Kuku i lele odbrani na koju navale Englezi! Danci sa 25 igrača iz 'liga petice', slovenački mentalitet pojačava kvalitet

Završi se i taj toliko iščekivani žreb u Hamburgu. Znamo protiv koga ćemo igrati u Nemačkoj i ne možemo mnogo da se žalimo. Moglo je da bude i gore. Pred nama je jedna supersila, zatim reprezentacija s kojom moramo da se nosimo kako bismo bili u konkurenciji za drugu fazu, te tim od kog smo individualno daleko kvalitetniji i protiv kog tri boda ne bi smela da dođu u pitanje.

Engleska će biti apsolutni favorit u grupi C. Ovaj tim je spreman za titulu prvaka Evrope koju je na nesrećan način izgubio u finalu na Vembliju pre tri godine protiv Italije na penale. Uz Francusku i eventulano domaćina Nemačku, Gordi Albion je prvi favorit za osvajanje Evropskog prvenstva.

Englezi više nisu neskladna gomila velikih imena koja ne funkcioniše kada se sakupi u isti tim. Ono što nije uspelo generaciji Bekama, Ovena, Džerarda, Lamparda, Skolsa, Ferdinanda, Terija, Kola i ostalih, može da pođe za rukom aktulenoj generaciji Belingema, Kejna, Rajsa, Fodena, Sake, Griliša... Nekadašnje asove jakih karaktera, ali povremeno i skandal majstore, zamenili su dobri momci koji su poput školaraca u najboljim uslovima, kod najboljih trenera, uz najbolje saigrače, razvijali talenat u gotov proizvod.

Ekpslodirali su otkako ih je slučajno preuzeo Garet Sautegejt, nekadašnji štoper i tragičar nacije na EP 1996, kada je promašio finale na domaćem terenu. Došao je na klupu kao vršilac dužnosti nakon skandala sa Semom Olardajsom koji je morao da odstupi. Pre toga je bio selektor mlade reprezentacije u kojoj je trenirao Kejna, Griliša, Stonsa, Pikforda, Čilvela... Potpuno je promenio engleski tim koji je pre njega ispao u grupi na Mundijalu u Brazilu 2014. i doživeo fijasko na EP u Francuskoj protiv Islanda, dve godine kasnije.

Tadić: Englezi i Danci najteži iz prva dva šešira

Sa Sautgejtom je Engleska postala takmičarska i utegnuta ekipa kao nikad u poslednjih 30 godina. Engleska se više ne muči po kvalifikacijama već tutnji kroz njih za razliku od ranijih generacija. U prethodna četiri kvalifikaciona ciklusa (SP 2018, EP 2020, SP 2022, EP 2024), Englezi su osvojili 93 od maksimalnih 108 bodova i svaki put se u dominantnom stilu plasirali na veliko takmičenje. A tamo imaju kontinuitet igara i rezulatata.

Već na SP u Rusiji je Sautgejt doveo selekciju Tri lava do polufinala gde je nesrećno ispao na penale od Hrvatske. Na sledećem EP su ga penali koštali titule, a na prošlom Mundijalu je u četvrtfinalu zaustavljen od moćne Francuske, kada je Hari Kejn promašio penal za 2:2 u finišu meča. Engleska je zrela za neku veliku titulu. I najveći uspeh od te jedine koji je osvojena na domaćem tlu 1966. godine.

Koliko god je nekima pre petnaestak godina delovalo da će ogroman broj stranaca u Premijer ligi uticati na kvalitet engleskih igrača i ugroziti budućnost reprezentacije, ispostavilo se da engleski fudbal nikada u ovom veku nije bolje stajao nego sada. Sve je to rezultat fudbalske tradicije, poštovanja igre, ozbiljnog rada fudbalskih radnika i najjače lige na svetu. Ali i samokritike i spoznaje da nisu najpametniji, najbolji, najlepši... Imali su imena, ali ne i rezultate reprezentativnih selekcija. I rešili su da to promene.

Tereni su nicali širom zemlje, deca su hrlila na fudbal i nadolazile su sve bolje i bolje generacije. Mlađe reprezentativne selekcije su počele da beleže sve bolje rezultate od 2007. godine i da stvaraju talente i igrače. Rezultat vidimo sada...

