INTERVJU - Marko Šćepović: Moja potpuno otvorena priča o svemu

Na početku tri sezone u Partizanu – na kraju još tri u Videotonu. Uobličene golovima i trofejima, a sve između prazan hod. Njegovo ime vazda je izazivalo polemike, od trenutak kad je kao jedan od upečatljivijih talenata iz „klase 1991“ prebačen u prvi tim crno-belih, preko poziva za reprezentaciju Srbije, sve do epizoda u inostranstvu za koje će sam priznati da u njima nije imao važnu ulogu.

A onda se u karijeri Marka Šćepovića desila Mađarska i hvalospevi od pre jedne decenije počeli su polako da se ocrtavaju na terenu. Doduše, u prvenstvu koje ne spada u rang najačih evropskih, međutim, tokom opširnog intervjua MOZZART Sportu, graciozni špic ostavio je utisak momka u kome još ima rezerve da napreduje. Uverava da rezervoar mogućnosti nije presahnuo i najavljuje da će tek, možda u nekoj drugoj sredini, opravdati očekivanja onih koji su ga 2010. proklamovali u jednog od igrača na kome bi mogao da počiva srpski fudbal.

U ekipi imenjaka Nikolića, započeo je Šćepović četvrtu sezonu, uveren da sve što je dosad pružio u Sekešfehervaru predstavlja zamajac još većim dometima.
„Nisam ispunio fudbalsku misiju”, brutalno je iskren i objektivan Marko na početku razgovora za naš portal. “Morao sam i mogao da budem dva stepenika iznad. Pokušaću da nastavimo da tresem mreže. Sazreo sam, možda kasno, posle 25. godine, ali ima vremena da napravim veću karijeru od dosadašnje”.

Kad je već tako otvoren, gađamo “u glavu”: ima li vremena?
“U fudbalu nikad nije kasno. Razgovarajući sa starijim kolegama, spoznao sam da se najbolje igra u periodu 27,28 – 31,32 godine. Tad razmišljaš najzrelije. Ima vremena da se preselim u lige petice, tamo dokažem”.

Imao je šansu u jačim sredinama, ali u smislu talenta i učinka nije ispalo sve prema očekivanjima. I onda je shvatio da bi bilo najkorisnije da se vrati u rudnik, a deluje je da je u Mađarskoj iskopao grumen zlata.
“Opet sam prebacio dvocifreni golgeterski učinak, treći put vezano u dresu Videotona. Igram konstantno, što sam i tražio prilikom dolaska. Posle lutanja po Evropi, odmah sam se prilagodio životu u zemlji naših severnih suseda, “legli” su mi klub, saigrači, a dosta mi je pomogao Danko Lazović. U prvoj sezoni izmakla nam je titula u poslednjem kolu, protiv Honveda. U narednoj smo krenuli furiozno, tokom zime stigao je brat Stefan, od dragocene pomoći. Uzeli smo titulu koju je Videoton čekao tri godine. Pre nas je imao samo jedan kup u klupskoj istoriji, a mi smo mu pre mesec i po doneli drugi. Generacija pod vođstvom Marka Nikolića ostaće upamćena i kao učesnik grupne faze Lige Evrope, mogli smo više, dobili smo PAOK oba puta, a od na papiru lošijeg BATE Borisova – lošijeg od Grka – nismo uspeli”.

Deluje da je pronašao sebe, odiše mirnoćom, nema isitrenih reakcija, karakterističnih za početak mandata u Humskoj.
“Osetio sam poverenje rukovodilaca i struke. Realno, posle Partizana se nigde nisam zadržao duže od godinu dana, a u Sekešfehervaru sam tri. Igram redovno, okružen fenomenalnim momcima. Imao sam sreću da je je, pri dolasku, norveški trener Berg zavoleo kao najrođenijeg od prvog dana. To igrač primeti. Dao sam 16 golova u premijernoj sezoni, što mi je olakšalo put. Zatim je došao Marko Nikolić, a gde ćeš bolju opciju od te da ti je trener sunarodnik? Plus – partizanovac. Pronašao sam sebe. Uživam i nemam ništa protiv da ostanem”.

Kako Mađari doživljavaju fudbal, sport generalno?
“Ambijent je zdraviji nego kod nas. Nema tenzije kad se izgubi utakmica. Nije na život i smrt, kao u Partizanu i Crvenoj zvezdi. Ne mogu da pričam za Ferencvaroš, najveći tamošnji klub, za koji navija 70 odsto populacije, ali što se nas tiče, nema pritiska. Nije baš ni normalno da se gube tri, četiri meča za redom, međutim, igrali smo na tri dana, pa kad se desi neki nepredviđen rezultat nema panike. Koliko sutradan, igrači se restartuju. S jedne strane to je dobro, mada mi je draže kad ima bar malo tenzije. Volim adrenalin, makar igrao klikere sa drugarima. S druge strane, pomenuta atmosfera mi je pomogla da pronađem sebe”.

