INTERVJU – Ognjen Ugrešić: Sad nam se izvinjavaju oni koji nisu verovali u nas

Godina meteorskog napretka. Prošlog leta, u trenucima kad smo srpskom fudbalu previjali rane nastale skromnim izdanjima na Prvenstvu Evrope, Dragan Stojković nije znao ko je Ognjen Ugrešić. Svako drugo tumačenje bilo bi pogrešno. Baš kao što ni u Partizanu nisu videli ili nisu hteli da vide da u omladincima stasava dečak koji je samo tražio šansu posle neubedljivih izdanja Parnog valjka u kvalifikacijama za tri međunarodna takmičenja.

Danas za momka iz Kikinde znaju svi koji nešto predstavljaju u ovdašnjem loptanju. Predstavio se i Evropi, a kako je krenuo ne bismo se začudili da ga upozna svet. Pre ili kasnije. Možda već narednog leta na Mundijalu s one strane Atlantika, pošto je Piksi za nastavak kvalifikacionog puta ka Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku i 18-godišnjeg vezistu uvrstio na spisak kandidata. Doduše, širi. Ako proširimo vidike, shvatićemo da postoji osnova da klub i reprezentacija dobiju modernog igrača, sposobnog da pravi razliku kao što fudbal zahteva. Da bude Sergej posle Sergeja, kad smo već njega izgubili.

Na kraju sedmice započete trkom u zagrljaj Dembi Seku kako bi Senegalcu čestitao prvenac u Beogradu, a dan kasnije saznao da je pozvan pod zastavu, Ognjen Ugrešić će pokušati na gostovanju niškom Radničkom (19.30, TV Arena Premium 1) potvrdi šta je selektor primerio video onomad kad je gledao revanš sa Oleksandrijom i spazio pasove unapred, trčanje u visokom intenzitetu, smisao za kombinatoriku i ostale karakteristike dovoljne da spozna kako se Humskoj se desio fudbal. 

Desili su se i odnosi. Skladni, upečatljivi, emotivni, čineći Partizanovu grupu dečaka zanimljivom za gledanje i praćenje bez obzira na rezultate. Zato što sport nije samo rezultat, nego i emocija kakva isijava iz letos – iz nužde – okupljenog tima. I zato što su, kako rekoše pre dva meseca, tokom priprema na Zlatiboru, Ognjen Ugrešić i Vanja Dragojević „normalni momci koji vole Partizan“.
„I dalje ga volimo, to se ne dovodi u pitanje. A i dalje smo normalni, što se takođe neće promeniti. Ostali smo isti, s obe noge na zemlji. Iako se desilo dosta dobrih stvari Vanji, meni i celoj ekipi, nismo poleteli, niti ćemo. Dragojević je dobio kapitensku traku, ja ga menjam kad Bibars Natho nije na terenu, a ni to ne utiče na naše ponašanje. Polako se navikavamo i na medije, iako ne volim da se eksponiram, niti hvalim“, smireno govori Ugrešić Mozzart Sportu.

Kao što reče Nemanja Trifunović, takođe u intervjuu našem portalu, ova grupa ne igra, nego živi Partizan. Odavno na Topčiderskom brdu nije viđeno da se publika poistoveti sa ekipom, podrži je i kad ispadne iz Evrope, tapše posle promašene šanse, jer je doživljava svojom. U potpunosti.

„Mi živimo snove. Kad Partizan nije bio ni izbliza u dobroj situaciji, a u prvom timu igrala samo dvojica bonusa i to se bukvalno biralo ko će i kad igrati, zamišljao sam kako bi bilo dobro da puste decu Partizana da igraju. Često sa majkom Kristinom pričao o tome i na neki način smo prizvali sve ovo što smo iskusili tokom leta. Nama to baš znači. Velika većina fudbalera iz ove ekipe se zna od malena, sve vreme smo zajedno i sad kad je došlo vreme da predstavljamo Partizan, ne samo u našoj zemlji, već i celoj Evropi, možete mislite kako nam je“.

Emocije su tako snažne da Ognjenu pomalo i glas podrhtava.