Generacija Fodena, Sanča, Hadson Odoija, Galagera, Guehija je 2017. osvojila U-17 šampionat Evrope. Posle dva finala i tri polufinala u prethodnih desetak godina, generacija Ramzdejla, Džejmsa, Maunta i ostalih je isto 2017. godine osvojila U-19 prvenstvo Evrope. Prošle godine je taj uspeh ponovila generacija Bajno Gitensa, Čukvuemeke, Delapa... Prošlog leta je mlada reprezentacija pokorila Evropu bez primljenog gola na turniru, a igrali su Traford, Kolvil, Smit Rou, Gordon, Eliot, Palmer, Madueke... Koliko su jaki, videli smo protiv mlade reprezentacije Srbiju koju su masakrirali u Notingemu - 9:1. Dobar deo pobrojanih iz šampionskih generacija će narednog leta činiti tim Engleske na EP.

A ispred njih je još gomila zvezda svetskog fudbala.

Pre svih, trenutno prva haubica evropskog fudbala Hari Kejn koji je u Bajernu konačno dočekao da iskoristi pun golgeterski potencijal i da se bori za najveće trofeje. Teško je naći bolju „devetku“ na svetu u ovom momentu. Iza njega je trenutno najatraktivniji fudbaler sveta i momak koji je natovario Real Madrid na leđa i nosi ga – Džud Belingem. Fantastični vezista Merengesa će biti igrač oko kojeg će da se vrti igra engleskog tima. Ne zna se da li je vezista ili napadač. Odavno nije viđen igrač koji postiže toliko golova iz drugog plana i takva je opasnost za protivnika. Više od svih golova i poteza impresionira mentalitet 20-godišnjaka kojem pritisak ne može ništa i uživa u njemu.

ŽREB ZA EURO: Srbija na Engleze, Dance i Slovence!

Velike reči Gereta Sautgejta: Aleksandar Mitrović jedan od najboljih na svetu

Njih dvojica su najveće zvezde i najbolji igrači Engleske, ali ceo taj ofanzivni arsenal je spektakularan. Bukajo Saka je nešto najbolje što je izašlo iz Arsenalove škole poslednjih godina i u reprezentaciji je već postao nezamenjiv na desnom krilu. Fil Foden je najbolji produkt Sitijeve akdemije i u reprezentaciji igra kao polušpic ili levo krilo. Tu je i Markus Rašford koji je ove sezone daleko od prave forme, ali je poznato koliko paklen napadač može da bude. U reprezentaciji igra bliže krilu što mu više prija nego pozicija centarfora na koju su ga gurali u klubu.

Za mesto u ofanzivnoj liniji konkuriše i Džek Griliš, tehnički najtalentovaniji igrač koji se pojavio u Engleskoj u poslednjih petanestak godina. Neko od njih će morati na klupu jer nema mesta za sve iza Kejna i uz Belingema. Paklena napadačka linija u kojoj će se mestu na klupi nadati Vilin špic Oli Votkins, Čelsijev Rahim Sterling koji ne dobija pozive još od Katara, Džerod Bouven iz Vest Hema... Teško odbrani koja će ovo morati da brani.

Pa tako i našoj.

Iza strašne napadačke linije je dobro izbalansiran vezni red u koji će Belingem najverovatnije biti povučen na nešto defanzivniju ulogu od one u Realu. Deklan Rajs je motor tima i prvi štit ispred odbrane. Letos je ušao među 10 najskupljih fudbalera svih vremena. Veteran Džordan Henderson i dalje dobija pozive uprkos „izdaji“ nacije i odlaska u Saudijsku Arabiju, a bitan šraf kod selektora Sautgejta je Kalvin Filips koji se u Mančester Sitiju nije najbolje snašao, ali u reprezentaciji u tandemu sa Rajsom maestralno kontroliše ceo teren i diktira igru. Što se tiče nešto kreativnijih i ofanzivnijih vezista, Džejms Medison je „desetka“ koja ne bi trebalo da izostane sa spiska. Kao ni Čelsijev Kol Palmer koji je i dalje mladi reprezentativac. Mejson Maunt je ugrozio reprezentativni status prelaskom u Mančester Junajted, gde je potonuo.

