Kad intervju zaliči na ćaskanje sa ortakom u kafiću i kako je Jovan Nišić pretvorio Tviter u taktičku tablu

I zato na pitanje otkud mu ideja da krene sa pisanjem tekstova na Tviteru dobijamo jednostavan odgovor...
“Stvarno obožavam fudbal. Obožavam da pratim fudbal, da gledam, da analiziram i ceo život ga posmatram malo dublje, ne samo u smislu svoje uloge, svoje pozicije ili navijanja za neki klub. Tako da sam oduvek imao to u sebi, ali konkretno ovaj vid pisanja i stvaranja kontenta, bilo kakvog fudbalskog, u poslednje vreme se nekako javio u meni. Mada nije čak i toliko malo vreme, poslednjih godinu dana sam imao tu ideju, razmišljao sam o tome, ali nekako stalno sa zadrškom, možda nije momenat, što bih ja nešto pisao, ja igram, ne moram ja to da radim. Ali eto pomenuli smo Luku Jevtovića koji radi analitiku na Areni, on mi je veliki prijatelj i deluje mi da je u našem medijskom prostoru počelo malo više da se posvećuje pažnja tome, da je počelo malo više ljudi da se bavi tim stvarima, video sam da ljudi to vole i zato sam odlučio da se oprobam, čisto da vidim kako će to proći. Napisam sam analizu Arsenala i Čelzija pred utakmicu londonski derbi, nešto što sam očekivao, to je super prošlo i dalo mi je to dodatni podsticaj da nastavim i stvarno sam uživao u tome“, rekao je Nišić u intervjuu za Mozzart Sport.

"AKO SE NEKOM NE DOPADA TO ŠTO RADIMO, NE MORA DA ČITA MOJ ILI TVOJ TEKST"

Međutim, kažeš da si se ‘lomio‘ da li da uopšte krećeš. Sigurno si i sam svestan kakve je između ostalih i Luka Jevtović komentare dobijao na društvenim mrežama, da ljudi potcenjivački gledaju na sve to, da ne vole kada se neko ‘pravi pametan‘...
“Video sam te komentare i iskreno je to takođe bio još jedan od motiva da krenem da pišem, zato što ga dugo poznajem, bio mi je trener u Voždovcu i sarađivali smo u reprezentaciji. I mnogo, mnogo puta sam pričao sa njim o fudbalu, znam koliko znanja ima o njemu i na koji način doživljava fudbal, koliko vremena i života je uložio u to. Znam da ljudi komentarišu i svako ima pravo da komentariše, ali kad neko na tako ružan način to radi mislim da nije prigodno. Jer ako se nekom ne svidi ne mora to ni da gleda, ne mora da čita moj tekst, ne mora da čita tvoj tekst, ali kada neko kao on na tako kulturan i lep način pokušava da dočara neke fudbalske stvari, posebno što mnogi ljudi koji gledaju fudbalu misle da je to sve prostor, po 11 igrača sa obe strane koji šutiraju loptu, nema tu mnogo filozofije… Stvarno nije tako, iza svega toga postoji neka struktura i ja ne verujem u fudbal bez strukture“.

Kako si uopšte toliko duboko zašao u materiju, jer verovatno i iz ličnog iskustva znaš da ne percipiraju svi fudbaleri igru na taj način.
“Sećam se kad sam bio još u Voždovcu kod Radomira Kokovića, on je bio glavni trener, imao sam dosta slobode, takvu smo komunikaciju imali da sam mogao sa trenerima da pričam o taktici i da dam svoj predlog, da me saslušaju. Još tada sam video da ima trenera koji su zaista posvećeni tome. Mene je to uvek zanimalo, tada sam sarađivao i s Ilijom Stolicom (u reprezentaciji, prim.aut.) koji je imao veliki uticaj na mene i na moj način posmatranja fudbala. Krenuo sam da se gradim u tom pravcu, zanimao me oduvek taj taktički deo, voleo sam i da pričam o njemu i mislim da je ovo sada sa pisanjem samo kulminacija tog vremena provedenog gledajući i analizirajući sebe i svoju ekipu, kao i druge ekipe. Fudbal je moja strast i ovo je još samo jedan od načina koji sam pronašao da uživam u fudbalu. Pogotovo tokom poslednjih šest meseci koji su za mene bili možda i najslabiji iz raznoraznih razloga, i onda da ne bih bežao od fudbala, drago mi je što sam našao drugi način da i dalje budem potpuno u tome i da uživam u fudbalu na malo drugačiji način”.