„Naravno da drhti, nije baš svejedno, jer je za nas ovo najveći klub na svetu i mnogo nam je bitno da ga predstavljamo na što bolji način. Ljudi su prepoznali da ginemo za Partizan. Doslovce živimo za klub. Ne vide to samo naši navijači, krećemo se gradom, sad nas već prepoznaju ljudi, čestitaju na odnosu i igrama, primećuju koliko nam je stalo. Neki od njih ne navijaju za Partizan, ali su počeli nas da prate i podržavaju. Znate, mi nekad ostajemo da spavamo na Teleoptiku iako nije karantin, niti je utakmica. Posle treninga se družimo po sobama, igramo društvene igre, pričamo, slušamo muziku. Stvarno nam je lepo. To nije obaveza, već druženje. A kroz to druženje igramo utakmice i predstavljamo Partizan. Sve je to na neki način zabava“.

ZNALI SMO DA ŠKOLA NIJE PROPALA, SAMO SMO TRAŽILI ŠANSU

(Star sport/Srđan Stevanović)

Poslednja rečenica ima utemeljenje u stvarnosti. Ugrešić se smeje dok dolazi na trening, osmejuje se dok korača iz tunela na teren stadiona u Humskoj, jer uživa u trenutku. Kao želi da opovrgne mišljenja pojedinaca kako „nema talenata u Zemunelu“ ili da je „Partizanova škola propala“.
„Bilo mi je krivo dok sam dok sam slušao i čitao takve komentare. A mi smo sve vreme znali da možemo da se pokažemo na velikoj sceni, samo ako dobijemo šansu. Svi smo osećali da Partizan nije propao kad su mladi igrači u pitanju i da nam je samo potrebna prilika. Na kraju smo je dobili, verujem da smo opravdali poverenje i očekivanja“.

Nije samo do dece Partizana. Momci sa strane su se poistovetili sa klubom, gaje iste vrednosti, nude emocije poput igrača stasalih u mlađim kategorijama.
„Pogledajte, recimo, momke iz Crne Gore. Baš su se utopili u atmosferu koju smo mi stvorili. Kao da su se zaljubili u Partizan poput nas. Govorim o Milanu Roganoviću, koji je odavno naš, Milanu Vukotiću angažovanom zimus, Andreju Kostiću i Stefanu Miliću koji su stigli nedavno. Onda Mateja Milovanović koji nikad ranije nije bio u Srbiji, a sve ovo doživljava kao svoje“.

Čak i stranci, jer nam je Vanja Dragojević gostujući u podkastu „2x45“ nagovestio da će zajedno sa tobom i Jovanom Miloševićem na utakmice košarkaškog kluba i Bugarin Janis Karabeljov.
„Sve to vam pokazuje da su odnosi u ekipi skladni. To vam kažem iskreno, iz srca. Ne da se pretvaram, nego je stvarno tako. Svi se volimo, nema klanova, sve vreme smo zajedno i radujemo se jedni drugima, uspehu svakog pojedinca. Lepo ste zapazili Vanjinu i moju reakciju kad je Demba Sek dao dva gola IMT-u, baš nam je bilo drago zbog Senegalca i zato smo pretrčali teren da bismo mu čestitali. To je baš bilo iz srca, jer kod nas nema zavisti. Niko ne broji ko je koliko dao golova, ali svi gledamo da Partizan pobeđuje. Ako može. Eto, Dembu smo prihvatili u potpunosti, uklopio se i u „Zemunelu“ i van njega. Dan posle tog meča vodili smo Seka na kafu, polako i on postaje deo naše grupe. I ne vidi se razlika što nije odrastao s nama. Zato mogu slobodno kažem da smo baš prava ekipa“.

Kad pomenusmo Seka, upravo je Afrikanac asistirao baš Ognjenu Ugrešiću za premijerni Partizanov gol ove sezone. Bilo je to u revanšu kvalifikacija za Ligu Evrope, na početku puta koji je imao šest stanica i koji se neće pamtiti po plasmanu u grupu, ali hoće po punim tribinama stadiona u Humskoj. Zato što su Grobari videli decu i rešili da je zagrle.
„Naša prva zvanična utakmica bila je na Kipru, tad nismo pokazali Partizan kakav bi trebalo da bude. Cela ekipa je to znala, i šef Blagojevič je bio svestan da to nismo bili mi. Videli smo u Rusiji, tokom Bratskog kupa, na mečevima sa Dinamom i CSKA, da možemo da igramo sa jačim ekipama, ali ta prva utakmica u Larnaki na je baš teško pala. Možda usled treme, možda zbog nehumanih kilamtskih okolnosti, tek nismo odigrali kako znamo. Već na sledećim smo pokazali ko smo i šta možemo“.

