IVAN ILIĆ – Dosađivao se kao golman, pa pokazao kako se to radi

Vreme čitanja: 6min | uto. 15.11.22. | 16:35

Odrastao u sportskoj porodici, sin proslavljene košarkaške reprezentativke, uvek je bio najmlađi u ekipi, a natprosečno zreo za svoje godine

U stereotipnoj varijanti, ova priča bi verovatno počela podsećanjem na onu staru izreku o iveru i kladi. Jer majka je Danijela Ilić, legendarna košarkaška reprezentativka Jugoslavije, osvajačica srebrnih medalja na Svetskom prvenstvu 1990. i Evropskom 1991, nesuđena učesnica Olimpijskih igara u Barseloni, a sinovi su Luka i Ivan, dečaci koji su u leto 2017. godine ustalasali ne samo srpsku sportsku javnost transferom iz Crvene zvezde u Mančester Siti.

Pa ipak, ko god pobliže poznaje porodicu Ilić, zna da tu nema ni obrisa bilo kakvog klišea. Nela se odavno distancirala od javnosti, epitet nekadašnjeg vrhunskog plejmejkera i zvanično najbolje sportistkinje grada Niša za 1993. godinu, ustupio je primat ulozi majke dvojice vanserijski talentovanih fudbalera, a mlađi od njih upravo je i glavni junak ove priče.

Izabrane vesti

Odavno sam ja izašla iz te kože vrhunskog sportiste. To je davno pročitana, dobra knjiga i neka je na polici. Tako je i sa momcima. Ne mešam im se u karijeru u tom smislu, mene više zanimaju neke druge stvari, da li su dobro jeli, spavali, kako se osećaju… Tu sam mnogo naplašena otkako je Luka preležao težak virus kad je bio u Beogradu. Stalno mi kažu da sam dosadna. Pre utakmice se ne čujemo, eto, nismo ni znali da je u sastavu u Oslu, dok se vest nije pojavila na portalima. Ivan, konkretno, više sa tatom voli da prodiskutuje posle utakmice o čisto fudbalskim stvarima. Od mene zna da uvek ima poruku na telefonu ‘ljubi mamita, i tako dalje’... I uvek je sve na dlanu. Ako želi da čuje kako je bilo, odgovor je iskren. Kad je dobro – dobro je, kad nije – nije. Mada to i sam zna, dosta je samokritičan, perfekcionista, nikad do kraja zadovoljan, uvek želi bolje i više”, počinje priču mama Danijela i dodaje:

Za pravi savet je uvek spreman. Koliko sam mu puta rekla da se obrati svom kapitenu Velosu. Kad već ima takvog profesora pored sebe. I pitao je...”

Svojevremeno najmlađeg debitanta za prvi tim u istoriji Crvene zvezde i, do nedavnog poziva Stefanu Mitroviću, drugog najmlađeg među Orlovima – za koji mesec je stariji od Strahinje Pavlovića, od najranijih fudbalskih koraka pratila je ta uloga – najmlađeg! U matičnom Realu iz Niša, u kome je počeo ozbiljnije da se bavi fudbalom, bila su samo njih dvojica 2001. godište i prebačeni su sa dve godine starijim dečacima, ali to nije glavna pikanterija iz tog vremena.

Počeo je kao golman. Branio je dobro, ali se dosađivao na golu. Ta ekipa Reala bila je toliko dominantna, priča se da je u finalu nekog prvenstva vodila sa 14:0, a Ivan je bukvalno seo pored stative i zevao. Ko zna, možda bi postao novi Pantelić, a možda odustao od fudbala i okrenuo se košarci, za koju je, a kao da nema na koga, bio jednako talentovan.

Kada sam ga prvi put video kako igra fudbal ispred zgrade, rekao sam mu ‘tvoja golmanska karijera je završena.’ Prvo je igrao po levoj strani, malo krilo, malo beka, a kasnije je prešao u vezni red”, priseća se Slobodan Žuća Miletić, nekadašnji fudbaler Radničkog i Partizana i omladinski reprezentativac Jugoslavije, koji se smatra trenerom koji je najznačajnije „oblikovao” Ivana Ilića pred odlazak u Beograd.