Da li je to što Marko radi u Videotonu dovoljno da promeni mišljenje ovdašnje javnosti? Ipak je postigao 47 golova, upisao 24 asistencije… Lepe brojke.
„Verujem da su komentari u stilu „Šćepović dao gol? Pa, šta, to je Mađarska“. Čak sam i ja bio spektičan pri dolasku. Ljudi u Srbiji ne znaju mnogo o tamošnjem fudbalu, liga je izjednačena, doslovce svako svakog može da savlada, stadioni su moderni i krcati. Osim toga, danas nije nigde lako tresti mreže. Trudim se da pogađam u serijama, kako bih se prebacio na nivo za koji sam, dok sam bio mlađi, prekomandovan u prvi tim Partizana, zaslužio talentom. Ima vremena da pokažem da zaista vredim”.

NA SILU SAM OTIŠAO U OLIMPIJAKOS

A što nije dosad, iako je u tinejdžerskim danima nagoveštavo više nego pojedini kasniji talenti na Topčiderskom brdu, višeslojna je tema, o kojoj možda prvi put otvorenog govori.
“Kad bih mogao da vratim vreme, pitanje je da li bih se preselio u Olimpijakos leta 2013. Pogurala me ka Pireju cela situacija u klubu i ono skidanje trake protiv Ludogoreca. Otišao sam prerano. Danas talenti idu preko posle samo jedne sezone u prvom timu, a ja sam imao iza sebe dve i po, plus povredu. Otišao sam na silu. Imao sam korektan učinak u Atini, imajući u vidu minute koje sam dobijao. A opet, bio sam mlad, neiskusan. Krivica je i moja”.

Ne isključivo njegova…
„Došao sam u uređen sistem, klub je već imao dva vrhunska špica, Saviolu i Mitroglua, teško je bilo očekivati da pored njih zaigram. U prvenstvu je bila i moja krivica za neke stvari, a negde i trenerova. Na primer, dobijemo OFI u gostima 4:0, uđem u 25. minutu umesto povređenog Saviole, postignem tri gola, naredni meč igramo derbi sa Panatinaikosom, a Španac Mičel me ne stavi ni među 18. Poljuljalo me to kao čoveka, reagovao sam ishitreno, 60 odsto je bila moja krivica, 40 šefova. Zaslužio sam više, pogotovo što je u zimskom prelaznom roku Mitroglu otišao. Ostala su nas dvojica, trojica špiceva, imao sam učinak sličan Saviolinom, ali je on dobijao više minuta”.

Statistika kaže da je na 17 utakmica za Olimpijakos Marko dao sedam golova i dodao tri asistencije, međutim, nekad nije sve u brojevima. Ima i do tajminga.
“Pogledajte fudbalere iz Srbije koji su, kao mladi, odlazili u uređen sistem kakav je Olimpijakosov: Zdjelar, Janković, Uroš Đurđević... Tamo konkurencija melje. Teško je. Kogod je otišao posle jedne dobre sezone u Superligi ili baš mlad taj nije uspeo na „Karaiskakisu“.  Ostali, poput Ljubomira Fejse ili Luke Milivojevića, u to vreme formiranih fudbalera, napravili su ime, Luka je čak bio kapiten, napravio istorijski transfer u Kristal Palas. A mi mladi? Mare Janković je prodat dok je bio u Teleoptiku, Zdjelar iz OFK Beograda, nisam siguran kakav je vid pritiska na Staroj Karaburmi mogao da ima, ja sam donekle navikao na tenziju, ali ruku na srce, od svih koji nisu uspeli, morao sam daleko više da pokažem”.

S druge strane, Olimpijakos ga je platio 2.500.000 evra, očekivanja su bila velika, bar u projekciji za budućnost.
“Pomoglo mi što sam, kao dečak, živeo u Španiji, a Olimpijakos je imao desetak igrača sa tog govornog područja u timu. Komunikacija nije bila sporna, međutim, većina koji odu, bilo da ih plate 3.000.000 ili 10.000.000 evra, bilo da su iz Zvezde ili Partizana, navikli su da igraju redovno u  Srbiji, a kad se otisnu preko, pa zarađa jedna, druga, peta utakmica na klupi, nemaš nikog kraj sebe da ti kaže „stani, polako, platili su te, igraćeš“. Onda počneš da reaguješ neprimereno. To je problem. Retko ko je otišao preko i odmah bio starter u velikom klubu. Moraš da imaš sreće, glas starijeg čoveka, da te posavetuje. Nesreća je moja što takvog nisam imao u Olimpijakosu i završilo se neslavno”.