SVIMA SAM JOŠ NA ZLATIBORU GOVORIO: „BIĆE DOBRO“

(Star Sport/Srđan Stevanović)

Posle eliminacije od Kiprana, usledila je dupla pobeda nad Oleksandrijom, uz Ugrešićev gol na prvom meču sa Ukrajincima, pa nameti dvomeč sa Hibernijanom, u kome je srpski predstavnik izgledao dobro dok su snage bile izjednačene, ali valja podsetiti da je više od dva sata igrao sa fudbalerom manje u polju, usled isključenja Vukašina Đurđevića u Beogradu i Nikole Simića u Edinburgu.

„Baš smo pokazali veliku želju protiv Hibsa, ali su nas pratile nesrećne okolnosti u vidu crvenih kartona. Mada, i sa igračem manje ispostavilo se da možemo da igramo napadački. Na kraju smo ispali, ali mislim da smo ostavili pozitivan utisak. Naravno, nismo mogli biti srećni jer smo ispali, ali nam niko na tome nije zamerio. Makar je takav odjek u javnosti. Naravno, Partizan je klub koji uvek stremi uspesima i svaka eliminacija uvek teško pada, ali će nam iskustvo stečeno ovog leta značiti sledeći put. Ovo nije fraza, svako od nas želi što duže da ostane u Partizanu i da naredne godine pokuša da uradi šta nije ove. U međuvremenu ćemo pokušati po ubrzanom procesu da naučimo da se takmičimo. To nam je jedan od zadataka za ovu sezonu. Sigurno će biti oscilacija i grešaka, ali ćemo bar pokušati da ih bude manje nego dosad“.

Kako to voli da naglasi Srđan Blagojević, najmlađem timu od postanka kluba će šest inernacionalnih utakmica pomoći da se takmiči u Mozzart Bet Superligi. Partizan je sjajno startovao, vezao četiri pobede i pošto tako uverljiv start maltene niko nije očekivao, sad se svi pitaju gde su granice ovog tima?
„Limit je samo u nama. Idemo da pobedimo što više utakmica, ako je moguće da ne izgubimo nijednu. Spremni smo na sve. Daleko je kraj prvenstva da bih sad komentarisao naše šanse za titulu, još manje večiti derbi koji je tek za malo manje mesec dana, ali daćemo sve od sebe da budemo što bolji. Trenutno uživamo u napadačkom fudbalu, na prethodne tri utakmice dali smo 15 golova. Ne znam kada je Partizan poslednji put igrao ovako efikasno. Voleli bismo kad bi drugi mogli da osete ono što mi proživljavamo dok donosimo radost navijačima“.

Pritom, sve se to dešava u periodu tokom ispadanja iz Evrope, ali karakter ovog tima je više puta potvrđen. Na delikatne situacije je uzvraćao pobedama, od kojih su neke izvojevane u poslednjim minutima.

„A pre samo dva meseca, dok smo se spremali na Zlatiboru niko nije verovao u nas. Mi jesmo jedni u druge. I pre početka lige i kvalifikacija govorio sam svima: „Biće dobro.“ Znao sam šta radimo na treninzima i kakvi su odnosi u ekipi. I stvarno, sad mi pišu isti ljudi koji su nas kritikovali, izvinjavaju se što nisu verovali. Kažu: „Ne da nismo verovali u vas zato što niste dobri, nego zato što ste mladi i neiskusni.“ To je razlika. I mi to razumemo“.

