Kako trenira golman od 206 centimetara? Na pesku

(Od izveštača Mozzart Sporta sa Zlatibora)

Jedno je videti na papiru – ili Wikipedija stranici – a drugo na terenu, posebno na pripremama gde ste uz aut liniju. Možda ne baš najbolji ugao da ispratite utakmicu, ali jeste da primetite da je Aleksandar Vulić maltene za glavu viši od, recimo, doskorašnjeg veziste Partizana, a sada Sutjeske, Aleksandra Šćekića. Kratka internet pretraga kaže 203 centimetara. Ali golman subotičkog Spartaka ispravlja i Google.
“Ne, 206. Ali ne morate to da pišete. Drugi svi golmani dodaju, ja uvek spuštam, a-ha-ha“, smeje se 24-godišnji fudbaler na početku razgovora za Mozzart Sport.

Naravno, nije visina povod za intervju, već Vulićeve dobre partije u prethodnoj sezoni. Toliko dobre da se zna da su ga ovog proleća pratili brojni inostrani klubovi. Pomenimo samo dojučerašnje premijerligaše Sautempton i Lester Siti, a pride i Legiju, švedski AIK...
“Lepo zvuči, neću da lažem, prija sve. Ali trudim se da budem što isključeniji, da se fokusiram na Spartak. To mi je bio cilj i prošle sezone. Da budem isključen od medija, od toga što se priča. Želeo sam da se koncetrišem na igru, na partije, nadam se da sam dosta doprineo klubu da opstane, pogotovu na kraju, kad je stvarno bilo četiri ili pet utakmica na nož. Malo je ostao gorak utisak zbog toga što smo na kraju zavisili od IMT-a i drugih ekipa, moglo je da bude lepše, ali prevashodan cilj ostvaren“.

Okej, isključiš se, ali sigurno opet odeš na taj Google, vidiš da je tamo recimo Aron Remzdejl, do juče golman Arsenala ili reprezentacije Engleske...
“A-ha-ha. Ima toga. Pratio sam malo kako se situacija razvijala, mada ja iskreno nikakve konkretne informacije nisam ni dobijao. Trudim se da ni ne očekujem nešto mnogo da se ne bih razočarao. Tamo se u svakom prelaznom roku ophodim prema svog poslu“.

A posao nije lak, posebno ne sa tom visinom.
“Jako je specifično, koliko ima prednosti toliko ima i mana. Napravili smo neki ritam, zajedno sa trenerom Mustafom Peštalićem koga jako cenim i poštujem. Jako cenim to što imam nekog iz vremena bivše Jugoslavije da mi objasni neke stvari. Recimo, nisam znao neke stvari poziciono, na golu kako da se krećem, to sam ovde savladao i jako mi to pomaže“.

Aleksandar Vulić (@Miloš Milošević/Mozzart Sport)

To je ipak samo deo priče. Onaj teži deo je – u pesku. Nije šala.
“Teže je meni da padnem nego nekom nižem golmanu, pa mi treniramo i u pesku. Ne znam ni da li objavite, to je neka naša tajna, a-ha-ha. Retko ko to podržava, ali meni zaista prija. To je neka agilnost koja se tako radi. Nisam to ni ovde počeo, nego sa pokojnim menadžerom Rašom Bebićem, on mi je mnogo pomogao. U Spartaku sam nadogradio taj temelj koji smo postavili“.

Ko je probao odbojku na pesku može da nasluti o čemu se radi. Teže je odraziti se sa peska nego sa parketa ili trave recimo. Ali kad to savlada, na terenu – skakuće.
“Evo već dve godine tako radimo. I prvih godinu dana mi je bilo jako teško da se adaptiram na taj način rada. Fizički je izuzetno naporno. Ali sve to radimo sa ciljem da budemo što bolji, u svrsi tima... Tu stvaramo neku rutinu. I svaki put kad uđeo ponovo u pesak ti vidiš da si svaki put bolji. U pesku se najbrže jačaju ligamenti kolena, zglobovi, mnogo je teže trenirati u pesku nego na travi. Te padove, sve radimo u pesku. Posebno što su naši tereni ranije bili jako tvrdi, sada su doduše dosta bolji“.