Pomenuo si Kokovića, kasnije si sarađivao i sa Jovanom Damjanovićem, nedavno i sa Nikolom Drinčićem, trojicom mladih, talentovanih trenera, koji teže modernim postulatima. Koliko su oni uticali na to da i sam još u igračkim danima kreneš analički da posmatraš fudbal.
“Tako je, imao sam priliku da radim sa njima dok su bili na neki njihovim počecima.. Okej, Ilija Stolica je već bio izgrađen, ali sam radio sa Radetom Kokovićem kojem to tada nije bio početak karijere, ali njegovo, čini mi se, prvo superligaško iskustvo. Kasnije je došao i Joca Damjanović kojem je to bio prvi trenerski posao. Radio sam prošle sezone i sa Nikolom Drinčićem, kojem je to takođe bilo prvo superligaško iskustvo. To su sve mladi stručnjaci koji su i sadašnjem i budućnost našeg fudbala. I po ideji, i po načinu shvatanja igre, po progresivnom razmišljanju… Zaista sam imao ogromnu sreću da se sa svima njima sretnem u različitim fazama i moje i njihove karijere, ali sam stvarno od svakog od njih učio i naučio i zaista volim da gledam njihove ekipe”.

"AKO GVARDIOLA PET PUTA PROMENI ŠTAB I USVOJI NJIHOVE IDEJE, MOŽDA IPAK NI MI NE ZNAMO SVE"

Da li si sa svakim od njih mogao da otvoreno pričaš o taktici?
“Jesam, sa svakim od njih sam mogao i verujem da je to ogromna stvar. To mnogo govori o njima, o tome kakvi su treneri i ljudi, koliko su otvoreni da prime povratnu informaciju od igrača. Kad god se o tome priča, kod nas, a verujem da je tako i u svetu, ima dosta sujete u smislu da svi misle da sve znaju. I onda mi je baš bilo zanimljivo jer i dan-danas ima primera kako su najveći fudbaleri sveta dolazili, na primer u Mančester Siti kod Gvardiole, njih četvorica-petorica koji su kasnije davali izjave i rekli da nisu znali ništa o fudbalu dok nisu upoznali Pepa. Neki Gundogan koji je osvajao u Nemačkoj sve sa Borusijom, neki De Brujne, sam krem fudbala koji sigurno intuitivno i na svaki mogući način razume fudbal bolji od mene i 99,9% ljudi u Srbiji dođe kod nekog trenera i kaže – tek sam sad sve naučio. Ako oni mogu i dalje da uče i ako taj Pep Gvardiola iznova menja svoj stručni štab, četvrti-peti put dovodi neke druge ljude, usvaja njihove ideje, verujem da onda to treba da bude put za sve fudbalere, trenere i sportske radnike u Srbiji, da vidimo da možda ipak ne znamo ni mi sve i da ima mnogo toga što možemo da dobijemo i da naučimo od drugih“.

Reklo bi se da ‘otvorenost‘ uglavnom dolazi od mlađih trenera?
“Nisam nikada imao loša iskustva. Niti ja mislim da sam pametniji trener, niti da ću ja da postavljam taktiku. Uglavnom sam samo imao slobodu da ako nešto ponekad primetim to i kažem“.

I da li se dešavalo da treneru ukažeš na određenu grešku, na određeni segment u taktici za koji si primetio da ne funkcioniše? I na kakav si stav u takvim situacijama?
“Jeste, dešavalo se. Na terenu je ipak drugačije, ponekad i primetim, ali u velikoj većini slučajeva oni bolje primete sa strane. Ali ja i kasnije volim da gledam utakmicu ekipe, da analiziram i sebe i druge, da vidim gde je moglo bolje, ali sve u cilju unapređivanja“.