A otišao je sa 15 godina, stazom koju mu je utabao stariji brat Luka. U paketu ih je kasnije, za 5.500.000 evra kupio Mančester Siti, putevi će im se ponovo ukrstiti u Bredi, a kako je Luka počeo da igra u Mozzart Bet Superligi, neka se niko ne iznenadi ako Orlovi u dogledno vreme dobiju još jedan par braće posle Milinkovića Savića... Uostalom, postoji opšte uverenje kod ljudi iz Ivanove najbliže okoline da je možda i ključna sezona za njegov seniorski fudbalski razvoj bila ona provedena na pozajmici u Zemunu. Nije, za razliku od mnogih koji su tako rano zadužili opremu beogradskih večitih rivala, to doživeo kao smak sveta, već je svesno načinio korak unazad, da bi usledila dva unapred. Nešto slično uradio je nedavno Luka odlukom da se vrati u srpski fudbal.

Veoma su vezani, razlika između njih je svega 19,5 meseci. Od malena ih je samo lopta interesovala. Stalno su je šutirali po stanu, lupali, a kad preteraju, pa još nešto i polome, ja im je uzmem i sakrijem. I onda, kada ostanu sami, povade sve čarape iz fioka, improvizuju loptu i nastave po svome. To su mi tek skoro priznali”, kazuje Danijela Ilić i otkriva jednu anegdotu, koja, osim što je beskrajno simpatična, podosta govori o Ivanovom karakteru:

U pubertetu je mnogo smešno trčao. Jaoj, ubiće me što ovo pričam. Naglo je izrastao i bacao je noge u stranu. Bio je najbrži, pobeđivao na onom školskom krosu, ali je imao taj problem sa koordinacijom. Svi smo to videli, i sam je bio svestan, par puta me je pitao kojim vežbama se to ispravlja i bio je toliko uporan, individualno radio na tome svakog dana, da je uspeo da ispravi. Koliko puta otvorim vrata sobe, a on radi trbušnjake i sklekove.

I dok se prosečan ljubitelj fudbala u Srbiji, koji nema naviku da svakog vikenda pasionirano prati Seriju A, tog 28. septembra, gledajući TV prenos iz Osla, upitao kakva je ovo savremena verzija Slaviše Jokanovića, oni kojima je to posao umeli su da na vreme pročitaju budućnost. Skauti Mančester Sitija su, priča se, pretekli svoje kolege iz Barselone i Monaka, selektor Dragan Stojković samo je jedna od srpskih fudbalskih legendi koje je Ivan impresionirao partijama u mlađim reprezentativnim selekcijama, a Žuća Miletić tvrdi da se sve to moglo naslutiti još pre deceniju:

Iako je bio mlađi dve godine od svojih saigrača, on nikada nije imao ispade u ponašanju, karakteristične za taj uzrast, takozvane dečje bubice. Nikada! Uvek je bio hladnokrvan i smiren, neverovatno zreo za svoje godine. I znam da će mnogi smatrati da je ovo preterivanje, ali ja duboko verujem da on može da napravi pun krug u svojoj karijeri, da od niškog, jednog dana stigne do madridskog Reala. Ja ga vidim baš u tom belom dresu, živi bili...

Hajte, molim vas. Toliko miran, a Nelin sin?

More, sećam se jedne utakmice protiv Intera, nedugo nakon što je stigao u Veronu. Uklizao je Arturu Vidalu i krenuo po loptu koja je izašla u aut, ovaj mu je nešto ‘drobio’ na uvo, a kad mu se Ivan okrenuo, i uneo u facu! Ja gledam kraj TV-a i samo vičem ‘ne, ne!’ Da ga je Vidal kojim slučajem udario, ovaj bi mu vratio. E tu sam, recimo, prepoznala dozu te ‘moje’ sportske drskosti. Ali da, njegova glavna osobina uvek je bila zrelost, natprosečna za njegove godine. Tako prolazi i kroz sve ovo sa reprezentacijom. Njemu je to sve tako normalno, on to doživljava kao posao koji radi i koji voli najviše na svetu. Ako bude Katar – biće, ako dobije šansu – odlično, ako i ne, svestan je da je najmlađi tu i da vreme radi za njega”, zaključuje Danijela Ilić.

Piksi, Živković, Radonjić, Ivan Ilić... U Nišu će se ovaj Mundijal pratiti strastvenije nego bilo koji pre!



tagovi

MundijalIvan Ilićfudbalska reprezentacija SrbijeKatar2022Orlovi 2022

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara