Ipak je samo biznis...

Ma koliko novca da troše, a godišnja potrošnja se meri u milijardama funti, klubovi Premijer lige, čak i oni najmanji, izuzetno su tražena roba na tržištu.

Za razliku od 80-ih godina prošlog veka kada su od njih svi investitori bežali kao navijači kontinentalnih ekipa od njihovih huligana, posle relativno mirnih 90-ih, u ovom milenijumu je prava pomama za vlasništvom bar dela nekog od engleskih kolektiva. Verovali ili ne, nijedan od gazda iz prošlog veka, ne računajući neke sitne deonice bez prava glasa, nije zadržao iole značajniju ulogu u premijerligašima.

Ako se gleda datum prve kupovine, najduže u vlasničkoj fotelji su Englezi Džo Luis i Denijel Levi. Holding koji je potpuno u njihovom vlasništvu, odnosno 70,6 odsto u Luisovim, a 29,6 odsto u Levijevim rukama, od 2001. godine poseduje 85 odsto Totenhema.

A onda je došla 2003. godina kada su Čelsi, Mančester Junajted i Norič Siti na različite načine dobili nove vlasnike. Roman Abramovič je tada kupio nešto više od 50 odsto deonica Čelsija i praktično odmah napravio veliki bum ne samo u engleskom, već i svetskom fudbalu.

Poznata TV kuvarica Delija Smit i njen suprug, velški pisac i izdavač Majkl Vin Džons, ušli su u Norič kupovinom 53 odsto akcija koje su četiri godine kasnije želeli da prodaju. Ali samo pod uslovom da novi vlasnik ne tretira Kanarince kao klasičnu firmu preko koje želi da što pre vrati uloženi novac, a potom i zaradi, već da ga razvija. Pošto nije bilo iskreno zainteresovanih, odlučili su da zadrže klub koji vode i danas.

Za razliku od ruskog oligarha i bračnog tandema koji su odmah preuzeli kontrolu nad Čelsijem, odnosno Norvičom, američka porodica Glejzer koju je predvodio pokojni Malkolm selektivno je "osvajala" Đavole, kupivši mali broj deonica 2003. Zatim su 2005. godine postali većinski vlasnici, da bi u jednom momentu držali čak 90 odsto kluba. Kako je vrednost poslednjih godina skakala, oni su prodavali deo po deo, za ogroman novac, pa sada Malkolmovo šestoro dece poseduje 69 odsto Junajteda, sasvim dovoljno da i danas vuku glavne poteze.

Na put sličan Glejzerovom, ali dve godine kasnije, krenuo je njegov zemljak Sten Krenke. U aprilu 2007. kupio je 9,9 odsto akcija Arsenala koji je kasnije potpuno preuzeo.

Mansur bin Zajed Al Nahjan iz Abu Dabija nije bio strpljiv kao Amerikanci, već je 2008. godine pazario ceo Mančester Siti od bivšeg premijera Tajlanda Thaksina Šinavatre. Ipak, kasnije je odlučio da u klub uđu, naravno ne za mali novac, dva konzorcijuma, iz Kine i SAD koja su zajedno preuzela 24 odsto akcija.

Brajton nije imao te sreće poput nekih drugih da se u njegovu kasu slije ogroman novac, ali je imao sreće da se Toni Blum, profesionalni kockar, 2009. godine prihvati posla gazde, tačnije 75.61 odsto vlasništva. Taj obostrani rizik se isplatio, kao što se isplatio Lesteru dolazak Tajlanđanina Višaija Šrivadanaprabhe koji je 2010. godine kupio klub od Milana Mandarića.

S njim kao vlasnikom Lisice ne samo da su se vratile u Premijer ligu nego su je prvi put i osvojile, u jednoj od najneverovatnijih sezona u evropskom fudbalu (2015-2016). Posle njegove smrti sin Aijavat nije želeo da skreće sa očevog puta. Nastavio je da ulaže, a kao krune stigla su dva učešća u Ligi Evrope i prvi FA Kup.

Džon Henri sa suprugom Lindom Picuti

Drugačije je razmišljao Džon Henri, glavnokomandujući u Fenway Sports Group koja je 2010. preuzela kompletan paket deonica Liverpula za 300.000.000 funti. Kao većini poslovnih ljudi iz SAD uključenih u sporstki biznis, prvenstvena ideja mu je bila da zarađuje. Ali, osladilo mu se gazdovanje Redsima, naročito ukus pobedničkog šampanjca iz osvojenih pehara u Liga kupu (2012), Ligi šampiona (2019), evropskom Superkupu (2019), FIFA Svetskom klupskom prvenstvu (2019) i Premijer ligi (2020), pa je nedavno odbio da proda Liverpul za deset puta veću cenu nego što kupio.