"TRENERSKI POSAO DALEKA BUDUĆNOST, HOĆU DA MAKSIMIZUJEM IGRAČKU KARIJERU"

Da li ti je neki od trenera možda ponudio mesto u stručnom štabu, da mu se pridružiš jednom kada završiš igračku karijeru?
“Imao sam takve komentare ha-ha-ha. Ali zaista mislim da je to za mene daleka budućnost, zato što bih stvarno voleo da igram još dugo profesionalno, pa onda ne razmišljam o tome. To je prelep posao za svakog ko voli fudbal, ali mislim da je isto tako i jako težak i da je potrebno dobro razmisliti o svojoj ulozi, da li je to trenerska ili uloga pomoćnika, koja je to pozicija“.

Koja bi to za tebe bila idealna pozicija? Toliko je danas mogućnosti u fudbalu posle igranja…
“Nisam još ozbiljnije razmišljao o tome, stvarno nisam. U svakom slučaju bih, naravno, kada dođe vremena za kraj, voleo da ostanem u fudbalu, ali trenutno nemam neku jasnu sliku na kojoj poziciji. Želim da u narednih sedam do deset godina i dalje igram i maksimizujem igračku karijeru i da istovremeno uživam igrajući i ovako gledajući, analizirajući, pa vreme će već dati neke odgovore“.

Koliko ti vremena oduzme analiziranje jedne utakmice? Tekstovi su ti poduži, pride često obogaćeni grafikom određenih situacija iz igre...
“Malo sam sam se sa grafikom učio, tu mi je pomogao i Luka (Jevtović), malo internet, kako da se sa tim izborim, ali i to mi je bilo zanimljivo, to neko novo učenje. A što se tiče pisanja tekstova oduzme mi dan, dva, tri, zavisi koliko u datom momentu imam inspiracije i vremena. Sad sam imao i nešto više vremena, pa sam mogao da se time bavim malo više. Ali, generalno, profesionalni fudbaleri imaju dosta slobodnog vremena, tako da mislim da je ovo prilično dobar način da se ono iskoristi. Ima mnogo gorih načina”.

"NIJE PITANJE DA LI ĆU NEGO KOLIKO FUDBALA POGLEDATI NEDELJNO"

I te kako ih ima mada je danas toliko prenosa utakmica na televiziji, klubovi igraju na svaka tri dana da se i među fudbalerima može čuti da su se zasitili gledanjem. Da li je i kod tebe takva situacija?
“Meni je to potpuno legitimno, da neko ima van utakmica i van treninga neki drugi fokus ili interesovanje. To nije uslov da ti budeš dobar fudbaler, da moraš da gledaš utakmice, sigurno ima fudbalera na najvećem mogućem nivou koji kod kuće ne gledaju utakmice nego samo rade svoj posao i to je to, uživaju u fudbalu igrajući ga. Ali za mene to nije tako, mogu da gledam fudbal uvek i samo je pitanje organizacije koliko utakmica mogu da ‘uglavim‘ u jednu nedelju, u zavisnosti od drugih obaveza, vremena sa suprugom i svega ostalog, ali mislim da je više samo organizacija koliko ću, a ne da li ću gledati“.

A da li ti supruga nekada kaže ‘hajde, dosta je fudbala, ostavljaj to da radimo nešto drugo‘?
“Ne, iskreno supruga je i najzaslužnija što sam prelomio i izbacio prvi tekst, zato što mi je njena podrška mnogo značila da prelomim da izbacim tekst. Lomio da li da da uopšte pišem ili ne, pa sam napisao. Onda sam se lomio da li da izbacim tekst ili ne, ali ona me je maksimalno podržala i to je bio jedan od presudnih momenata“.

