INTERVJU – Vladimir Gaćinović: Mislili su da stiže Čarobnjak Merlin, a došao Merlinov Supermen

Grad koji širi ruke zagrlio je čoveka velikog srca. Prate ih predrasude i zato su jedan drugom suđeni: Vladimir Gaćinović sredini koja je nipodaštavana i(li) ugnjetavana, a klub treneru koga bije glas da je za jednokratnu upotrebu. Obe primese su pogrešne: niti u Novom Pazaru žive ljudi kakvim nam ih prikazuju, niti je Trebinjac sklon bežanju kako mu pripisuju oni koji nisu ni probali. Oba samo traže da budu poštovani.

Kad su se ponovo ukrstili moglo je da rezultira samo na jedan način – fudbalskom eksplozijom nalik vulkanskoj erupciji. Pazarci kažu da su im noći velikog slavlja ličile na napuljske posle osvajanja Skudeta. Bili smo, videli, doživeli. Ujedno shvatili da su Gaćinović i Pazarci toliko slični da su savršen spoj za naše sportske prilike.

I ne samo sportske. Žive toliko strasno, emotivno i intenzivno da se ne štede. Ni kad se raduju, ni kad plaču. Uvek idu do kraja.
„Treće mesto u kome bih živeo, posle Trebinja u kome sam odrastao i Novog Sada, u kome sam nastanjen, baš je Novi Pazar. Kako godine teku, sve sam više trenerski nomad, ali se nadam da ću se u Novom Pazaru stacionirati na duže staze. Rekao sam čelnicima kluba: Ako hoćete ovde da živim duže, napravite mi ličnu kartu, ha-ha-ha“, smeje se tvorac čuda u poslednjem izdanju Mozzart Bet Superlige, jer su njegovom rukom vođeni Plavi izašli na evropsku scenu, prvi put u 97 godina istoriji kluba.

Sport ih jeste spojio, ali nije presudan za odnos poverenja. Razumeli bi se taman da ne kažu ništa. Neki ljudi jednostavno su suđeni drugima.
„Leva polovina tela mi je hercegovačka, a desna pazarska. Mi Trebinjci smo poznati po stavu, ugledu, a možda smo pomalo egoisti. Vučemo na Latine, Dubrovnik nam je blizu. U njemu sam i rođen, jer majka nije imala drugog izbora u trenutku renoviranja porodilišta u Trebinju. Odrastao sam i igrao za Leotar, a kao trener sam radio van Trebinja, koje mi je u srcu, ali druga polovina tela je izvesno – pazarska“.

Tako govori čovek koji je Rašku – ili Sandžak – (on neće reći, ni jedno, ni drugo, kao da je bitno) doslovce podigao na noge. I to danas, u digitalnoj eri, kad svi „vise“ na društvenim mrežama. Prvo ih je vratio na tribine, a onda izveo na ulice. Dok nam pozira za fotografije trube mu iz autobomobila, zaustavljaju na šetalištu, prikaze po kafićima... To nije ljubav, nego – obožavanje.
„Tako je bilo u Kruševcu. Isto sam naišao na divan prijem, tretiran sam sjajno, podigli smo ekipu iz beznadežne situacije do plej-ofa. Želeo sam više. Danas kažem ljudima u Napretku: „Vidite šta je bilo u Novom Pazaru“. Verovao sam da i sa Kruševljanima možemo u Evropu, ali nisam naišao na istomišljenike. Dva dana posle mog odlaska su sklonjena šestorica standardnih igrača, što mi se takođe nije svidelo. Razumem da čelnici Napretka imaju drugačiju viziju, ali meni je fudbal u prvom planu. Valjda su mi zato prijatelji govorili da ne dolazim u Novi Pazar, da nije zgodna situacija, ali sam verovao i u sebe i u kadar. U trenutku kad sam preuzeo ekipu mislili smo da ćemo ispasti iz lige, prvi cilj je bio da se plasiramo u plej-of, tek kasnije smo počeli da rastemo kao tim i ostvarili ono što niko nije sanjao“.

