Hajduk. Bilo je malo kritika zbog njegovog specifičnog karaktera i ja sam tada u jednoj izjavi rekao: 'Dovedite Baku, ja ću za njega trčati'. Ja sam zaista mislio tako. Drugi igrač koji je poseban, to je Zlatko Vujović. To je takva brzina da je to čudo.“

Najbolji protivnički igrač?

„Pazite, tadašnja liga je bila među pet u Evropi sigurno. Vrhunskih igrača je bilo jako mnogo. U Dinamu su sjajni bili Zajec i Mlinarić. Zvezda je imala Pižona, Željo je imao Mešu Baždarevića, u Sarajevu Sušić, Pašić. Velež je imao Bajevića. Pa jedan Radnički Niš je igrao polufinale Kupa UEFA, Željo je igrao polufinale Kupa UEFA. To vam dovoljno govori o svemu.“

Ivan Gudelj je sa reprezentacijom Jugoslavije otišao u Španiju na Svetsko prvenstvo 1982. godine. Ekipa sjajna, očekivanja velika. Grupa Španija, Severna Irska, Honduras. Na koncu, ispadanje u grupi i veliko razočarenje. Otkriva nam i koji su razlozi.

„To je bila možda i jedna od najjačih generacija u istoriji jugoslovenskog fudbala. Otišli smo tamo sa ogromnim očekivanjima i svi su predviđali da ćemo ući u polufinale. Ja sam tada bio najmlađi. Selektor je bio Miljan Miljanić, koji je bio sjajan trener i veliki čovek. Međutim, smatram da smo imali nekoliko grešaka. Prvo, mi smo igrali kvalifikacije protiv Grčke u decembru uoči prvenstva, i od tada nismo odigrali niti jedan prijateljski meč. Dakle, šest meseci smo napravili pauzu i otišli na prvenstvo. Mislim da je to jedna od grešaka. Drugo, na jednom od okupljanja u Novom Sadu desila se jedna situacija koja je umnogome uticala na sve. Potpisivali smo ugovore sa proizvođačima kopački i svako je imao odrešene ruke. Većina nas je izabrala Pumu, ali su krenula neka ucenjivanja, da moramo izabrati Adidas ili nećemo ići na prvenstvo. Krenula su previranja, sastanci, medijski natpisi. Sve je to uvuklo nervozu među nas“, priča Gudelj i priseća se samih utakmica.

„Sve je počelo sa utakmicom protiv Irske u Saragosi. Vrućina je bila ogromna, skoro 40 stepeni. Završeno je 0:0. Onda smo protiv Španije poveli 1:0, ja sam zabio gol. Međutim, poraženi smo sa 2:1. Usledila je utakmica sa Hondurasom, koju smo dobili 1:0, ali nažalost nije bilo dovoljno. Utakmica Španija – Irska završena je rezultatom 0:1, i to je jedini rezultat koji nama nije odgovarao. To je bila ogromna tuga. Mislim da smo imali velike šanse u nastavku prvenstva, ali eto podbacili smo u grupi.

Pri povratku u Beograd, nekoliko hiljada ljudi je dočekalo eliminisanu reprezentaciju. Uz salve zvižduka zbog neispunjenih očekivanja, jer se put Španije otišlo sa velikim ambicijama. Jedan po jedan ispraćen je zvižducima, osim Ivana Gudelja. Kada je mlađani veznjak Hajduka stigao na aerodrom usledile su ovacije podrške, jer je narod u njemu prepoznao igrača koji je bio najbolji na pomenutom Mundijalu. Na kraju, ugledni francuski list Ekip, uvrstio je Ivana Gudelja u idealnih 11 prvenstva, iako je Jugoslavija već nakon grupne faze morala kući.

„Iskren da budem, meni je bilo neugodno. Više sam voleo da su i meni zviždali, jer sam bio mlad i jedini sam dobio podršku, za razliku od svih mojih starijih kolega. Najviše je izviždan Miljan Miljanić. Toliko mi je bilo teško, jer znam da smo mogli više. Cela Jugoslavija je živela za to. Znam da se pre prvenstva govorilo da smo narod pripremili za polufinale, i da će sve ispod toga biti neuspeh. E sad zamislite koji je šok ispadanje u grupi.“

Najbolji mladi igrač Evrope, kapiten Hajduka, kapiten reprezentacije Jugoslavije. Odigrane 362 utakmice za splitske Bile, postignuta čak 93 gola. I to kao zadnji vezni igrač. U evropskim kupovima treći najbolji strelac Hajduka. Karijera iz snova. Ponuda iz svih delova Evrope nije manjkalo. Pa čak i od velikog Real Madrida.

„Ja sam u to vreme mogao da biram klub u koji ću da idem. Vidite, mi nismo mogli vani prije 28 godina. Ja sam već sa 25 godina dobio ponudu francuskog Bordoa, da mi naredne tri godine plaćaju veliki novac, samo da sa 28 potpišem za njih. Zvala me je i Barselona, i francuski Mec. Ja sam to odbio. Dogovorio sam sve sa Real Madridom, kojeg je tad vodio Miljan Miljanić. Bilo mi je 26 godina, a imao sam svet na dlanu“.