Kada gledaš utakmice, sa kim ih komentarišeš? U jednom od tekstova si pomenuo oca i kuma.
“Sa njima više pričam o svojoj igri, a što se tiče Premijer lige, kada je gledam i analiziram, pričam sa drugima vrlo često. Pričam sa Reljom (Basarom, prim.aut.) i Lukom (Jevtovićem), imam i dvojicu prijatelja – Radovana Đokovića (košarkaš Arđeša, prim.aut.) i Nenada Miljenovića (pomoćnik generalnog menadžera Denver Nagetsa, prim.aut.), s kojima najviše komentarišem Premijer ligu zato što zajedno igramo i Fantazi. Imam grupu sa njima u kojoj im često šaljem i tekstove pre nego što ih objavim da pročitaju, oni su fudbalski fanatici, pa sa njima komentarišem i utakmice, onda i njima tako nekad nešto kažem da pogledaju, da primete. Obožavam i košarku i onda i ja od njih isto tako tražim neki taktički detalj. Mislim da fudbal može da uči i od drugih sportova, da i treneri mogu da uče od košarkaških ili trenera američkog fudbala, zimskih sportova, mislim da može da se upija dodatno znanje i neki na tom nivou da rade i to treneri da uče i od košarkaških i od trenera američkog fudbala i od zimskih sportova mislim da možda se upija neko znanje i neki koncepti”.

"NE VOLIM UPOREĐIVANJA, TREBA UŽIVATI U MAJSTORIMA KOJI SU BILI I ONIMA KOJI DOLAZE"

Iz tekstova, ali i samog razgovora se da zaključiti da Premijer ligu najviše i pratiš. Dopada li ti se neki tim posebno?
“Volim da gledam Premijer ligu i nju u principu najviše gledam, ali baš volim da gledam sve što se nudi. Trudim se da uživam u različitim stilovima. Period dominacije Sitija dok je tu bio Klopov Liverpul, to je bilo nešto posebno za uživanje, ali stvarno volim da gledam sve timove, ne bih ni jedan sad nešto posebno izdvojio, zato što mislim da je koliki kvalitet sasut u Premijer ligu da stvarno može od svake ekipe nešto da se vidi. Odličan primer je bio Kompani koji je ispao sa Barnlijem. Uveo ga je u Premijer ligu pa ispao sa njim, ali je njegova ekipa pokazala neke taktičke stvari još u Čempionšipu, kasnije i u Premijer ligi, da je njega nakon ispadanja iz Premijer lige uzeo Bajern iz Minhena. Bilo je raznoraznih komentara, ali evo, Bajern u kontinuitetu igra neverovatan fudbal i na stranu što u Nemačkoj sve osvajaju, oni su za mene jedan od tri najbolje ekipe na svetu. I to je još jedan od dokaza koliko je Premijer liga jaka u taktički na najvišem mogućem nivou“.

U poslednjem objavljenom tekstu, kojim si kako kažeš lično najzadovoljniji (link ka tekstu imate OVDE), pisao si o svojoj, poziciji ‘ređiste‘, i u više navrata pomenuo Žoržinja kao najdražeg ti igrača. Šta ti se kod njega posebno dopalo?
“Tako je, mada sam njega iz mlađih dana više gledao kroz klipove, jer njegov početni period nisam zahvatio toliko. Ali kasnije kada se već izgradio, baš je tad bio pik Sarijevog Napolija, onda je on prešao u Čelzi, za koji ja od malena navijam od stranih klubova. I onda sam baš gledao taj njihov 4-3-3 sistem i Žoržinja kao šesticu. U to vreme sam u Voždovcu i ja igrao u toj ulozi i u to vreme dok sam se formirao kao igrač najviše sam njih (Čelsi) gledao i najviše u tome uživao. Naravno, danas je Rodri spojio sve te delove pređašnjih majstora u neku hibridnu ulogu i postao dominantan u svim fazama igre. Čak je pre povrede počeo i da daje golove, baš kompletan igrač oko kojeg može da se stvara tim“.

