Između snova i realnosti: Partizanov najveći saradnik je – Nordsjeland

Titulu (još) niko ne pominje, pesnice svi stežu. Sreda je bila savršena iz perspektive partizanovaca, jer su na ugodnom gostovanju u Ubu posmatrali kako njihov tim opravdava ulogu favorita u početnoj fazi Kupa Srbije nad Jedinstvom (1:0), a nekoliko sati kasnije spoznali da su u još povoljnijoj poziciji u prvenstvu, usled nerešenog ishoda u odloženoj utakmici Crvene zvezde i TSC-a (1:1).

Sad je samo potrebno naći ogovarajuću vagu, dovoljno preciznu da izmeri da li je aktuelnih šest bodova više u odnosu na prvog pratioca na trećini trke podložno euforiji ili stanju šoka, pošto u ovo niko nije verovao pre samo dva meseca kad je Parni valjak u sudaru sa Nordsjelandom pretrpeo katastrofu. A može biti da mu je baš gostovanje u Danskoj – pomoglo.

Koliko god paradoksalno delovalo.

Tačno je da nema novca iz kase UEFA, evropskih utakmica za užitak fudbalera (pitajte samo Kristijana Belića) i navijački gušt, ali isto tako nema ni povratka sa neke udaljene destinacije, poput Kazahstana, u petak u pet ujutru, pa odlazak u Surdulicu na meč nedeljnog matinea, nema fizičke, energetske, ni mentalne potrošnje, a i pitanje je kako bi sa ovim kadrom tim iz Humske izdržao takmičenje na tri fronta, jer je utisak da mu je rotacija, pokazalo se i u tamnavskom kraju, bez obzira na konačno slavlje, kratka. A ima dovoljno vremena za odmor, sedam dana da se spremaju utakmica prvenstva, da se zaista posmatra prvi naredni protivnik kao najbitniji, koliko god to dizalo svaku dlaku na telu Grobara, jer je navijačima dosta fraza. Izgleda da im je dosta i čekanja, pošto Partizan od 2017. nije bio prvak, poslednji pehar kupa osvojo je 2019. Zato se nadaju, „polomiše“ se da dođu na gostovanja, bilo da je reč o Subotici ili Kruševcu, istinski su impuls ekipi, ne prekidaju mečeve kao nekad ranije, nisu razjedinjeni, pevaju u glas i – veruju.

Uz sve okolnosti koje prate ovdašnji fudbal (i ne samo sport), tu energiju prenose na ekipu, koja i sama počinje da veruje u (ne)moguće. Da je u stanju da pobeđuje u nizu, da može da preokreće, da ne zavisi samo od jedne opcije u napadu, kao što je bio slučaj prethodne dve sezone i da je bolja nego što se o njoj govorilo kad je kasno formirana i(li) kad je ispala od Nordsjelanda. Baš na mestu najvećeg stradanja imala je priliku da vidi nešto što joj je sad vodilja. Natpis na stadionu u Farumu. Tad se crno-belima vrtelo u glavi zbog „šestice“ u prvom meču plej-ofa za plasman u Ligu konferencije, ali su pažljivi mogli da pročitaju i u moždanu koru urežu slogan, koji je zapravo naziv za stadion pre komercijalizacije: „Right to dream“.

Partizanu niko ne može da oduzme pravo da sanja. Ljudski je. Sportski, takođe. Jedino što u Humskoj niko ne sme da se zanosi. Po više osnova. Šest bodova prednosti u srpskom fudbalu nisu više tako veliki kao pre 15 ili 20 godina, kad se pitanje prvaka suštinski rešavalo u večitom derbiju. Sad je bolji onaj koji ne greši često u „malim“ utakmicama. Baš kao što su crno-beli zastajkivali godinama (između ostalog i zbog kratke klupe i kalendara natrpanog evropskim utakmicama) i kao što sad radi Crvena zvezda. Dodatni razlog da se nada ne prelije u euforiju, kakvoj su skloni, na primer u Splitu, Marselju ili Valensiji, kad tamošnji klubovi ponekad dobro počnu sezonu, jeste ono što se dešavalo pre dve sezone. Tad je tim vođen rukom Aleksandra Stanojevića takođe pobeđivao u dahu, vodio čak na kraju kalendarske godine, imao pet bodova više od Zvezde, uzdrmao njene temelje i krucijalnu grešku napravio tokom zime, odlukom da se ne pojača, pre svega u napadu, pa su mu se desili Napredak kod kuće, Čukarički na Banovom brdu, neiskorišćeni ziceri na stadionu „Rajko Mitić“ (Kvinsi Menig u prvom, Nikola Terzić u trećem sezonskom derbiju). Zato je pred sadašnjim Partizanom, koliko god bio iznutra razvaljen, da nađe način za dopunsku selekciju u januarskom prelelaznom roku, jer je baš meč u Ubu nagovestio potrebnu za još kojim pojačanjem. A dotad da ovaj kadar nastavi da pobeđuje, kad je već pokazao da može.

Partizan šampion Srbije - kvota 2,80

Još nešto mu je potrebno. Uticaj van terena. Glas. Snaga. Možda i moć. Sve što trenutno nema, a što odlikuje aspiranta na trofej(e). Pritom, ne mislimo ni na kakve privilegije, već na jednak tretman, koji baš i nije imao prethodnih godina, jer ljudi koji trenutno vode klub nemaju nikakav autoritet u fudbalskoj organizaciji i zato je ekipa prepuštena, doslovce, samoj sebi.

Kao takva, ima pravo samo jedno. Da sanja. Ni Totenhem, Nica, Leverkuzen ili Đirona ne pominju titulu, jer svaki njihov navijač zna protiv koga se bori, baš kao i Partizanov, ali svaki drži pesnicu stisnutom.