INTERVJU – Radoslav Bečejac: Promenim kanal kad vidim da se Partizan muči! Što ja da se mučim?

Moramo poštovati zahtev takve veličine. Zato hajmo od kraja: šta sad radi i čime se bavi, kako živi nezamenjivi starter u sezoni 1965/66 kad je Parni valjak dogurao do finala sa Realom?
„Mrdam! Ujutru kad se probudim, pređem do društva, ovde na stadionu Svobode, 500 metara od stana, koji nisam menjao otkako sam ga kupio po potpisu za Olimpiju. Držim se. Kraj je miran, blizu centra, iako Ljubljana nije veliko mesto. Liči na Novi Sad. Malo se prošetam, vidim se sa društvom, pričamo o svemu i svačemu. Oni vole da filozifiraju, a ja ih samo slušam. Debatuju i o fudbalu, dok ja povremeno nešto „ubacim“. Ovde imamo sportsku prognozu, damo po jedan evro. Nego, vaša firma se bavi time. Imate li neki fiks? Dobijemo neki put nešto, prođe nam dan prateći rezultate. Budem sa njima sat, dva, posle toga napravim krug, pa do stana, nešto da pojedem, pa prilegnem. Popodne sve isto, samo na drugu stranu. Uveče pred televiziju, gledam fudbal koliko mi se gleda“.

Dakle, u toku ste, iako ćete u decembru napuniti 84 godine?
„Znaš šta, ne mogu da gledam neke utakmice. Mnogo se muče današnji igrači. Jedino ako me nešto povuče, pogledam ceo meč. Ove „naše“ i ne gledam. Samo strance. Zapravo mi nije bitno koga gledam, ali moram nešto da vidim. Da mi akcija zapadne za oko, da se zainteresujem kako bih ostao do kraja. Ovo danas... Ne vidim dribling, kamoli lepu akciju. Sve sve svodi na „ja tebi, ti meni“ ili „malo levo, malo desno“. Kao da gledam tenis. Dodaju jedni drugima od strane do strane. A konkretno, uglavnom – ništa“.

DOSADAN MI JE GVARDIOLIN STIL, DAJTE MALO VICA

Starteri iz Brisela (FK Partizan)

Ko može da vam privuče pažnju?
(Imajte u vidu da je intervju rađen u proleće 2024, mada to ne menja mnogo utiske)
„Interesantan mi je engleski fudbal, jer se tamo makar nešto događa. Jedino ovaj Gvardiola me nervira što je preneo iz Barselone stil „ja tebi, ti meni“. Meni je to dosadno. Kao što mi je bila muka da gledam Barsu kod Ćavija. Prčkanje lopte. Više mi se dopadao Real. Valjda zato što sam sudbinski vezan za Madriđane. Još kao dete pisao sam Špancima, pa dobio na poklon fotografiju prvog tima sa potpisima svih igrača. Eto šta je sudbina, desi mi se da se protiv njih borim za titulu prvaka Evrope. Sve vreme sam simpatisao Real. Čak i sad, fina ekipica godinama. Trener odmeren. Dopada mi se Rodrigo. A onaj Vinisijus preteruje, stalno je u konfliktu s publikom. Interesantan je Belingem. Vidim da sad imaju probleme“...

Ima li neko da vam se baš sviđa?
„Pogledaj malo, jedino Japanci driblaju po Evropi. Zar ne? Svi ostali pas, pas, pas, u nedogled. A Azijati živahni, hitri, okretni. Valjda zato što sam i ja voleo da driblam, pa mi se sviđaju. Zato i volim vic. Fudbal je mašta. Dajte malo više saradnje, kombinovanja, driblinga. Ovo danas se svelo na bežanje od odgovornosti. Naravno da nećeš driblati u svom kaznenom prostoru, ali napred probaj, brate mili“.