Misliš li da je njegova zlatna lopta bila zaslužena? Jer mišljenja na tu temu bila su poprilično oprečna.
“Za mene apsolutno jeste. Sećam se, bili smo supruga i ja na nekom putovanju baš u to vreme kada je on osvojio Zlatnu loptu. Ne mogu da se setim gde, ali se sećam da sam kupio neki engleski časopis sa Rodrijem na naslovnoj strani kako bi mi sa Zlatnom loptom u rukama stajao u kutku dnevne sobe zato što ne samo da je bilo zasluženo nego je to bila nagrada za sve one igrače koji imaju takoreći sekundarne uloge. Igrače čiji zadatak nije da postižu golove, da asistiraju, uglavnom su napadači ti koji odnose nagradu što je potpuno logično, pogotovo što smo imali Mesija i Ronalda koji su pomerali granice igre i bili ubedljivo ispred svih. Ali njihovim silaženjem sa velike scene se otvorilo dosta prostora, tako se namestila i godina, neverovatna i Sitijeva i njegova sezona, tako da mislim da je to bilo zasluženo i objektivno“.

Kad već kažeš da je spojio sve ono najbolje od pređašnjih majstora u hibridnu ulogu, gde misliš da mu je mesto u debati o najboljim veznim fudbalerima ikada?
“Generalno ne volim to da radim, mislim da je to američka, GOAT kultura, ko je najbolji ikad i slično… Mislim da baš gubimo moment uživanja u igračima koji trenutno igraju i onda moraš zbog igrača kojeg voliš da nalaziš argument protiv nekog drugog kako bi dokazao da je ovaj bolji i tako dalje... Ne volim ta poređenja, pritom nisam neki fudbalski istoričar da mogu tako nešto da kažem. Niti sam dosta igrača koji su ranije igrali gledao. Slušao sam o Patriku Vijeri i Roju Kinu u Premijer ligi, ali nikad nisam pogledao njihovu utakmicu, pogotovo što je potrebno pogledati mnogo utakmica kako bi se steklo mišljenje koje ima težinu. Tako da se ne bih bavio poređenjem, mislim da treba uživati u majstorima koji su bili, ali i ovima koji dolaze“.

"VERUJEM DA MOGU DA PRAVIM RAZLIKU U SUPERLIGI"

Da se malo osvrnemo i na tvoju sezonu i generalno dosadašnju karijeru. Prošle godine četiri gola i šest asistencija kraj tvog imena, ove bez konkretnog učinka… Šta je sve uticalo na osetan pad u formi?
“Prošla sezona je bila dosta teška, pogotovo pred krajem gde smo se borili za opstanak i na kraju kroz baraž došli do opstanka. Verujem da sam individualno imao dobru sezonu, naravno, moglo je i bolje, ali mislim da sam s obzirom na sve okolnosti odigrao dobro. Stoga sam i očekivao da ću na leto promeniti sredinu, ali prelazni rok je uvek specifičan, bilo je svega i svačega i na kraju sam ostao u klubu. U poslednjih šest meseci bilo je svega, sitnih povreda, nisam u početku ni bio standardan, bilo je malo i do mog psihološkog pada, da ne ulazim u druge stvari, ne želim ni na koga da prebacujem krivicu. Trudim se da za ono što je do mene preuzmem odgovornost, ali generalno bilo je mnogo razloga, fudbalskih i ne fudbalskih, zbog kojih u poslednjih šest meseci nisam uživao. Nisam ni ja bio pravi, mislim da su i okolnosti sa druge strane mogle da budu drugačije, da ni u koga ne upirem prstom, da ne tražim jednog krivca već da je u pitanju splet različitih okolnosti to što nisam imao najboljih šest meseci iza sebe i svakako sam nezadovoljan zbog toga. Jedva čekam drugi deo sezone, želim da se namestim i pokažem najbolje od sebe jer verujem da imam kvalitet da pravim razliku na nivou Superlige“.