JA SAM DETE PARTIZANA, MOJ OTAC JE IGRAO SA MLADENOM KRSTAJIĆEM

(Star Sport/Srđan Stevanović)

Drugo je pitanje da li svi shvatamo kakav potencijal imamo pred očima. U igračkom, možda još značajnije u ljudskom smislu. Ako je do pre samo nekoliko meseci Ugrešić bio „broj 36“ sad imenom i prezimenom privlači pažnju. Za one koji nisu znali ili za one koji još nisu stigli da ga upoznaju red je da tinejdžer pozicionira sebe u svetu odraslih.
„Najpre bih opisao sebe kao „dete Partizana“. Od malena sam u ovom klubu. Prošao sam sve mlađe kategorije, omladinsku školu i sada živim svoje snove. Došao sam do prvog tima Partizana zajedno sa svojim drugarima s kojima sam odrastao na ovim terenima. To je to! Za to smo živeli“.

A pre dolaska u Beograd, Ognjen je fudbal spoznao preko tate Dejana, koji je bio fudbaler u Kikindi.

„Imao sam četiri, najviše pet godina kad sam počeo da šutiram loptu. Otac je igrao za FK Žak, kasnije u još nekim klubovima iz okoline Kikinde, a u jednom trenutku bio je i saigrač sa Mladenom Krstajićem, u čijem sam restoranu pre nekoliko dana i saznao da sam na spisku reprezentacije. Tog dana roditelji su prvi saznali da sam pozvan za kvalifikacione mečeve, mene nisu ni hteli da bude, tek kasnije kad smo otišli u resotran sam saznao veliku vest i oduševio se. Naročito što nikakve najave pre toga nije bilo. Niti sam ja do kraja svestan i verovatno neću biti dok se ne pojavim u Staroj Pazovi, ako uopšte budem na završnom spisku, a nisu ni tata, mama i sestra. Naravno da su ushićeni, međutim, ovo je za sve nas nešto novo. Mada, meni je fudbal u krvi, jer je otac igrao libera, što je bilo nužno u to vreme, prateći šta on radi i ja sam krenuo da se bavim fudbalom. Praktično, čim sam prohodao. Počeo sam u školi fudbala „Mladi vukovi“, da bi me u drugom razredu osnovne škole na kontrolnom meču protiv Partizana spazio Momčilo Moca Vukotić i preporučio crno-belima. Tek se tada osnivala generacija 2006. i tako je počelo ozbiljnije shvatanje sporta“.

Bio je to periodu u kome je Ugrešić dva do tri puta mesečno putovao za Beograd kako bi igrao prijateljske utakmice, jer liga nije postijala, ali je nastavio da živi u Kikindi, gde je lako mogao da se profiliše kao atletičar. Zato danas kad vidite njegov dug korak znajte da nije slučajno.
„Uglavnom sam pobeđivao na školskim i okružnim takmičenjima na kratkim stazama, na 60 ili 100 metara. Nekoliko puta sam išao i na republička takmičenja, mada nisam bio toliko uspešan. Zato u školi – jesam. Bio sam vukovac. Ne samo ja, većina momaka koja sad sa mnom delu svlačionicu u prvom timu su dobri đaci, uporni i to su nam roditelji, nastavnici, ali i treneri usadili. Na primer, mojim roditeljima je pomalo čudno što se sa sportske strane sve ovako brzo dešava. Hteli su da se sve ovo desi, mada mi se čini da su u blagom šoku koliko se brzo smenjuju događaji. Ni oni ni ja nismo do kraja svesni kroz kakve trenutke prolazimo, ali istovremeno smo uporni da je škola važna. Završio sam četvrtu godinu srednje škole za fizioterapeuta tehničara, ovde u Beogradu. Planiram da nastavim dalje i upišem fakultetu iz te oblasti. Ne znam kako ću uskladiti sve sa profesionalnim obavezama, ali znam da ću morati“.

Potpuno atipično razmišljanje, jer fudbalere prate stereotipi da su neobrazovani, a da zrađuju ogroman novac i interesuju ih samo površne stvari.

„Moguće je da tako ljudi posmatraju, ali mi smo normalna grupa momaka. Često se govori za fudbalere da nisu završavali školu, da su nepismeni... E, pa mi smo baš suprotno. Skoro svi završavamo škole, mnogi planiramo i upis na fakultete. Mislim da smo baš super momci“.