U takvim okolnostima, dosadi li vam fudbal, nekad?
„Nego šta. Prebacim kanal. Na primer, kad sam gledao reprezentaciju Srbije (na prijateljskoj utakmici protiv Kipra, marta 2024. dok smo razgovarali, op. au) to je bila bruka. Kao rogovi u vreći. Nisu mogli dva dodavanja da sastave. Ne znam ko to može da gleda. Ranije je igrao onaj ko razume, ima smisla za kombinatoriku. Takvom nije problem da se uklopi. Bila je praksa pre nekoliko decenija da se okuplja najbolja reprezentacija Evrope, satavljena od igrača iz eminentnih klubova. Mislite li da su njima bile potrebne pripreme? Skupljali se zbrda-zdola, međutim, znali su lopte. Ništa im nije predstavljalo problem. Sve je bilo tečno, osećali su jedni druge. Sad traže vreme da se uigraju. Kako? Neće moći“.

Čekajte malo, jesu li vas nekad naši oduševili, na primer pobedom nad Portugalom, plasmanima u Katar ili na EURO?
„Ne, ne, ne... Ne vidim ja tamo ništa posebno. Ne znam... Volim da se nešto događa tokom utakmice, lepu akciju hoću da vidim, ovo ne znam na šta liči. Nema individualnih poteza“.

MI ČEKALI DA SE ZAKOLJE SVINJA, DANAS PRIMAJU DECU KOJA NEMAJU SMISLA ZA FUDBAL

Bar ne kao kad je Bečejac igrao. Odrastao je gledajući Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Branka Zebeca, Marka Valoka... Delio je svlačionicu sa Josipom Pimajerom, Milanom Galićem, Mustafom Hasanagićem, Vladicom Kovačevićem... Veličine. I kraj njih još jedna – Zaza.
„Nadimak sam dobio u doba odrastanja. Zvučao je – brazilski. Posle sam čuo da je stvarno postojao neki Zaza iz Brazila. Moji drugari su me tako oslovljali i ostade do danas“.

Prema njegovom kazivanju, kad je počinjao ne da nije bilo igrališta, makar i betonskog, nego se jurilo – livadom.
„Pazi, meni piše da sam rođen u Žitištu, a nisam. Ja sam iz sela Begej Sveti Đurađ, u Kraljevini Jugoslaviji. To je današnje Žitište, pored Zrenjanina. Stric mi trgovao tekstilom, živeo u Osijeku, ali izgleda da je imao poznanicu neku u Mariboru. Preko njega sam dobio prvu loptu u selu. Pravu fudbalsku. Ja loptu, celo selo zamnom. I tako, ispred babine kuće, na velikom travnatom prostoru, igrali smo fudbal“.

To se, valjda, strast zove.
„Ozario sam se kad sam prvi put video loptu. Pa i ti, isto... Kad si bio mlad, sve ti je bilo lepo, ha-ha-ha... To je bio jedini sport tad. Sad ih imaš, ne zna im se broj. Zato smo zavoleli fudbal. Prvo smo imali krpenjače, napravljene od čarapa i krpa, zašivali i – šutirali. Čekali smo da se zakolje svinja, da se bešika dosoli i taj mehur nam je predstavljao loptu. Dok ne pukne. Onda sledeća...“

Da bismo razumeli u kom vremenu je stasavao Radoslav Bečejac moramo da se vratimo na period 50-ih godina prošlog veka. Posleratno vreme je tražilo improvizaciju, ali ga je odlikovao entuzijazam da se država podigne posle strahota. Sport je bio samo jedan od načina.
„Moj otac je osnovao klub, koji još postoji u Žitištu. Pola Srbi, pola Nemci. Kasnije su Švabe otišle, a otac, kao gimnazijalac u Zrenjaninu, uz podršku još nekoliko mladića, osnovao klub. Jedan je bio Begej, a drugi Švebiše, to je švapsko ime. U direktnom duelu, Srbi su pobedili Nemce i posle toga se taj Švebiše raspao, te ostade samo Begej“.