KAO DA SAM DOBIO NOBELOVU NAGRADU

(Senko Župljanin)

Novi Pazar slavi najveći uspeh od postanka, a i Vladimir Gaćinović jedan od najvećih u karijeri. Ne (samo) zbog trećeg mesta na tabeli i proboja u kvalifikacije za Ligu konferecije, već što je ostao veran principima koji umesto vrline tretirani kao mana. Naslušali smo se priča da dođe, popravi stanje u ekipi i posle sedam do deset utakmica – ode. Zato mu je prišivena etiketa „težak čovek“.
„Tako je, tako je! Ljudi se pitaju zašto dođem u neku sredinu, napravim iskorak i posle četiri meseca se pokupim i odem. Zato sam bio meta žute štampe. A dešavale su se neke stvari koje nisam hteo da prihvatim. Više bih ostvario u karijeri da sam bio fleksibilniji ili pristajao na kompromise. Upravo me je Novi Pazar zato privukao i prihvatio. Isti smo. Ponosni! Meni obično ljudi poklanjaju dušu. Stariji navijači koji posmatraju svaki trening mi kažu: „Na vašim treninzima se oseća iskra ljubavi“. Priznajem da sam težak za saradnju, ali sam fudbalski čovek. Sve dok je fudbal prva tema, u njoj sam 100 odsto. Dođu periodi kad bi neki malo da izduvaju loptu ili se dese nefudbalske stvari, a ja kratkog fitilja, pa odem...“

Kao zimus posle sjajnih izdanja sa Spartakom. Čuli smo da su ga čelnici zvali samo sa željom da Subotičane ostavi u ligi, a čim su počeli ohrabrujući rezultati se začuo glas: „Valjalo bi ovaj da igra, da ga prodamo“.
„Sve ste rekli ono što ja na bih voleo da kažem. Došlo je do nesuglasica, neke stvari mi se nisu svidele, ali razumem ljude iz Spartaka, porodicu Simović, posmatra klub kao razvojni. To je bio moj peti manadat u Spartaku, što znači da sam ostavio neizbrisiv trag, igrali smo Evropu, proizveo sam mlade igrače, a da ne budem skroman doneo i dosta novca u klupsku kasu od transfera. O Spartaku sve najbolje. Jednostavno, desila se nezgodna situacija, a pošto često menjam klubove postao sam miljenik žute štampe. Svega sedam dana pošto sam napustio Suboticu dobio sam ponudu Novog Pazara. Nije mi bilo nimalo lako, jer sam osećao teret uspeha iz prvog mandata, pošto smo beležili istorijske rezultate. U najmanju ruku su mislili da dolazi Hari Poter ili Merlin čarobnjak. Bogu hvala, završilo se najbolje. Valjda sam zvog svega etiketaran da ću otići iz Novog Pazara...“

To se neće desiti. Bar ne bi trebalo. Ili ne tako brzo, kao što bi dušebrižnici pomislili, jer je dva dana posle pobede nad OFK Beogradom Gaćinović produžio ugovor na još 12 meseci.
„Osećao bih se poraženim da sam razočarao pazarski narod. Priredio mi je toliko lepih trenutaka u ovih nekoliko meseci. Postao sam i počasni građanin Novog Pazara, što je priznanje koje su pre mene dobila samo četvorica akademika. Oni istaknuti građani, lekari, pisci, a ja nagradu dobio za zasluge u sportu. Za mene je to Nobelova nagrada. Skupio se džet-set Novog Pazara, gradonačelnik Sarajeva, konzul Turske. Pitao sam sam sebe čime sam to zaslužio. Počeću plakati...“

Srce mu se steže. Zaplaka čovek. Stvarno.
„Rekli su mi da sam zaslužio više. U Banjaluci sam nekoliko meseci ranije dobio nagradu za ambasadora sporta u BiH, ali ovo me je fasciniralo. Kad vidim da me ljudi toliko poštuju, da mi veruju... Moj saradnik Fikret Međedović mi je rekao da prošetam ulicama grada kako bih stigao od jednog do restorana na ovaj intervju. Da sam tako uradio, zakasnio bih sat vremena, jer svi žele da me pozdrave, čestitaju, a ja nemam srca da ne zastanem i moram svakom da pokažem poštovanje. To mi je slatko opterećenje. Isto kao kad smo se vozili otvorenim kamionom, na hiljade ljudi mi je pružilo ruke, roditelji mi dodavali decu u naručje, pravili smo selfije. Prisustovao sam mnogim dočecima u Novom Pazaru, ali ona proslava plasmana u Evropu je bila nezapamćena“.

ALIJA SIROTANOVIĆ I 20.000 PAZARACA

(Senko Župljanin)

Ovu rečenicu Vladimir Gaćinović je jedva dovršio. Ne zato što nije vešt sa rečima – valjda vam je dosad postalo jasno da i na retoričkom polju „šije“ mnoge trenere u ligi – nego što sublimira opus u gradu koji ga je doživeo kao svog. A za negativne komentare će uvek biti mesta. Ionako uglavnom dolaze od Mapetovaca smeštenih na balkonu, takvi uvek znaju sve, najviše da zvocaju i ništa be rade. Niti smeju da siđu u rudarsko okno, kao 59-godišnji trener.
„Sebe ponekad u šali nazivam Alija Sirotanović, po rudaru udarniku. Znao sam da moram da se spustim u rudnik i podižem segmente igre, menjam sistem i navike igrača, ujedno hemiju u svlačionici. Dugotrajan je to proces, ali sam fudbalu posvećen 24 sata dnevno. Nema presudnog trenutka koji nas je doveo dovde. Mada, možda je to bilo na početku, kad usled zdravstvenih problema moje supruge Zagorke nisam mogao da spremam nekoliko treninga pre premijere sa Čukaričkim. Posao sam prepustio saradnicima, nisam ni bio u gradu i rekao sam čelnicima da mogu doći samo da posmatram meč sa tribina. Koliko je moja draga velika, tad reče: „Pusti mene, idi pomozi tim ljudima“. Izjednačismo u 87. minutu, tako je krenulo“.

Završilo se usponom na treće mesto, ali je je put bio zahtevniji nego što je moglo da se pretpostavi. Pazarci su doslovce u poslednji čas uskočili u vagon za plej-of. Odigrali su 3:3 sa niškim Radničkim u poslednjem kolu osnovnog dela prvenstva, ali ih je poraz Čukaričkog od IMT-a ostavio iznad crte koja deli ligu na bolje i lošije. Plej-of je predstavljalo čistu fudbalsku romantiku, krunisanu pobedom u Zaječaru.
„Da je stadion Kraljevica većeg kapaciteta, verujem da bismo mogli da je napunimo sa 20.000 Pazaraca. Osećao sam se ponosno, jer sam ispunio misiju. Prlikom povratka u klub ljudi su očekivali rapsodiju na osnovu pređašnje saradnje. Zato mi je pao kamen sa srca kad smo uspeli. Mnoge generacije pre nas su dolazile nadomak Evrope, a nijedna nije uspela. Malo smo se plašili da ne omanemo, ali pošto sam mesecima ulivao samopouzdanje igračima, dočekao sam da ga oni ubrizgaju meni. Bilo je u poluvremenu meča sa OFK Beogradom i varnica, jer smo imali nepovoljan rezultat, ali smo smanjili tenzije i maksimano se fokusirali, što je bio jedan od recepata za slavlje“.

Pogrešno bi bilo oceniti da je uspeh Novog Pazara sportski incident. Da budemo realni, nije ni neke velike ideje ili plana. Pre će biti da su se poklopili trenutak strasti i napredak kluba na poljima koji nisu vezani samo za igralište.
„U odnosu na moj prethodni boravak popravila se infrastruktura. Ranije smo se presvlačili na Atletskom stadionu, pa se vraćali da treniramo na Gradskom. Sad je sve dovedeno pod konac. Izgrađen je novi deo hotela na Atletskom stadionu. Možda naš budžet nije na nivou TSC-a ili nekih drugih klubova, ali se infrastruktura popravila. Fascinira me što svi gledaju u istom pravcu. U drugim sredinama obično dvoje, troje ljudi vuku na svoju stranu, zarad ličnih interesa, dok smo ovde svi na istom putu. Scene koje smo doživeli na dočeku iz Zaječara ili proslava plasmana u Evropi su posledica mukotrpnog rada. Nije ih roda donela. Sve to doprinosi rastu, a Novi Pazar je najfudbalski grad Srbije. Raritet je da ceo grad navija za jedan klub. Kod mene u Trebinju, samo mali deo stanovništva navija za Leotar, većina je podeljena na Zvezdu i Partizan. Što se tiče ambijenta, Pazarci ga naprave da liči na argentinski, kao kad igraju Boka – River. Sve „gori“. A nije bilo incidenata, što sugeriše da navijači takođe sazrevaju, pošto smo ranije gro mečeva igrali pred praznim tribinama“.

ADEM LJAJIĆ JE BOŽIJE DAVANJE

(Senko Župljanin)

Posetioci na njima prvo pogledom traže Adema Ljajića. Sina grada i najboljeg igrača Mozart Bet Superlige. Samo što je provereni vezista daleko više od sportskog simbola Plavih.
„Bio je Adem sa nama i za vreme mog prethodnog mandata ovde, trenirao sa ekipom i čekao angažman u Turskoj. Osećali smo se počastvovanim da delimo svlačionicu, sećam se da je Ljajić bio zapanjen kad smo naređali sedam pobeda, ozbiljno je bio i tad zagrizao da potpiše, ali nije, nego je otišao kod Andree Pirla u Karagumruk. Sad mu prepuštam sve, tretiram ga kao produženu ruku na terenu, čak njegove sugestije rado prihvatam, ako ocenim da su na mestu. Lakše mi je kao treneru, jer imam kraj sebe osobu bogatog životnog i sportskog iskustva. Pred put u Zaječar Adem je rekao saigračima da bi sve trofeje, a dosta ih je osvojio, menjao za slavlje nad OFK Beogradom. Sa takvim ushićenjem smo krenuli na put da smo znali šta će se desiti“.