JOVAN NIŠIĆ U DRESU NIŠKOG RADNIČKOG (©MN PRESS)

I jesi je pravio tokom perioda u Voždovcu, a onda iznenađujuć odlazak u – Po. Iznenađujuć jer malo toga se u srpskoj fudbalskoj javnosti zna o ovom francuskom klubu.
“Završio mi se ugovor u Voždovcu, to je bio početak juna, imao sam razne opcije, stvarno me mnogo ljudi zvalo, pregovori, ovo-ono… Međutim, ti ljudi iz Poa su me kontaktirali početkom juna, obavili smo video poziv, predstavili su mi kako oni mene vide… Video sam da su ozbiljni, da su me gledali, skautirali, da me zaista žele, to mi je bio ključan faktor. Naravno, pre toga nisam znao puno o drugoj francuskoj ligi. Liga 1 je top nivo, ali nisam znao puno o Ligi 2. Nisam znao ni kakav je nivo fudbala, pretpostavio sam da je dobar, ali… Ključan faktor mi je bio to što sam video da je mene neko stvarno gledao i da ima ideju šta želi od mene i kako planira da me koristiti. Tako da brzo sam se odlučio i prvih šest meseci je za mene bilo prepelo. Posle prve tri, četiri utakmice sam postao standardan, igrao sam redovno, bilo je super. Brzo sam naučio i jezik, grad je bio prelep, celo to područje u kojem sam živeo, klub je mali, porodičan, ali je u njemu vlada dobra atmosfera i oni su i tada i danas prave dobre rezultate sa jednim od najmanjih budžeta u ligi. Uglavnom, došla je polusezona, vratio sam se tamo i na prve dve utakmice u prolećnom delu sam postigao po gol, jedan kod kuće drugi u gostima Tuluzu koji je te godine pregazio sve i dominantno ušao u Ligu 1“.

I onda ona povreda, najteža moguća u modernom fudbalu...
“Bukvalno na prvom sledećem treningu… Imali smo zapravo prvo trening oporavka i onda na prvom sledećem koji smo radili na igrici, pet na pet, saigrač i ja smo ušli u duel, on se sapleo preko moje noge, pao mi svom težinom na butinu i meni je sve eksplodiralo u kolenu. Četiri strukture kolena sam operisao. Ali nisam psihološki pao, nisam mnogo ni tugavao. Posle toga sam se operisao u Francuskoj, a oporavljao sam se u Beogradu sa svojim fizioterapeutom i trenerom, Nemanjom Raševićem i Milanom Veselinovićem, oni su me vratili. Šest meseci i deset dana kasnije sam odigrao prvu utakmicu za drugu ekipu Poa, u petom rangu takmičenja. To je bilo nenormalno brzo i iz ove perspektive i naše analize kasnije, i kluba i mene i mojih saradnika, to je bilo prebrzo, ali jednostavno svi parametri po kojima se to gleda, i snage i svega ostalog su to dozvoljavali. Iz ove perspektive meni je žao što je tako bilo, što nisam uzeo osam, devet, 12 meseci, koliko god je trebalo da se ipak telo navikne, odmori, ali eto, ja sam se vratio. Onda su opet krenule neke sitne povrede, pa sam dobio upalu pubisa. To je baš moderna fudbalska povreda, preponski deo. Počelo je to da me muči, ja sam ipak igrao, ali to je sve bilo kroz bol, mučenje. I onda pred kraj te sezone u kojoj sam se vratio morao sam da idem na operaciju, na vađenje tih nerava iz pubične regije što me opet odvojilo sa terena. Ja sam do operacije ulazio u igru, bio tamo, ali nisam bio standardan. Imao sam ugovor na još godinu dana i iz kluba su mi rekli da su zadovoljni, da je sezona prošla kako je prošla i da smo svi zajedno krivi što nismo napravili dobru procenu, ali da hoće da operišem prepone i da dođem na početak nove sezone“.

