„Last dance“ Vošine generacije i prilika da iza sebe ostavi nešto opipljivo

Bilo je turbulencija, visokih letova i još nižih padova, ali večeras je u Loznici (20.00) pred ovom generacijom fudbalera Vojvodine prilika da na trijumfalan način zaokruže godine provedene zajedno i na svojevrstan način ispišu nove stranice istorije Stare dame.

Prvi predsednički mandat Dragoljuba Zbiljića u Vojvodini, kao i kompletne aktuelne uprave kluba, počeo je leta 2022. godine. I ne, ovo nije tekst sa namerom da opravda pompezna obećanja novog/starog čoveka na vrhu Vošine piramide i poistoveti titulu prvaka države sa eventualnim osvajanjem Kupa. Vošino osvajanje Mozzart Bet Superlige u ovom trenutku zaista bi predstavljalo presedan u srpskom fudbalu, dok je trofej Kupa Srbije ipak sasvim drugi par rukava. Zbog toga, zauzdajte se, gospodo. Večerašnja pobeda bila bi samo jedan – doduše najveći do sada – korak ka visinama na koje planirate da odvedete najstarijeg člana srpske fudbalske elite. Ali, ovaj trofej bio bi najbolji mogući ispraćaj za momke koji su činili, a neki će i dalje činiti, srce i dušu ovog tima Vojvodine.

Čak petorici fudbalera sa višesezonskim stažom u novosadskom klubu ističu ugovori na leto. Đorđe Crnomarković (32), Slobodan Medojević (35), Vukan Savićević (32), Aleksa Vukanović (33) i Uroš Nikolić (32) uskoro će biti slobodni da biraju novu sredinu, ukoliko ne dođe do preokreta i klub ne odluči da sa nekima produži saradnju. Uz to, tokom čitave sezone šuška se da bi Njegoš Petrović mogao da napusti Karađorđe, iako je pre šest meseci produžio ugovor sa Lalama do 2028. godine. Ponuda je bilo i za prvog golmana Novosađana Dragana Rosića, jedna čak iz španske Granade, koja je ozbiljno zaintrigirala 29-godišnjeg čuvara mreže. Biće ih još, ali naravno, ne aludiramo da će ih Vojvodina prihvatiti, niti da će Petrović nužno promeniti sredinu, iako je interesovanje za povremenog kapitena Lala sve glasnije. Ali, večerašnje finale Kupa protiv Crvene zvezde izvesno će biti poslednja prilika da svi ovi momci, koji su zajedno obeležili nekoliko turbulentnih godina u Vojvodini, na kraju ipak zajedno podignu trofej.

Niti je ova ekipa igrala neki „galaktički fudbal“, pa da bi neuspeh predstavljao ogromno razočaranje, niti su više toliki autsajderi da bi pobeda nad Zvezdom u finalu predstavljala senzaciju. Međutim, bila bi to jedna lepa slika. Za ove momke. Za Vojvodinaše na tribinama Lagatora, koji bi konačno prekinuli taj mazohistički ritual u kojem njihovi miljenici dođu do praga, pa se sapletu. Bila bi to potvrda da Vojvodina raste kao klub, ali i nešto opipljivo. Ne 89 savršenih minuta protiv Ajaksa na „Krojf Areni“ ili dve pobede nad Crvenom zvezdom u ligaškom delu sezone, koje u konačnici donose samo bodove, već parče srebra koje bi ova autentična generacija ostavila iza sebe da zauvek sija u vitrinama Sportskog centra „Vujadin Boškov“.

ČASTIMO 1.000 RSD ZA UŽIVO KLAĐENJE!

Odigraj tiket klasičnog klađenja za minimalno 1.000 rsd sa minimalnom ukupnom kvotom 15 koji sadrži meč finala Mozzart Bet Kupa Srbije Crvena zvezda - Vojvodina i dobijaš vaučer od 1.000 rsd za uživo klađenje sa minimalnom kvotom 2 koji možeš iskoristiti do kraja dana.