MARKO ASENSIO I JA U NAPADU MAJORKE

U međuvremenu, Grci su ga triput slali na pozajmicu. Prva stanica – Majorka.
“Za život je bilo sjajno. A fudbalski? Kad sam došao, napravili smo ekipu da napadnemo plasman u Prmeru. Tad smo u napadu igrali Marko Asensio i ja. U veznom redu iskusni igrači elitnog ranga, što se kasnije pokazalo njihovim transferima. Trener Valeri Karpin je insistirao da dođem, krenuo sam dobro, dao sam šest golova na desetak utakmica, a onda u gostma gubimo 1:3 pred neku mini-pauzu. Kolektivno smo odigrali katastrofa, a sledeći put me Karpin ne stavi u prvih 11. Odregujem kako nisam smeo. Na narednom meču nema me ni u protokolu. Kreće nervoza. Nema ko da mi kaže „stani, moraš da treniraš 200 odsto, da mu dokažeš da nije u pravu“. Srljao sam iz greške u grešku. Kasno sam to shvatio, ali me koštalo što nisam znao da „čitam“ neke situacije”.

Usledila je avantura u Rusiji. Potpis za Terek i iskustvo kojeg se Šćepović nerado seća u igračkom smislu.
“Tamo praktično nisam ni video teren.  Jedan meč, ukupno sedam minuta. Čudna situacija. Kao da nikad nisam ni bio u Groznom. Grad je takav baš kao što i zvuči – grozan. Doduše, nismo živeli u njemu, jer nisu dozvolili zbog političkih nemira, da se igrači vrate u Čečeniju, već 500 kilometara dalje. To mesto je banja, dolaze stariji ljudi na rehabilitaciju. Rusi su me prihvatili kao da sam sa njima pet godina. Vole nas. Kad sam video kako se ophode prema Argentincima i Brazilcima rekoh sebi: „ovo neće dobro da ispadne“, ali mene, Srbina, od prvog dana su tretirali kao brata. Lepo društvo, međutim, zadržao sam se samo dva meseca”.

U ovom svojevrsnom prelgedu karijere godina je već 2015. Mesto Muskron, na severu Belgije.
“Od svih klubova za koje sam igrao, ni u jednom se nisam borio za opstanak. Posle te sezone, rekao sam sebi „nikad više ne idem u klub kome je jedini cilj da sačuva status, ne znam kakav novac da dobijem“. Nestvaran pritisak. Katastrofa! Nema ništa gore nego kad igraš za golu kožu. A mi smo to uradili dva kola pre kraja. Delio sam svlačionicu sa Filipom Markovićem i Nikolom Gulanom, bili smo na ivici, poslednje dve runde imali Anderleht i Briž, dobili smo ekipu iz Brisela i to je bilo dovoljno. Lični učinak – u redu. Šest komada, tri asistencije, što je korektno ako se zna da dam bi deo ekipe skromnog kvaliteta”.

O FALIJU RAMADANIJU I PINIJU ZAHAVIJU

Idemo još jednom “u meso”: da li je Muskron privatni klub Pinija Zahavija?
“Na osnovu onoga što znam, i jeste i nije. Vodi se u knjigama da ga drži neki Belgijanac, ali Zahavijevi imaju uticaj. Pinija nisam viđao, njegovog sina jesam”.

Kad smo već kod menadžera, Marko Šćepović više ne sarađuje sa dugogodišnjim partnerom, Falijem Ramadanijem.
“Te priče da je Ramadani agent sa uplivom u određenim klubove i da, kako mi u Srbiji znamo da kažemo, može da ti sredi da igraš redovno, zapravo su mit. Niz je primera da odeš u neku sredinu, a samo od tebe zavisi hoćeš li se izboriti za status. Gdegod sam išao, morao sam i te kako da zapnem da bih bio u prvih 11. Fali je bio dobar za saradnju, da ne grešim dušu. Za njega nemam da kažem nijednu ružnu reč. Tokom druge sezone u Partizanu operisao sam koleno, živeo i oporavljao se u Berlinu, u njegovoj kući, tri meseca. Prihvatio me kao člana porodice”.