Međutim, samo dan pošto si odigrao prvu utakmicu u sezoni napustio si klub.
“Na kraju te sezone su se desile neke promene u klubu, otišli su i sportski direktor i trener koji su me doveli, došli su novi ljudi koji me nisu poznavali, i ja sam, iako sam prošao kompletne pripreme sa timom, video da neću biti u prvom planu. Posle tih operacija sam se uželeo fudbala, samo sam hteo da odem negde da ponovo igram, da oživim zato što mi je to bio prvi period u karijeri da nisam standardan. I ja sam se jedne subote dogovorio sa njima da raskinemo ugovor. U ponedeljak se igralo prvo kolo prvenstva i u nedelju se na treningu povrede četvorica igrača. Bukvalno nije bilo igrača i oni su mene zamolili, znajući da smo se dogovorili, da u ponedeljak protiv Bordoa u prvom kolu budem na klupi, pa da u utorak raskinemo ugovor, za ne daj Bože. I desi se to da se u 70. minutu povredio još jedan igrač, ja sam ušao u poslednjih desetak minuta iako sam dogovorio rastanak sa njima, ali se to tako namestilo. Saigrači i ljudi iz kluba su me na kraju pogurali ka tribini, navijači su mi skandirali, dobio sam takoreći oproštaj na šta zaista nisam bio spreman u svakom smislu, baš je bilo emotivno. Na kraju mi je zbog svega što se izdešavalo bilo žao, jer iskreno mislim da bih, da sam ostao zdrav, minimum igrao na nivou druge francuske lige. Da sam mogao da ostanem tamo deset godina i još bolje naučio jezik, da bih se snašao u njihovom sistemu. Tako se odigralo, odlučio sam se za povratak da bih igrao, ali mi je to bilo prelepo iskustvo. Imam i danas tamo prijatelje, naše ljude koji žive u Pou, izgradio sam neka prijateljstva i to iskustvo igranja u inostranstvu je bilo neprocenjivo za mene“.

JOVAN NIŠIĆ PROSLAVLJA GOL PROTIV TULUZA (©GULIVER)

"FRANCUSKA DRUGA LIGA KVALITETNIJA OD SUPERLIGE"

Suštinski je to bilo jedino inostrano iskustvo iako se posle Poa nisi direktno vratio u Srbiju već si za Borac iz Banjaluke.
“Može se reći da je bilo jedino (inostrano iskustvo), jer Borac ne doživljavam kao inostranstvo pogotovo zato što je to srpski klub koji nosi veliku dozu patriotizma. Tamo je isto bilo prelepo, titula i sve, ali ne bih odvajao to. Za mene je Republika Srpskaisto kao i Srbija, osećao sam se isto“.

Rekao si da nisi imao predstavu na kojem je nivou francuska druga liga, sada kada je uporediš sa našom možeš da kažeš da li je kvalitetom iznad ili ispod naše?
“Najiskrenije mislim da je kvalitetnija. Prvo i osnovno igrači su na neverovatnom fizičkom nivou. Dok sam bio tamo ljudi su mi govorili da je po parametrima i brojkama druga francuska liga zahtevnija od prve zato što ima manje kvaliteta. U prvoj ligi ima više taktičkog i tehničkog kvaliteta što ne ubija ritam, naravno, Liga 1 je ekstremno intenzivna, ali ima manje tranzicija, trčanja nego u drugoj gde je fizički nivo na ogromnom nivou. S druge strane, individualni kvalitet, pogotovo ofanzivaca, krila, brzina, tehnika, to su igrači koji su na odličnom nivou i verujte mi, ja sam tokom oporavka od povreda odigrao šest, sedam utakmica u petom rangu takmičenja, za drugi tim Poa. I u petom rangu takmičenja svaka ekipa ima dva, tri majstora fudbala. Ti momci se verovatno bave nečim, ne igraju profesionalno, ali se vidi da ili bili talenti ili su bili na nekom nivou pa sad više ne igraju. Dovoljno je pogledati izlazne transfere iz druge francuske lige koji idu i do desetak miliona evra, igrači idu na top nivo direktno odatle. Zna se da je Liga 1 najveći izvoznik direktno u Premijer ligu i veliki razlog što je tako je taj fizički aspekt, najbrže se igrači adaptiraju na Premijer ligu ako su bili tamo“.