IZMEĐU MANČESTERA I REALA BIRAM MADRIĐANE, A IZMEĐU JUNAJTEDA I PARTIZANA CRNO-BELE

(Star Sport/Srđan Stevanović)

Super su, jer su dugo zajedno. To je ona generacija koju je trenirao Nebojša Nešković, a skautirao i zajedno sa njim oformio čuveni Partizanov lovac na talente Dušan Trbojević. Beše to pre 13 godina. Kakva vizija! Iz te „klase“ sad su prvotimci, osim Ugrešića, još Vanja Dragojević, Dušan Jovanović i Zoran Alilović.

„U početku su moji dolasci u Beorad bili samo na kontrolne utakmice, pošto ligaških nije bilo. Putovao sam jednom ili dvaput mesečno. Kasnije, kad smo počeli da igramo prvenstvene utakmice, dolasci su se proširili na svaki vikend, zatim sve učestalije pre nego što sam se definitivno preselio u glavni grad i krenuo na redovne treninge“.

U tom periodu je Ugrešić upoznao Vanju Dragojevića, s kojim je doslovce nerazdvojan.
„Tad smo bili drugi razred osnovne škole. Sećam se da je bila 2012, možda čak 2013. godina. U početku nismo bili dobri – ja povučen, a on nestašan. Često se prisećamo doživljaja iz tog perioda. Miran dečak iz Kikinde i zvrk iz Zemuna. Realno pričam, nismo se uklopili odmah, čak smo bili i rivali na treninzima za istu poziciju, nekoliko puta smo se i posvađali. Vremenom smo kliknuli u postali prijatelji. To se vrlo brzo ispostavilo kao sjajan odnos, jer je Vanja dolazio kod mene u Kikindu, a ja sam znao da prenoćim kod njega u Beogradu. Sada smo zajedno u prvom timu i obojica uživamo. Kasnije su nam se pridružili Dimitrije Janković i Milan Roganović, te ih smatramo – našima“.

Sam Ugrešić je posle pobede u Katovicama rekao za grupu koju činje Dragojević, on i Jovan Milošević da je Trio fantastiko, s tim što ne zaboravlja ni ostatak tima kad je štimung u pitanju.

„Moram da pomenem Crnogorce, jer su baš dobri za grupu. Vukotić, Kostić, Roganović, pa i Milić, iako je koju godinu stariji. Svi smo pojednako važni i to je naša velika snaga. Skladno funkcionišemo i iskreno vam kažem, mislim da ne bi trebalo menjati ovu ekipu“.

A da li bi Ognjen nešto želeo da promeni u igri? Možda završnicu?

„Tako je! Radim na tome uveliko. Dok sam bio u mlađim kategorijama dao sam možda ukupno sedam golova, međutim, često sam bio daleko od gola i eventualno jednom, a često nijednom tokom utakmice, dolazio u situaciju da šutiram. Onda mi je u trener Nenad Stojaković modifikovao poziciju, približio golu u odjednom sam počeo da ulazim u šanse, ali nisam imao rutinu da ih pretvaram u golove. Uostalom, to se videlo protiv Radničkog iz Kragujevca kad sam propustio zicer. Stvarno radim na tome da bude što manje promašaja, a što više golova“.

(Star Sport/Srđan Stevanović)

Ubacivanja iz drugog plana su se uvek cenila, a u savremenom fudbalu naročito. Čitali smo izjavu jednog od tvojih zastupnika, Ostoje Stjepanovića (zajedno sa Andrijom Kaluđerovićem), kako igračkim profilom podsećaš na Pola Pogbu ili Džuda Belingema.
„Za Pogbu ne znam, ali Belingema baš volim da gledam i Englezi mi je uzor. Ionako od malena navijam za Real, jednom dana bih želeo da zaigram za Madriđane. To je moj san i na tome radim ceo život“.

A Mančester junajted, čiji skauti su dolazili u Beograd da te prate?
„Ako bih morao da se opredelim, ipak – Real. Naravno, veliki je Mančester klub, ali ne obraćam previše pažnje na to šta se dešava okolo. Znam da me prate, to su mi rekli još na pripremama u Turskoj, ali ne obazirem se. Fokusiran sam na Partizan i da ovde budem što bolji“.