Desila se pobeda za klupske almanahe, preokret za 1:2 na 3:2 režirao je upravo Ljajić, jer je pokrenuo akciju za izjednačenje, a onda namestio pogodak Draganu Bojatu, što samo sugeriše da prevazilazi okvire Novog Pazara.
„U danu kad je obljavljen spisak za početak mundijalskih kvalifikacija primetio sam da mu nije bilo baš pravo što nije na njemu. Da je tamo, bio bio jedan od najboljih igrača državnog tima. Poražavajuće je da su nama najbolji igrači A selekcije (bili) Dušan Tadić, Aleksandar Mitović, u u poznim igračkim godinama. To što je Adem najbolji igrač lige dosta govori da bi trebalo da bude na spisku. Ademu uvek prepustim završnu reč pred izlazak na teren. A on je uvek govorio: „Bolja smo ekipa, pokazaćemo to na terenu“. To dolazi od sjajne osobe, velikog čoveka, humaniste. Nije slučajno što smo s njim u ulozi vođe znali da se vraćamo iz minusa, što pokazuje kakav je njegov i karakter tima. On upravlja igrom, vidi u fudbalu nešto što drugi na mogu da sanjaju. To je Božije davanje. Kad bi spoznao da timu ne ide, sam je rešavao mečeve. Mnogi su se igrači podigli pored njega“.

Posebno to važi za Ademove kolege iz veznog reda, Aleksandra Mesarovića, koji je sjajnu sezonu krunisao transferom u Belorusiju i Seada Islamovića, lokalnog momka. Plus povratnike (Rubežić, Kurdić), momke koji nisu prošli u drugim sredinama (Bojat, Miletić) ili su prešli zenit (Lakićević, Kovačević) sve do pre nekoliko meseci anonimne strance (Meri, Antvi).
„Bili smo staloženi i kad smo gubili, nikad nam nije padao sistem, osim kad su nam strune popucale protiv Crvene zvezde. Tad mi je bilo najteže, jer sam zbog isključenja u Kragujevcu – prvog u karijeri trenera – bio prinuđen da meč gledam maltene iz golubarnika, iz kancelarije. Kroz staklo su me primetili navijači i po okončanju skandirali moje ime. Doživeo sam ovacije. Ono što Novi Pazar može da priredi,  niko ne može. Bio sam na raznim adresama, beležio sjajne rezultate, ali sam uvek patio za Novim Pazarom, za ljudima koji ga čine senzacionalnim i ambijentom koji kreiraju. Kao Hercegovac, znam da nam je mentalitet sličan. Neće se moji Trebinjci naljutiti – Pazarci su iskreniji ljudi. Ono što misle to i kažu. Poklone ti srce. Ili te vole ili ne. Sredine nema. Mene vole, mada se ne eksponiram. Ako već moram da idem u gradu, onda se krećem sporednim ulicama. Shvatili su da osim trenerskog znanja posedujem i ljudske kvalitete, a to je u Novom Pazaru važnije“.

BILI SMO VOZ ĆIRO, A POSTAĆEMO SOKO

(Senko Župljanin)

Osim karakteristika Vladimira Gaćinovića, bitno je i kako će Pazarci pristupiti obavezama u prelaznom roku. Pripreme počinju za dve sedmice, a prvu utakmicu u Evropi igraju za mesec i po dana.
„Sigurno ćemo se osvežiti na krilnim pozicija, kako bismo dobili brzinu. Iskustvo pokazuje da nije dobro menjati veliki broj igrača. Ako bi došla, recimo, osmorica teško bi odmah prihvatila ideje trenera. Bolje da sezonu počnu oni koji znaju moje principe i zahteve, zato i gledamo da zadržimo gro ekipe, a dovedemo tri do četiri, eventualno pet igrača. Kod mene u Trebinju je nekad postojao stari voz „Ćiro“. Kako ekipa napreduje tako se polako voz transformirše u putinčki, pa brzi, sve dok ne postane Soko, koji ekspresno stiže od Beograda do Novog Sada. Neki upadaju u vagon, neki ne mogu da prate brzine, pa ispadaju, jer insistiram da igramo u visokom intenzitetu“.