Fudbalski si se školovao u Partizanu, ali si igrački stasao tek u Voždovcu, imao si i tu čast da sa svega 22 godine budeš kapiten superligaške ekipe.
“Nisam igrao za Partizan, ali sam sa seniorskim fudbalom krenuo u Teleoptiku. Igrao sam dve i po godine u Teleoptiku i to je isto bilo veliko iskustvo za mene u tim godinama. Tad nije bilo ni pravila bonusa ni svega, bio je drugačiji put za mlade igrače, ali ja sam imao tu privilegiju da u Teleoptiku prođem i Srpsku ligu Beograd sa 17-18 godina, da budemo prvi u Srpskoj ligi, pa sam onda godinu dana igrao i u Prvoj ligi Srbije. Bila je to grupa mladih igrača koja je u Prvoj ligi završila na šestom, sedmom mestu, ali je to tada bilo jako takmičenje. Nakon toga je došao Voždovac sa kojim sam prvi put zaigrao Superligu. Voždovac je bio mnogo važan u mom fudbalskom razvoju i generalno životu, tamo sam doživeo prelepe momente, u poslednjoj sezoni sam iako jako mlad bio kapiten. Bilo je posle mnogo nekih priča i opcija i žao mi je samo što nisam napravio neki izlazni transfer na kojem bi klub zaradio neki novac. Sve se nekako namestilo, bila je to 2020, godina korone. Moja najbolja sezona u Voždovcu je došla leto posle korone. To je bio trenutak u fudbalskom svetu, kada su se ekonomski veliki transferi dešavali jedino na top nivou. Ti klubovi su i dalje plaćali po 30 miliona evra, ali niko nije plaćao 100, 200, 300, 400 hiljada, što je bila moja realna cena. Svi klubovi tog nivoa su bili u problemima, smanjivali plate, ekonomska kriza u fudbalu. Tako da mi je to jedini žal koji je ostao, ali osim toga, što se tiče Voždovca, posebno mesto za mene i uvek ću ostati u mom srcu“.

JOVAN NIŠIĆ U DRESU VOŽDOVCA (©MN PRESS)

"ŽALIM ŠTO NISAM DEBITAVAO ZA PARTIZAN, ALI SU ISPRED MENE UVEK IGRALI VRHUNSKI IGRAČI"

A da li žališ za nečim iz perioda u Partizanu? Toliko godina u klubu, na kraju nisi ni debitovao za prvi tim.
“Nisam, nisam… Deset godina u omladinskoj školi, bio sam i na pripremama sa prvim timom. Uvek sam bio blizu, ali to je bilo drugačije vreme i iz ove perspektive ne mogu da kažem ništa loše. U to vreme je mladom igraču trebalo mnogo stvari da se poklopi da bi dobio šansu, meni se nije poklopilo, ali ispred mene su uvek igrali vrhunski igrači. Bilo je jako teško kao mlad igrač igrati za prvi tim Partizana, pogotovo na tako osetljivoj i zahtevnoj poziciji kao što je zadnji vezni. Tako da ostaje žal, naravno, to mi je bila životna želja. I dan danas meni je to najveća želja u fudbalu, iako možda bi neko rekao da sam nerealan, ali reprezentacija i Partizan su želje koje ne prolaze tek tako. Ne razmišljam svaki dan o tome, nije mi to glavni motiv, motivisan sam svakako da budem što bolji svakog dana, da maksimizujem svoju karijeru u kom god je smeru moguće, ali to su neke želje. Dozvoljavam sebi da sanjam i dalje”.

Za reprezentaciju si, doduše, debitovao.
“Jesam, debitovao sam, bilo je to kod Ilije Stolice. To je, doduše, bila selekcija Superlige. Vodi se kao zvaničan nastup, ali imao sam privilegiju i sreću da igram i za mladu reprezentaciju i sve mlađe uzraste i mislim da ne postoji ništa u fudbalu što može da vas učini ponosnim kao igranje za reprezentaciju. Te utakmice za reprezentaciju su nešto na šta sam najponosniji“, zaključio je Nišić u razgovoru za naš portal.