Hipotetički, ako bi uskoro Mančester „pismo o namerama“ pretvrio u ponudu...

„Izabrao bih i srcem i ostao u Partizanu. Realno pričamo, mislim da još niko od nas u ovom času nije spreman za prelazak za vrhunski evropski fudbal. Nije sporno, imamo potencijal i kvalitet, ali ni ja, ni drugo momci ne bismo odmah mogli da odgovorimo tako visokim zahtevima. Verujte mi da tako svi razmišljaju. I da svi želimo da stasamo, što je duže moguće ostanemo u Partizanu i kad odemo preko granice da to bude upečatljivo, da možemo da igramo, a ne da se vratimo“.

Takvo razmišljanje se dopada navijačima. Između ostalog, zato vas i vole. Otuda i izlivi emocija na svakoj utakmici od početka sezone, započete baš tvojim golom AEK-u.

„U trenutku kad sam zatresao mrežu Kiprana nisam bio svestan šta sam uradio. Osetio sam ogroman udar adrenalina, noge su me same odnele ka južnoj tribini. Kasnije, dok sam gledao snimke, video sam da svaki čovek na stadion skače, navija, Grobare kako pale baklje, sve… Taj snimak pogledam skoro svaki dan. Evo, i sad se naježim dok pričam o tome“.

Revanš prvog kvalifikacionog kola za plasman u Ligu Evrope doneo je i drugu vrstu emocija, ispoljenu kroz suze fudbalera na kraju meča. Ima zagovornika ideje da nisu bile toliko zbog eliminacije, koliko zbog  što su mladići u crno-belom smatrali da su razočarali ljude koji su došli da ih gledaju.
„Bilo je bolno, osetili smo krivicu što nismo prošli, a najviše nam je bilo žao navijača, jer su verovali u nas. Već tri dana kasnije, u Pančevu, videli smo pune tribine i shvatili da nam Grobari veruju uprkos svemu. Onda se sve ponovilo protiv Oleksandrije i Hibernijana, pa i 6.000 ljudi na meču sa IMT-om nije mala stvar. Mi ćemo se truditi da igrom privučemo što više navijača“.

A oni veruju. Baš kao što su verovali i ljudi koji ili više nisu u Partizanu ili nisu u gro planu.
„Vanja Radinović i Goran Arnaut, direktor i zamenik Omladinske škole Partizana, u vremenu kad sam stasavao su mi baš pomogli. Razne stvari smo prošli zajedno, sećam se koliko su me bordili dok sam imao monunukleozu i kako je bilo delikatno preći u omladince. Tamo mi je Milan Lola Smiljanić dao kapitensku traku, posle čega sam prekomandovan u prvi tim. A onda sam debitovao za seniore kod Marka Jovanovića i svako od njih zaslužuje ne samo da ga pomenem, nego da se zahvalim na nesebičnoj podršci i veri u moje sposobnosti. Naravno, bivšem trenerima u omladincima Nenadu Stojakoviću, sadašnjem šefu stručnog štaba, Srđanu Blagojeviću, ali i Predragu Mijatoviću i Danku Lazoviću. Odnos sa čelnicima nije „direktor-igrač“. Više je od toga. Otvoreni su, dostupni, možemo slobodno da komuniciramo sa njima telefonom, kao da su nam drugari, da im se obratimo za sve što nam treba i mnogo nam znači njihovo poverenje“, uz osmeh je završio Ognjen Ugrešić razgovor za Mozzart Sport.

MOZZART BET SUPERLIGA - 6. KOLO

Petak

Javor - Napredak 0:0

Subota

OFK Beograd Mozzart Bet - Mladost Lučani 1:1 (1:1)
/Bezera 38 - Milojević 18/

Vojvodina - TSC 2:0 (2:0)
/Vidosavljević 1, Bamidele 21/

Nedelja

19.00 (2.35) Radnik Surdulica (3.35) Železničar Pančevo (3.05)

19.15 (3.80) IMT (3.50) Radnički 1923 (1.97)

19.30 (3.80) Radnički Niš (3.50) Partizan (1.97)

20.00 (2.15) Spartak Subotica (3.50) Novi Pazar (3.30)

***Kvote su podložne promenama