E sad, ta visina ima i prednosti. Ne male.
“Naprostije: brže stižem svuda. Ja nemam neku brzinu. Mislim, imam određenu brzinu za svoju visinu, ali niži golmani su normalno eksplozivniji. Ali ja ne moram toliko da nogama stižem neke uglove u golu, nego se samo pružim. I na tome se naravno radi. Dalje, u situacijama jedan na jedan kad se raširam, sigurno i protivničkom napadaču bude teže nego kada protiv sebe ima nekog nižeg“.

O prekidima, kornerima, bilo kakvim ubacivanjima, ne moramo ni da govorimo?
“Trudim se da budem što efikasniji, a-ha-ha“, smeje se Vulić.

Ima i zbog čega. On je bio član Crvene zvezde, ali u Ljutice Bogdana nije uspeo da se izbori za svoje mesto pod suncem. Ali nije ni klonuo, već je zaobilaznim putem crtao svoj put. Preko klubova kojima se sigurno nije nadao dok je trenirao u crveno-belom dresu.
“Prvo Inđija, pa u Makedoniji Belasica, tu sam se prvi put susreo sa seniorskim fudbalom i to mi je mnogo značilo. Pa onda Žarkovo, ono me je lansiralo ka Superligi kad smo sa dvojicom igrača manje u jednoj utakmici savladali Javor, koji se tada borio za promociju. I u Ivanjici sam posle imao dobrih šest meseci pa se povredio. Na kraju mi je Spartak dao šansu koji niko drugi nije, za to sam im zaista zahvalan i izuzetno to cenim i poštujem“.

Da je bilo lako – nije. Da li je vredelo? Čini se da bi ovog leta moglo da dođe na naplatu. Zbog tog peska, ali pre svega zbog upornosti i odbijanja da se pomiri sa porazom.
“Teško je bilo, posebno posle Zvezde, ali nisam očajavao. Dosta sam klubova promenio, sve sa ciljem da bih branio. To mi je bio glavni cilj. Tražio sam neko svoje mesto, pronašao sam ga na kraju u Spartaku. To je neki karakter, neki inat. Da pokažem svima, sebi pre svega, da mogu nešto veliko da napravim. Možda bih se, da sam tada na početku i branio u Zvezdu, zadovoljio u tom momentu. Uvek sam ja razmišljao da mogu da dosegnem taj neki viši nivo, ali možda sam se psihološki u to vreme teško nosio s tim. Ovako, znao sam kakav me put čeka, da neće biti uopšte lako i pre svega sam sebi hteo da pokažem da vredim, ni o čemu nisam razmišljao. To je bilo ključno“.

Daleko je naravno Vulić od svog konačnog dometa, ali dočekao je već da ga Aleksandar Jovanović baš nedavno u našem podkastu 2x45 izdvoji kao jednog od trojice najboljih golmana lige, uz Dragana Rosića i Balšu Popovića.
“Iskren da budem nisam znao za to. Drago mi je da je golman takvog kalibra to rekao. Jako ga cenim i poštujem, pratim ga još otkako sam kao klinac igrao za Borac iz Čačka, on je bio u Radničkom iz Niša, a ja sam sakupljao lopte iza gola. To je interesantna priča. Posle sam ga pratio kad je igrao za Arhus i eto, nisam znao za tu izjavu, ali baš mi imponuje“.

Ne prati naravno samo Jovanovića od starijih kolega.
“Đanluiđi Donaruma, Tibo Kurtoa, Vanja Milinković Savić, svi smo neke slične građe, a retki su golmani sa tom visinom. I posebno su retki visoki golmani sa tom eksplozivnošću koju oni imaju. To je baš ozbiljan nivo i to fali nama visokima i na to ću da se fokusiram u narednom periodu“.

Možda i u Engleskoj?
"Iskreno, prepustio sam to klubu da radi na tome. Imam ja neke svoje želje, ali ne bih u detalje, svakako ćete prvi saznati, a-ha-ha“, smeje se Aleksandar Vulić.

Ima i zašto.