Zbog gore pomenutog kvaliteta u ofanzivnoj liniji, ponekad se odbrana potencira kao slaba tačka i to uglavnom zbog Harija Megvajera kojem uprkos svemu i svima selektor i dalje bezrezervno veruje. Odigrao mu je svaki meč u kvalifikacijama! Kontroverzni štoper Mančester Junajteda zapravo u reprezentaciji igra prilično dobro, ne liči na onu hodajuću katastrofu sa Old Traforda. Možda zato što igrao u paru sa Džonom Stonsom, od kojeg je Pep Gvardiola isklesao najboljeg engleskog štopera, koji u poslednje vreme bez problema igra i kao zadnji vezni. Alternative su im mladi Mark Guehi i Fikajo Tomori koji je u Milanu izrastao u jednog najboljih štopera Serije A.

Kajl Voker bi trebalo da je siguran na poziciji desnog beka pre Risa Džejmsa, dok se levo menjaju Luk Šo, Kiran Tripijer i Trent Aleksander Arnold kojeg Garet Sautgejt baš i ne voli mnogo zbog defanzivnih nedostataka. Na gol-liniju mu je već godinama zakucan Džordan Pikford, kojeg poznaje i ceni iz mlade reprezentacije. Možda nije top klasa na klupskom nivou, međutim u reprezentaciji je do sada bio veoma pouzdan.

DANSKA

Ne leže nam, brzi su, s izraženim automatizmimam u igri, s prepoznatljivim sistemom zahvaljujući selektoru koji je tu već četiri godine. Ovo bi bilo u najkraćem kada govorimo o Dancima, koji su takmičenje u kvalifikacionoj Grupi H završili na prvom mestu, s istim brojem bodova kao Slovenci (22), naši drugi rivali na završnom turniru u Nemačkoj. 

To da nam ne leže nije izrečeno tek tako. Imali smo prilike da se odmerimo u više navrata. Poslednji put u martu prošle godine, kada im je Dragan Stojković u prijateljskom meču suprotstavio maltene najjači sastav, ali loše smo se proveli. Bilo je 3:0 na Parken stadionu.

Pre toga još dva puta smo ukrstili koplja u kvalifikacijama za EURO 2016. i oba puta izgubili - u Danskoj 0:2, u Beogradu 1:3.

Na svakoj od tih utakmica glavni utisak bio je da smo pre svega nadtrčani i taktički u potpunosti nadmudreni.

Vrednosno gledano - prema ceni na tržištu - Danska je u rangu Srbije. Ono što upada u oči jeste činjenica da Kasper Hjulmand na raspolaganju ima veću grupu kvalitetnih igrača, koji prevashodno igraju u najjačim ligama na svetu.

Veteran Kasper Šmajhel ima podršku u veoma dobrom golmanu Union Berlina Frederiku Renovu, najveća zvezda u poslednjoj liniji jeste Andreas Kristensen iz Barselone, no tu su i gorostasni Janik Vestergor iz Lestera, pa veteran Simon Kjer iz Milana (muku muči s povredama već mesecima i biće pod znakom pitanja za put Nemačku, sva je prilika), Joakim Andersen iz Kristal Palasa (tržišna cena 30.000.000 evra), Viktor Nelson iz Galatasaraja, superofanzivni bek Joakim Mele iz Volfzburga...

YU 382/381 – poslednji let za Jugoslaviju

U veznom redu glavnu reč i dalje vode Kristijan Eriksen i Pjer Emil Hojbjerg, prekaljeni premijerligaški fudbaleri. Oni mlađi i te kako su opasni, pre svih kreativni ofanzivac Napolija Jespr Lindstrem, plaćen letos Ajntrahtu 30.000.000 evra; Morten Hjulmand nije naročito atraktivan, ali i on je napravio veliki transfer iz Lečea u lisabonski Sporting pre šest meseci; Mikel Damsgor je u velikom padu, no njegov talenat nikako nije sporan i biće u najužoj konkurenciji za bočne pozicije u veznom redu, zajedno sa Robertom Skovom, Andreasom Skov Olsenom...

Ako smo negde u prednosti onda je to sam špic napada, međutim nikako ne treba zanemariti kvaliteta Jonasa Vinda, koji se ove sezone raspucao u Bundesligi, u dresu Voldzburga, zatim novu skupocenu zvezdu Mančester Junajteda Rasmusa Hejlunda, iskusnog Jusufa Poulsena iz Lajpciga, Kaspera Dolberga, te 21-godišnjeg, nadolazećeg Mohameda Daramija.

Računajući poslednjih nekoliko spiskova Kaspera Hjulmanda pozoive je dobilo čak 23 igrača iz ’liga petice’.

Stručnjak koji se afirmisao u Nordsjelandu forsira napadački stil igre, najčešće u formaciji 4-3-3, s vrlo ofanzivnim bekovima. Vodio je Dansku na 47 mečeva do sada i ostvario 30 pobeda, što je skoro 65 odsto uspešnosti. Samo tri remija...

Sve ovo ne treba da nas plaši. Prosto, u pitanju su činjenice. Talentom sigurno nisu ispred nas, tehnički možemo da im pariramo, što će reći da im samo treba trkački isparirati.

I naravno - taktički. 

U poređenju s kvalifikacijama za Katar 2022, kada su sve do poslednjeg (takmičarski nevažnog) meča u Škotskoj imali sve pobede, dali 30 i primili samo jedan gol, Danci su u očiglednom padu. Na Mundijalu su važili za favorita iz senke, nadali se da bi mogli da prevaziđu najbolji rezultata ostvaren u Francuskoj 1998, gde su dogorurali do četvrtfinala, ali doživeli su brodolom - samo bod u konkurenciji Francuske, Tunisa i Australije, odnosno poslednje mesto.

Bez obzira na taj neuspeh zadržali su Kaspera Hjulmanda i on je uspeo da ih odvede na četvrto veliko takmičenje zaredom.

Treba li podsećati da Danska ima bogatu istoriju i sa reprezentacijom Jugoslavije? Nažalost, ni te mečeve, odnosno događaje, ne pamtimo po dobrom. Na EP u Francuskoj 1984. rasturili su Plave sa 5:0. Potom smo se dva puta sastali sa njima u kvalifikacijama za EURO 1992. Dobro je poznato kako se sve to završilo. Jugoslavija je dobila u gostima, kod kuće izgubila, osvojila prvo mesto u toj grupi, ali su na završni turnir otišli Danci i na kraju ga osvojili.

Bila je to jedna od najneverovatnijih priča u istoriji sporta... 

SLOVENIJA

Setiće se optimisti da je prošlo tek godinu dana otkako smo Slovence na stadionu „Rajko Mitić“ tukli sa 4:0 u Ligi nacija, dok smo i u Ljubljani imali dva gola prednosti pre no što smo nekadašnjim zemljacima dozvolili da stignu do izjednačenja. Valjda je tako i normalno kada se sudare Srbi i Slovenci. Sećamo se svi da smo baš sa njima smo igrali i na poslednjem našem i njihovom Evropskom prvenstvu, tamo 2000. godine u Šarlroi, kada su Slovenci vodili sa 3:0, imali igrača više zbog isključenja Siniše Mihajlovića, samo da bi Savo Milošević i Ljubinko Drulović uspeli da nas vrate iz mrtvih do remija od 3:3.

Ovaj novi sudar naravno nema apsolutno nikakve veze sa tim što se dešavalo pre četvrt veka, jer ako su Slovenci tada gledali u Zlatka Zahovića i Milenka Aćimovića danas su im oči uprte u Jana Oblaka i pre svega Benjamina Šeška.

Oblak je godinama već jedan od najboljih golmana na planeti, iako u dresu reprezentacije ima “samo“ 62 utakmice pošto je dugo čuvao leđa sada penzionisanom Samiru Handanoviću. Ali u polju Šeško je taj koji drži ključeve igre.

Dobro smo ga upoznali u sudarima Crvene zvezde i Lajpciga u Ligi šampiona s tim da u državnom timu ima veću slobodu. Očekivano, jer Slovenci nemaju mnogo igrača na vrhunskom nivou. Šeško je sa pet golova bio najefikasniji igrač ekipe u kvalifikacijama u kojima su bili bodovno poravnati sa Danskom, čak imali i bolju gol razliku, ali su prvo mesto ispustili samo na osnovu goreg učinka u međusobnim duelima.

U Danskoj (1:2) su pretrpeli jedan od dva poraza, drugi je došao u Finskoj (0:2), a usput su bodove ispustili samo u još jednom remiju. Protiv Danske naravno, na domaćem terenu bilo je 1:1. Grupa E istina nije bila posebno teško, četiri boda iza Slovenaca bile su pomenuta Finska i Kazahstan, još dalje Severna Irska, a na samom dnu San Marino bez boda. Ali, valja reći da su Slovenci sa 20 golova bili najefikasniji, a da su imali i najbolju odbranu sa svega devet primljenih pogodaka na 10 utakmica.

Piksi: Englezi među najjačima, Danci neugodni, sa Slovencima - balkanski

E sad, što se tiče ekipe... Oblak naravno neprikosnoven među stativama, na desnom beku Žan Karničnik, kao štoperi Miha Blažič i Jaka Bijol, na levoj strani Erik Janža. Odbrana dakle sastavljena od fudbalera Celjea, Leha, Udinezea i Gornjika, čisto da shvatimo da nisu u pitanju evropske aždaje.

Idemo dalje na vezni red, ni tu selektor Matjaž Kek ne menja previše. Uglavnom četvorka Petar Stojanović, Adam Gnezda Čerin, Timi Maks Elšnik i Jan Mlakar. Ako to prenesemo na klubove: Sampdorija, Panatinaikos, ljubljanska Olimpija i italijanski drugoligaš Piza. Opet ništa posebno, na papiru, ali još jednom: slovenačka snaga je uvek bila jak kolektiv i to što oni u državnom timu daju i više od sopstvenih mogućnosti.

Na kraju napad, tu su verovatno i najjači, uvek sa dvojicom, uz Šeška po običaju Andraž Šporar, još jedan igrač Panatinaikosa.

Nije naravno ni srpski tim sačinjen od fudbalera pred kojima se evropskim asovima tresu kolena, ali sasvim je jasno da smo na individualnom planu u blagoj prednosti. Mada treba reći: Bijol je standardni štoper Udinezea, Erik Janža kapiten Gornjika, a Elšnik Olimpije. Stojanović ima svoju ulogu u Sampdoriji, mada uglavnom igra kao bek, a ne u srednjem redu...

Pa opet, Zmajčeki nisu bauk. Čak ni sa najisturenijima. Šporar je ne tako davno bio želja Crvene zvezde, a ove sezone je na 21 utakmici za Panatinaikos dao osam golova u svim takmičenjima. Mlakar je imao vrlo dobru sezonu u Splitu i sa levog krila postigao 11 golova za Hajduk, ali nije mogao do transfera vrednijeg od Serije B. Za obeštećenje od 3.500.000 evra.

Baš zato sve zavisi od Šeška. Dobro se on otima za minute u Lajpcigu i njemu pripada budućnost ove reprezentacije. Neverovatno je brz za igrača sa visinom od 194 centimetara, videli smo to i u Beogradu, savršeni atleta. Uostalom, njegov menadžer Elvis Bašanović je jednom prilikom priznao da ga je iz Domžala prodao u Salcburg na osnovu snimka Šeška kako u dvorani skida loptu zaglavljenu na obruču – nogom?!

U Salcburgu su odmah prepoznali fizikalije zbog kojeg 20-godišnjeg Šeška porede i sa Erlingom Halandom, a on je posle 29 golova i 11 asistencija u Austriji otišao u Lajpcig za obeštećenje od 24.000.000 evra. Šeško je inače i postigao pogodak u odlučujućoj pobedi od 2:1 nad Kazahstanom pred 16.342 navijača, što je novi rekord Slovenije.

Čisto da završimo sa timom... Sa klupe ulaze Benjamin Verbič (Panatinaikos), Sandi Lovrić (Udineze), Jasmin Kurtić (Univerzitatea Krajova), pa Vanja Drkušić, još jedna doskorašnja Zvezdina želja i štoper Sočija, najgoreg tima Rusije zatim Žan Vipotnik, iz još jednog drugologaša, samo francuskog, Bordoa...

Stiče se zato utisak da je za tim verovatno mnogo značajniji sam selektor Matjaž Kek, bez sumnje jedan od najboljih trenera regiona, vodio je Maribor, ovo mu je drugi mandat na klupi reprezentacije, radio je i u Al Itihadu i Rijeci doneo istorijsku duplu krunu u Hrvatskoj. Selektor je u ovom drugom mandatu još od 2018. godine i sa te strane je sušta suprotnost Draganu Stojkoviću, jer je svaki detalj uigran do tančina, nema improvizacije, sve se odavno zna.

Ali opet i to je ono najvažnije: Slovenija nema individualni kvalitet Srbije. Samo što Slovenija u sportu ima mentalitet koji prevazilazi kvalitet. I ima igrače koji će da trče do sutra ako treba. Samo da pobede. Jer nemaju šta da izgube.