Bilo mu je tek 15 godina kad je pristupio mlađim kategorijama Proletera. Iz to iz druge. Jer, na prvu, nisu hteli da ga prime, pošto su smatrali da je nejačak. I rekli mu da dođe za 12 meseci. Tek kad je otac zamolio da Radoslav umesto po livadi šutira loptu na iole pristojnom terenu, situacija se promenila.
„Samo dve obaveze smo imali kao deca. Da idemo u školu i da se igramo. Danas su klinci preopterećeni. Valjda im roditelji nameću obaveze koje ne mogu da izdrže. Plus, moderni telefoni, bogovi, vragovi. A površine gde bi se ta deca skupljala i družila skoro da ne postoje. Zato su im druženja na silu. Vremena se razlikuju drastično. Roditelji ih učlanjuju u klubove, dok su pre postojale selekcije. Danas se sve svelo na finansije. Zato klubovi primaju dečicu koja imaju smisla, ali i onu koja nemaju. Zarad novca. Posledično, trpe pritisak roditelja. Ništa mi se to se sviđa. Kad sam ja bio trener, umeo sam da sednem na bicikl kako bih istražio prostore gde deca igraju. Tako sam ih posmatrao, onda dovlačio kod mene i formirao selekciju. Imao sam dobar odnos i sa profesorima fizičke kulture, njima sam davao ulaznice za utakmice Olimpije, a oni meni sugerisali ko je talenat. Čak i sa košarkaških terena, jer može da se iskoristi za fudbal. Druga je stvar da li si pogrešio ili pogodio“.

MOJE LOPTE SU PADOBRANOM DOLAZILE DO SAIGRAČA

Po dolasku iz Zrenjanina, proveo je Radoslav Bečejac četiri sezone u Humskoj, osvojio titulu, bio jedan od neustrašivih jurišnika ka finalu Kupa šampiona... Posle više od 100 utakmica za crno-bele u periodu 1963-1967 kompetentan je da priča i o sadašnjem trenutku. Samo, Partizan maltene ne gleda.
„Malo... Pogledam, i kad vidim da se muči, okrenem kanal. Ne vidim tamo neku ekipu. Vidim da ima dosta stranaca, ne znam samo gde ih nakupe. Razumem da se oni muče, ali zašto da se ja mučim? E, onda prebacim na nešto drugo“.

Za njega je dolazak na stadion misaona imenica.
„O-ho-ho, koliko je vremena prošlo otkako sam gledao crno-bele uživo poslednji put. Ne sećam se. Ni Mančester junajted kad je dolazio nisam bio tu. Uglavnom odem kod Nenada Bjekovića u kafić, tamo sedimo, pričamo. Mi smo zemljaci, lepo se družimo. Zna Đavo da okuplja ljude, u suprotnom ne bi tako dugo trajao. Tamo su dolazili bivši igrači, sad nas je malo ostalo. Ljuba Mihajlović i ja smo jedini živi od startera iz Brisela. Kad sam poslednji put bio u Beogradu, video sam Muju Hasanagića“.

Kad smo već kod stadiona, u arhivi stoji da je prosek na Partizanovim utakimcama, u sezoni kad je Bečejac došao iz Proletera, bio 23.000 gledalaca.
„Tribine su bile krcate. Stajalo se! Danas ih nema ni 1.000. Onomad kad je dolazio Mančester, u proleće 1966, ljudi su se jedni drugima peli na glavu. Ja gledao“.

Ako biste sebe morali da predstavite kao igrača, da približite mlađm generacijama, šta biste rekli?
„Karikaturista Paja Stanković je opisao da su moje lopte padobranom dolazile do saigrača. Kažu da su oči imale. Dobro sam sarađivao sa ostatkom tima. Drugačije ne bismo uspeli“.