I onda sve je stalo. U jednom trenu...

„Prvi simptom sam osetio kada sam jednom prilikom krenuo na trening. Prilazim Poljudu i uopšte ne vidim semafor. Stao sam nasred ceste. Za dlaku me izbegao jedan motorista koji je išao 200 na sat. Mislio sam da je to trenutak slabosti. Usledila je utakmica sa Crvenom zvezdom. U drugom poluvremenu sam totalno onemoćao. Noge su mi se oduzele, pao sam na teren. Publika mi je zviždala jer je mislila da simuliram. Morao sam da izađem sa terena. Nažalost, nikad se više nisam vratio.“

Lekari su mu konstatovali Hepatitis B. Žuticu. Pune tri godine trajala je borba za život. Karijera nije mogla da bude nastavljena. Karijera koja je obećavala mnogo. Karijera koja je trajala duže nego što stvarno jeste. Jer ono što je Ivan Gudelj napravio do tog kobnog trenutka, neko nije za mnogo više utakmica. Usledila je borba za život, koji se u jednom sekundu okrenuo naopačke.

„Obišao sam sve što se može obići. Klinike, bolnice, travare, bioenergetičare, planine, crkve. Sve. Bilo je nemoguće. Jako teško je bilo gledati fudbal, a znaš da ne možeš da radiš ono što voliš. Meni je fudbal bio sve. Ljudi su me izbegavali. Psihički je bilo jako teško. Znam da sam tada voleo da čitam knjigu 'Ptice umiru pevajući'. Hteo sam da u glavi ostanem jak. Upisao sam kineziološki fakultet sa 35 godina. Diplomirao sa 42. Stekao sam zvanje profesora. Svaki ispit je bio posebna radost, a diploma je bila kao trofej sa Hajdukom. Bio sam presrećan. Pored toga, spas sam tražio u porodici, prijateljima. Posvetio sam se trenerskom poslu, koji mi je jako puno značio“.

Nemerljivo fudbalsko znanje Gudelj je prenosio na mlađe. Bio je selektor omladinskih reprezentacija Hrvatske, i čovek koji je iznedrio većinu igrača koji su bili vicešampioni sveta 2018. godine.

„Skoro svi ti igrači, osim Rakitića, prošli su kroz moje ruke. Sećam se Luke Modrića, on je kliknuo tek u 18. godini. Napravio iskorak koji je bio ključan za njegovu karijeru. Ivan Perišić je odličan igrač. Imao je turbulentno detinjstvo i sa 16 godina je zbog privatnih razloga otišao vani i jedan od retkih koji je uspeo, a da je otišao tako rano. Uvek ga je krasila upornost. Preran odlazak u inostranstvo je katastrofalan i mislim da su minimalne šanse da se nešto ozbiljno napravi. Evo vam primer Alena Halilovića. Taj dečko je među pet talenata koje sam trenirao i vodio. Ante Roguljić takođe, ali su prerano otišli vani. Nikola Kalinić nije napravio 30 odsto karijere koju je mogao i trebalo da napravi. Znam da je Vedran Ćorluka u jednom trenutku hteo da završi karijeru. Igrali smo kvalifikacije sa Danskom, izgubili 3:2, on je bio krivac za dva gola. Bio je ogroman pritisak na njega, ali smo kroz razgovore i igru uspeli da ga vratimo. Andrej Kramarić je jedan od najškolovanijih igrača koje sam vodio.“

Život Ivana Gudelja postao je neprestana borba. Pre sedam godina umrla mu je supruga Mirjana, sa kojom je u braku bio 27 godina. Priča i biografija na koju nisu ostali imuni ni najveći hrvatski pisci i režiseri, pa je celi njegov život i bespoštedna borba iz koje je izašao kao pobednik prenesena u knjige i na filmsko platno.

„Uvek sam bio borac na terenu, takav sam i u životu. To kroz šta sam prošao, ne znam koliko ljudi bi moglo. Čovek mora biti uporan. Poznati režiser Tomislav Žaje je napravio dokumentarni film o meni. Zove se 'Ivanova igra'. U tom filmu moj dragi prijatelj Mlinarić je kroz suze rekao: 'Ja to ne bih mogao izdržati'. Međutim, šta je tu je. Dogodilo se, tako je moralo. Ne želim da mislim dokle je moja karijera mogla da dosegne. Mnogi kažu do vrha, ali tako je moralo. Sada se osećam tako pozitivno. Imam mnogo energije. Napisana je knjiga o svemu tome, koja je dobila brojne nagrade. Ponosan sam nakon svega.“

Više od 90 minuta razgovora sa velikim Ivanom Gudeljom, prošlo je kao tren. Danas nekadašnja vedeta splitskih Bilih, širom regiona drži predavanja i promoviše svoju životnu priču. Karijeru koja se za treptaj oka srušila kao kula od karata. Bespoštednu borbu iz koje je izašao kao pobednik.