PARTIZAN? LOŠE JE! A MOGLI SMO DA BUDEMO NAJJAČI NA BALKANU

Sve je to u redu, inostrana karijera i ovakva i onakva, ali oči Marka Šćepovića zacakle kad se pomene Partizan. Tata Slađan mu je igrao u Humskoj, sa bratom Stefanom je delio svlačionicu, osvajao je trofeje, igrao Ligu šampiona i priznaje da je debelo razočaran trenutim položajem crno-belih.
“Loše je stanje. Svi vide da je loše i nemoj da se skrivamo iza izraza i fraza. Ne bih rekao ništa novo što nisu rekli mnogi, osim da bi trebalo nešto da se menja. Ne znam šta konkretno, nisam unutra, ali sam siguran da je najmanja krivica igrača i trenera, koji su prošli kroz klub poslednje dve sezone”.

Igrao je u vremenu kad je bilo pehara i redovnih učešća u evropskim takmičenjima, međutim, ni tad klub nije bio stabilan, u doba predsednikovanja Dragana Đurića, zaklonjenog iza rezultatskih uspeha.
“Ne znam za prve i posle, međutim, period mog ulaska u prvi tim je jedini da su sve prinadležnosti igračima i struci isplaćivane redovno. Doduše, igrali smo Ligu šampiona, imali vrhunski tim, ali u situaciji kad je klub uzeo šest vezanih titula i prihodovao oko 100.000.000 evra od transfera, Partizan je morao više. Da bude, u najmanju ruku, ono što je danas Dinamo Zagreb. Propustili smo veliku šansu da postanemo ozbiljan, ako ne i najbolji klub na Balkanu. Teško da ćemo sličnu priliku skorije dočekati. Mada, nikad se ne zna, sve može brzo da se promeni. Tih sezona je bilo vrhunskih transfera, u reonu od po desetak miliona, da su nastavili tim ritmom danas bi crno-beli bili u situaciji da, kad dođe Fjorentina i ponudi 5.000.000 evra za Blekija Milenkovića, kažu: „nećemo, može samo 17.000.000“. I ode Fjorentina, ali dođe neko drugi i plati”.

ŠTA DA URADIM ZA ČETIRI MINUTA NA MAKSIMIRU?

Vremena su se promenila. Danas se u reprezentaciju ulazi kao tinejdžer, dok je 2012. Marko Šćepović imao 21 godinu i smatralo se u to vreme preuranjenim da baš fudbaler Partizana, iz Superlige, predvodi špic državnog tima.
“U A selekciju sam ušao posle teške povrede i osam meseci odsustva, posle dva, tri prvenstvena kola sam dobio poziv Siniše Mihajliovića i, ruku na srce, nisam bio spreman. Mnogi mi zameraju onaj Zagreb, poraz od Hrvatske, međutim, na Maksimiru sam odigrao samo četiri minuta, ne znam šta sam mogao da uradim za kratko vreme. Nesrećno sam se povredio, Srna me je zgazio na kuk, posle toga nisam mesec dana igrao za Partizan. Bilo je prerano i nisam bio spreman. Mihu i danas gledam kao jednog od trojice najboljih trenera s kojim sam radio u karijeri. Da je ostao i posle mundijalskih kvalifikacija za Brazil, mislim da bi reprezentacija danas bila na visokom nivou”.

Nije teško pretpostaviti koju još dvojicu stratega uzdiže na pijadestal. One kod kojih je igrao najbolji klupski fudbal.
“Marko Nikolić je izvanredan. Detaljista, prati ga izuzetan stručni štab, rade ljudi 24 sata dnevno, njegovi rezultati pokazuju kakav je strateg. Ne znam da li je izgubio neku bitnu utakmicu. Njemu uz rame, u istoj ravni, je Aleksandar Stanojević, kad se sretnemo izljubimo se, posmatram ga kao fudbalskog oca, znam i da on mene ceni”.

STEFAN I DANKO SAMI DA REŠE PROBLEM

Šta se to desilo zimus na relaciji Stefan Šćepović – Danko Lazović? Mediji su brujali čak i o fizičkom sukobu, brat se žalio na maltretiranje Srbina u Videotonu?
“Koliko god mi je Stefan brat, a Danko vrhunski prijatelj, u njihove odnose se ne mešam. Nikad neću stati ni na jednu, ni na drugu stranu. Držim se na distanci. Brat je odrastao čovek, zna da rešava svoje probleme, a isto važi i za Lazovića”, poručio je Marko Šćepović.

Ponovo otvoren. Kao retko kad.

FOTO: www.molfehervarfc.hu, Star sport, MN Press