Izvinite, sad više nisam trener... O Sosijedadu, dražima kupa i zaboravljenim vrednostima

Dečak Imanol Alguasil imao je 15 godina kada je prvi put zakoračio na staru Antoču. Taj je stadion bio preteča današnje Anoete i dom najuspešnijih generacija Real Sosijedada tokom osamdesetih. Bilo je leto 1988. Zagledan u junake svoga doba koji su godinu dana ranije osvojili Kup kralja pobedivši Atletiko Madrid (Lopez Ufarte, Agvinaga, Bakero, Lopez Rekarte, Arkonaga...) rešio je da postane fudbaler. U mislima očeve priče o šampionima iz 1981. i 1982, na terenu novi idoli što mu krv boje u plavo-belo.

Dileme nije bilo: "Igraću na Antoči! Levo Čiki Begiristajn, desno Hezus Zamora. Iza nas stenoviti Alberto Goris".

Mašta dečak Imanol Alguasil dok iščekuje penale na Romaredi i taj čuveni trijumf Sosijedada. Posle 120 minuta - 2:2. Pritisak je na Baskima. Ipak su vodili sa 2:1 sve do samog finiša. I onda kreće... Bakero siguran, Sosijedad vodi; Rubio uzvraća - 1:1. Muhika kao siga - 2:1. Zatresle su se tribine od navijačke eksplozije... Atletikov Da Silva je na redu... Snažno, prizemno, ali pored gola... Martin Begiristajn i Ladanburu sigurni, Sosijedad ostaje u prednosti - 3:2. Huan Antonio Laranjaga - 4:2. Kike Ramos mora da pogodi da bi Madriđani ostali u igri... Ramos snažno - Arkonada!

Sosijedad vladar Baskije i Kupa kralja: Belo-plavi posle 34 godine stigli do trofeja (VIDEO)

Vreli jun 1987. u Saragosi. Dan za nezaborav. Za San Sebastijan, za celu Gipuskou.

Dečak Imanol Alguasil nije stigao da zaigra sa svojim idolima. I nije postao klasa. Kvalitet dovoljan tek za prosečnog desnog beka i stotinak utakmica u prvom timu, ali valjda je sada jasniji onaj njegov izliv ljubavi i ludila sinoć, kada je kao trener, 34 godine kasnije doneo novi trofej Real Sosijedadu. Šesti u istoriji kluba.

Suze, uzbuđenje, smeh, slavlje. Sve pomešano. Međutim Imanolov preformans sve je zasenio.

"Sada više nisam trener, oprostićete mi", kazao je 49-godišnji Imanol i započeo svoj malu predstavu.

"Ovo važi za sve, za sve koji vole i osećaju Sosijedad! Hajmo", poveo je navijanje Imanol Alguasil i nije se previše uzbuđivao što nema pratnju novinara. Pevao je i navijao sam za svoj Real Sosijedad, slaveći veliki uspeh.

A kad se smirio...

"Ovo zahteva celog čoveka. Najteže je trenirati klub koji voliš najviše na svetu. Ali zatio kada dođu ovakvi dani, onda nema ništa lepše od toga. Rekli smo da želimo da učinimo nešto sjajno i to smo učinili pre nego što smo se nadali. Mislim da je cela Gipuskoa zaplakala kada je sudija odsvirao kraj. Znali smo da je Bilbao tim koji igra do kraja, naši su veliki rivali... Moram da zahvalim mojim momcima, ja sam samo malo pomogao da se ovo dogodi. Oni su prave arhitekte. I još nešto moram da kažem - u timu smo imali plovinu igrača s koje sam vodio u B timu pre pet godina. To ovaj uspeh čini još većim", podvukao je Imanol Alguasil.

U Real Sosijedadu ne postoje stroga pravila kao u Bilbau, ne postoji veto na dolazak stranaca u San Sebastijan, ali u velikom ludilu koje fudbalskog tržište diktira u 21. veku plavo-beli sa Anoete izdvajaju se kao klub koji spada u uzak krug onih što "pristojno" posluju.

I taj sinoćni trijumf dođe valjda kao neka vrsta nagrade.

Startna postava Sosijedada protiv Bilbaaa: Aleks Remiro, Gorosabel, Zubeldija, Le Norman, Monreal, David Silva, Zubimendi, Merino, Portu, Isak, Ojarzabal. Sa klupe: Gevara, Karlos Fernandes, Berenečea, Elustondo.

Od 15 igrača koji su učestvovali u osvajanju Kupa kralja sinoć u Sevilji čak osmorica ponikli su mladom timu. Trojica su plaćena preko 10.000.000 evra i niko iznad 12.000.000 (Mikel Merino, Portu i Karlos Fernandes), a samo bi transfer Aleksandera Isaka (plaćen 6.500.000) trebalo da povrati sva ulaganja.

Trijumf Real Sosijedada podsetio je na neka romantična vremena. A slavlje na terenu i kasnije na ulicama San Sebastijana makar na tren povratilo one draži Kupa iz davnina. Kad se u mnogim zemljama taj trofej poštovao makar kao titula, ako ne i više. Kad su mali imali šansu protiv velikih. I neretko ih tukli. Dobro, to sada nije slučaj...

Imanol Alguasil osvežio je neka sećanja - kako se slavi trofej kluba koji se voli i koji ima identitet. Kluba koji nose njegova deca. I koliko je svaki uspeh vredniji u tom slučaju.

Sa svim dečacima San Sebastijana i Gipuskoe u sastavu ovaj i ovakav Sosijedad - naravno i Bilbao sa svojom decom - plus "poludeli" Imanol Alguasil, "premotavaju" čak do onih najčistijih vremena. Premotavaju do rivaliteta ulica, krajeva, gradova. Kad se znalo ko je ko, ko kome pripada i ko za koga može da igra. I čuva srž.

I onda, ima li većeg trofeja poslednjih godina u Evropi od ovog tako nevažno važnog Kupa kralja za Real Sosijedad?

I postoji li bolji način boriti se protiv fudbalske "aristokratije" koja gazi sve pred sobom?

Nemaš dovoljno novca? Okupi svoju decu i igraj. Biće mnogo slatko kad pobediš.