Jeste li svesni da ste legenda Partizana i da li to ljudi koji vas znaju potenciraju kad se okupljate?
„Ma, jok! Gde... To je prošlo. Zar da mojim drugarima kažem: „Znate li vi ko sam ja?“. Rekli bi mi: „Ko te šiša“. Ako se desi da upoznam nekog mlađeg, mislite da on ima pojma za Zazu Bečejca, ha-ha-ha...“

TRAŽIO POVIŠICU, PA OTIŠAO ZA REKORDNIH 60.000.000 DINARA

Mane Bajić, Mustafa Hasanagić i Radoslav Bečejac prilikom povratka iz Mančestera, aprila 1966. godine (MN Press)

Možda ima. Makar zbog tog perioda na Topčiderskom brdu, pohoda do finala Kupa šampiona, generacije koja je dobila sve evropske mečeve kod kuće te sezone (Nant, Verder, praška Sparta, Mančester junajed) i primila samo jedan gol u Humskoj (!). Makar zbog polufinalnog okršaja sa Crvenim đavolima kad je baš Bečejac pogodio za 2:0 i uštopovao osvajača Zlatne lopte za tu godinu, Bobija Čarltona.
„Koga to briga?“, šeretski će.

Ako već Radoslav neće o utakmicama, suočavamo ga sa radnjama van terena, teoriji o klanovima i nesposobnosti uprave Partizana da zadrži najbolje igrače.
„Tačno je tako bilo, pred finale u Briselu su se formirale dve grupe. Jedna bliska generalu Neneziću, druga sklona Radakoviću. Ma, mi smo čak posebno trenirali. Samo smo utakmice igrali zajedno. Na terenu nije bilo problema. Samo van“.

Zašto je uopšte došlo do podela na generale?
„Kao dete pristiglo iz male sredine u Beograd, nisam mogao da shvatim šta se dešava. Mene je klupski sekretar Mirko Nenezić, inače generalov brat, doveo u Partizan iz Proletera. Izbio je puč, a zbog čega – ne mogu da se setim. Uglavnom, dve grupe su postojale. Velibor Vasović, Vladica Kovačević i njih još nekoliko na jednoj strani. Ćure i Raša isto. Uvek su oni bili gde bi trebalo, ha-ha-ha... A mene Julka, Gale i Vislavski povukli na drugu stranu. Nas je trenirao Božidar Puša Pajović. Utakmice smo igrali najnormalnije, na terenu sve OK“.

Sa Joakimom Vislavskim se okumio i na opšte iznenađenje javnosti 1967. godine – posle kako sam kaže divne četiri sezone u Partizanu – prešao u Olimpiju. U tom trenutku njegov transfer je bio rekordan u jugoslovenskom fudbalu. Štaviše, prvi put da je javno objavljena visina obeštećenja.
„Reč je o 60.000.000 dinara. Od toga je 45.000.000 dobio Partizan. Preostalih 15.000.000 je išlo meni. Od toga sam 10.000.000 dao u cugu za stan koji i danas koristim. Ostalo mi je nešto za pristojan, lep život. Kad su me već toliko platili, prirodno je što su očekivali da im donesem kvalitet kakav nisu imali, međutim, problem je što sam iz jače sredine došao u manje ambicioznu. Maltene sam izgubio motiv za dokazivanjem. Nismo imali priliku da se borimo za trofeje, osim finala Kupa SFRJ sa Crvenom zvezdom, i to samo jedne sezone. Uvek smo se „čupali“. Izuzetak je predstavljao dolazak Ace Obradovića, sa njim smo bili visoko plasirani“.

Da li danas žalite što ste otišli iz Humske, jer sve izrečeno nagnje ka zaključku da ste mogli da ostvarite još bolju karijeru?
„Normalno! Imao sam principe kojih sam se držao. Jeste, greška je, ali s druge strane, takav sam kakav sam. Isticao mi je ugovor, tražio sam da se dogovorimo oko novog. Naročito što su svi igrači bili za to da ostanem. Podsećam da sam dobio 5.000.000 dinara kad sam iz Proletera došao u Partizan. Računao sam, dugo sam tu, reprezentativac sam, trebalo bi da dobijem 10.000.000, o-ho-ho. Čelnici su rekli da mi opet daju 5.000.000. A ja toliko dobio četiri godine ranije i smatrao sam da zaslužujem povišicu. Ljutito sam napustio pregovore. Sledeći put me zovu i ponude 6.000.000. Počelo je cenkanje. A Kime, moj kum Visalvski, već je stigao u Olimpiju i ja na njegov poziv sednem u auto i pravac u Ljubljanu. Bio sam ovde nekoliko dana, išli smo na dva dana i do Italije“.

Pisalo se da bi vas skrivali po Italiji kako vas ne bi našli generali koji su, navodno, dobili nalog da vas vrate za Beograd?
„Ma, neee. Išao sam u Trst po gaće i u Veneciju na vožnju čamcem. Vraćamo se nazad i meni na granici kažu carinici: „A, Partizan ti daje 15.000.000 dinara“. Objavio Sport. Ja rešio da neću da ostanem i gotovo, iako su podigli ponudu. Olimpija je tad proslavljala opstanak u ligi, u hotelu Zimski vrt, pozovu me i pitaju: „Da li bi ti došao?“. Iznenađen, uzvratim: „Vi ste spremni da date Partizanu 45.000.000 za obeštećenje“. Kad sam dobio potvrdan odgovor, sve je išlo glatko“.

Zašto baš toliko novca?
„U to vreme propis je bio da je obeštećenje tri puta više od onog novca koji klub nudi igraču na ime plate. Meni Partizan davao 15.000.000, onda je Olimpija morala da plati 45.000.000 i još tih 15.000.000 za ugovor. Pričalo se tad da sam bio „sponzor“ Partizana. Ne znam koga je sve pokupovao od tih para“.

LJUBO, DRIBLAĆU TE! NEMOJ, POLOMIĆU TE, BOLJE ŠUTIRAJ! I – DAM GOL

Nije baš da je ispalo dobro, jer se generacija raspala. Posle 1965, kad je sa Bečejcem osvojena titula, na narednu se čekalo 11 godina, sve do gola Nenada Bjekovića baš u Ljubljani.
„Igrao sam sa Olimpijom protiv Partizana samo nekoliko meseci posle transfera. Direktan rival na terenu bio mi je Ljuba Mihajlović. Kažem mu: „Ljubo, driblaću te“. On meni: „Nemoj, polomiću te, bolje šutiraj!“ Šta ću, odlučim da pucam i pogodim ćošak. Ćure je branio. Nismo ga voleli... Uh, posle toga, j..... mi majku, pljuvali, kovanicama gađali. Posle te utakmice sam rekao selektoru Rajku Mitiću: „Ja pred ovom publikom neću da igram“. Otkažem poziv za reprezentaciju i zbog toga me kazne šest meseci zabrane igranja. Cirkus! Proglašen sam maltene za državnog neprijatelja. No, bio sam kočoperan, nisam dao na sebe. Kasnije mi smanjili sankciju, ali nije to više bilo to“.

Sedam godina je igrao Zaza za Olimpiju. Kaže da je i tad uživao, iako su Zmajevi mahom bili u donjem domu tabele.
„Drugačije se igralo. Sve na štos, dribling. Nas niko nije učio, nego smo prirodno razumeli šta je bitno. Ako predviđaš, završio si tri četvrtine posla. Sve vreme sam uživao u igri, hteo nekog da nadmudrim, ali – pošteno. Verovatno i danas neki momci uživaju, iako im je novac primaran. Valjda uživaju i u lopti. Ne bi izdržali toliko dugo, da je suprotno. Na primer, Mesija više volim od Ronalda. Kristijano mi se ne dopada. Onaj brazilski Ronaldo – da. Pre smo svi hteli da budemo Brazilci, Pele ili Garinča“.

Kad smo već kod Južne Amerike, posle Olimpije se Radoslav preselio u kolumbijski Santa Fe.
„Izdržao sam godinu dana. Bilo je lepo iskustvo sve dok se nisam povredio. Otišao mi ligament kolena, oni hteli da me operišu, nisam dao i onda sam pecao ribu, čekao da prođe i odmarao u Bogoti, na 2.600 metara nadmorske visine. Prethodno igrao i u La Pazu, na oko 3.000 metara iznad nivoa mora. Znaš kako je tamo, odmah pored igrališta, na nekoliko punktova, stoje maske sa kiseonikom. Bukvalno smo se menjali, kao u košarci ili u hokeju. Staviš masku i dišeš, pa tako u krug, do izmene. A lopta leti kao metak kroz razređeni vazduh“.

Kad se vratio u Evropu, posvetio se trenerskoj karijeri. Radio je i u prvom timu Olimpije, ali kako kaže, brzo je shvatio da mu to ne prija i latio se posla sa – decom. Njegov uticaj na razvoj karijera Branka Ilića, Boštjana Cesara, Milivoja Novakovića, Milenka Aćimovića, Gregora Židana, Primoža Glihe ili Janeza Patea nemerljiv je. Pominju ga i danas, pominjaće uvek.
„Verovatno im nisam zgadio fudbal. Imao sam roditeljski pristup. Ma, kao drug. Rasli smo zajedno. Tri generacije sam izveo na životni put i nije mi dosadilo. Možda sam nasledio taj gen od mame, vaspitačice u zabavištu. Ja sam ih uvodio u život, prolazili smo zajedno kroz iskušenja, od popravljanja ocena u školi da zaljubljivanja. Danas toga nema, decu opterećuju „tranzicijom“. Dajte, ljudi. Kad slušam stručne konsultante, ništa ih ne razumem. Pomislim – kao da nikad nisam igrao fudbal. Oni meni pokazuju trouglove, neke sisteme. Meni? Fudbal je takav da pobeđuje onaj ko se nametne drugom. Ako ne možeš da se nametneš, makar se odbrani“, poentira Bečejac.

PIKSI U PROBLEMU, VLAHOVIĆ JE MNOGO NAPET

Uz napomenu da smo Radoslava Bečejca posetili marta 2024, uz rizik da neko pomisli da je tema bajata, bivši reprezentativac tako sažeto govori o sadašnjem stanju državnog tima da su reči i dalje aktuelne.
„Ovo kako gledam, slabo nam se piše. Piksi kao selektor će da ima problema“.

Potvrđeno odmah posle intervjua, na EP u Nemačkoj.
 „Ne vidim da sa postojećim fudbalerima imamo igru, niti primećujem osmišljene akcije, kombinacije, dva dodavanja ne mogu da sastave. Moraš da imaš grupu koja oseća igru, kreativne momke. Tu imamo tek nekolicinu. Ostali su limitirani, uglavnom imaju samo jednu dobru karakteristiku i zato igraju. Na primer, dok je bio Kostić, samo je centrirao. A napred? Od Mitrovića očekuješ samo glavom da postigne gol. Vlahović je mnogo napet u igri, nema mekoću, stalno je okrenut leđima golu, a centarfor bi trebalo drugačije da stoji, maltene bočno, pa da priđe na odigravanje, a Dušan to ne čini. Sergej mi je bio u redu, dok je igrao. Tadić isto. Odbrana: Milenković mi je trom, neokretan; Pavlović interesantan; Babića i Veljkovića maltene ne poznajem“.

Onda Radoslav Bečejac prekrsti ruke, turi ih na leđa i ode. Kao dečkić, niz ulicu.