Daleko je Kristal Palas od visina Liverpula. Zapravo 2010. bio na korak do gašenja, ali Stiv Periš nije dozvolio da ključ uđe u bravu. Sa još trojicom navijača - Stivenom Brovetom, Džeremijem Hoskingom i Martinom Longom, sprečio je odlazak na doboš svega sa grbom tima iz londonskog predgrađa. Kada je finansijski stabilizovao klub, Periš je krenuo u potragu za novim finansijerima. Pojavili su se Amerikanci Džošua Heris i Dejvid Blicer, koji su 2015. kupili po 15 odsto kluba, a od nedavno im se priključio Džon Tekstor, njihov sunarodnih i većinski vlasnik Benfike (64 odsto) koji je rešio da kupi mali paket deonica.

Ta 2010. bila je presduna i za Vest Hem Junajted. Dejvid Saliven i Dejvid Gold prvo su kupili 50% deonica, a zatim nešto kasnije još 10 (za oko 8.000.000 funti). Tri godine kasnije Saliven je preuzeo još 25 odsto, da bi on i Gold pre nekoliko dana dozvolili ulazak češkog kapitala, jer je Danijel Ketinski preuzeo 27 odsto deonica.

Ljubav prema klubu bila je presudna i da Metju Benem, diplomac Oksforda i profesionalni kockar, preuzme Brentford 2012. godine, kada je i Italijan Đino Poco kupio Votford.

Četiri godine bilo je mirno na tržištu bar kada su u pitanju vlasništva aktuelnih premijerligaša, a onda je jedna od najvećih privatnih kineskih korporacija Fosun, iza koje stoje Guo Guančang, Liang Šiđun i Vang Kunbin potpuno preuzela Vulverhempton, dok je Iranac sa britanskim pasošem Farhad Moširi kupio 49.90% Evertona, da bi 2018. povećao svoj udeo na 68.6%.

Italijan Andrea Radricani je 2017. kupio 50 odsto Lidsa, a ubrzo i ostatak. Ipak, 2018. se odlučio da 37 odsto proda američkoj familiji Jork u čijem vlaništvu je NFL franšiza San Fransisko 49ers.

Andrea Radricani

Samo godinu dana je Markus Libher, nemački biznismen sa švajcarskim pasošem i izdanak jedne od najmoćnijih porodica u Evropi bio vlasnik Sautemptona, jer je 2010, godinu dana posle kupovine kluba preminuo od posledica srčanog udara. Njegova ćerka Katarina sedam godina je odolevala ponudama, ali je 2017. posustala pred novcem Kineza Gaoa Jišenga koji je preuzeo 80 odsto vlasništva Svetaca.

Novac van Evrope ulio se i u Aston Vilu 2018. Egipćanin Nasef Saviris i Amerikanac Ves Edens preuzeli su 55 odsto akcija kluba iz Birmingema.

Američki kapital je od decembra 2020. i u Barnliju, kada je kompanija ALK Kapital za 170.000.000 funti preuzela 84% odsto kluba.

Već vam je sve poznato oko nedavne promene u Njukaslu koji je za 300.000.000 funti prešao u vlasništvo državnog Javnog investicionog fonda iz Saudijske Arabije (80 odsto), britanske braće Dejvida i Sajmona Rubena (10 odsto) i Britanke Amande Stevili (10 odsto), tačnije njene firme, poznate kao zastupnika Mansura Bin Zajeda Al Nahjana u mnogim transakcijama, među kojima je kupovina Mančester Sitija (2012). Ali je takođe posredovala i i neuspešnoj kupovini 49 odsto Liverpula od strane premijera Ujedinjenih Arapskih Emirata Mohameda bina Rašida Al Maktuma.

Kada se sve sabere, a ponešto i oduzme, od 20 klubova iz Premijer lige osam ih je u potpunom ili delimičnom vlasništvu Amerikanaca, jednim gazduje Rus, u dva je uliven kineski i italijanski, u po jednom iranski, saudijski, egipatski, tajlandski, švajcarski, češki i novac iz Ujedinjenih Arapskih. Britanci potpuno kontrolišu samo četiri kluba - Brentford, Brajton, Norič Siti i Totenhem.