Većina ovih momaka nije stasavala u omladinskoj školi „Ilija Pantelić“ poput generacije iz 2014, koju je Branko Babić Sosa vodio do ovog trofeja. Možda nisu ni talentovani kao ti momci. Sigurno nisu „pit bulovi“ koje je Nenad Lalatović imao u svom drugom mandatu i čiji je mentalitet pokušao da usadi i ovim igračima. Ali mora se odati priznanje aktuelnoj ekipi Lala da su se i u dobru i u zlu uvek držali zajedno. Kroz promene trenera, kroz nezadovoljstvo navijača, a da pritom nijednom nije „pukla“ svlačionica. Ili bar to nije dospelo u javnost. Zbog toga su ovi momci zaslužili da budu sinonim za prve godine neke nove, finansijski moćnije i samim tim ambicioznije Vojvodine.

Prisetićemo se samo kako su u prvim sezonama Lale lutale i sa timom i sa trenerima, a onda su na zimu 2024. formirali, ispostaviće se, čvrstu osovinu ekipe i nastavili lutanje „samo“ sa strukom. Potom je došao Miroslav Tanjga, trener početnik u sedmoj deceniji života, i doneo stabilnost. Baš kao i u toj situaciji, često se činilo da je Karađorđe prethodnih godina bio pozornica na kojoj bi se iznova prepričavala jedna neslana šala na račun novosadskog superligaša. Kad god bi se Lale uzdigle, usledio bi strmoglav pad. Ove sezone amplitude su se konačno smanjile, pre svega zahvaljujući Tanjginim liderskim sposobnostima, a Stara dama je izborila, ovog puta koliko-toliko realnu šansu da ispere svu gorčinu i uzme najslađi zalogaj – onaj za kojim Vojvodinaši već šest godina žude.

Za to je pretežno zaslužan tim formiran pre dve godine. Tada su u zimu, kao najzvučnija pojačanja, na Karađorđe stigli Njegoš Petrović, Vukan Savićević i Dragan Rosić, čime su upotpunili niz ozbiljnih akvizicija koji je nastavljen povratkom Slobodana Medojevića i dolaskom Lazara Ranđelovića iz Olimpijakosa. Menjala se ekipa tu i tamo, stranci su uglavnom odlazili za prvom jačom ponudom u inostranstvo, ali pomenuta domaća osovina ostala je na okupu. Zadržani su i iskusni superligaški igrači poput Aleksе Vukanovića i Đorđa Crnomarkovića, pa su zajedno gradili temelje ove Vojvodine.

Vojvodine kojoj je Njegoš Petrović žila kucavica, a Slobodan Medojević duša ekipe. Na čijem je golu Dragan Rosić izrastao u jednog od najozbiljnijih golmana u regionu i bio najbliži svedok tome kako je Đorđe Crnomarković „prodao“ gotovo svakog saigrača sa kojim je igrao u štoperskom paru, iako se njegovo ime svakog leta prvo pojavljivalo u spekulacijama o odlasku. Vojvodine u kojoj su Vukan Savićević i Uroš Nikolić čas podsećali na Ćavija i Inijestu, a čas na mangupе koji su došli da „odrade“ termin sa društvom, prodaju poneki lep potez, laganim trkom se vrate u odbranu i onda produže na klupu kod povređenih saigrača. Vojvodine u kojoj se i jedan temperamentni Hercegovac poput Aleksе Vukanovića smirio, povezao sa navijačima i pronašao dom.

Da li je bilo momenata za zaborav, problema na relaciji trener–igrači, pa i navijači–igrači? I te kako. Da li su pojedini mogli da pruže više kada se sezona lomila, da li je nekad nedostajalo motivacije? Nema dileme. Ali, da li će se iko sećati svega toga ako se večeras ovi momci okite trofejom Mozzart Bet Kupa? Nema šanse.

Sećaće se Urketovih minijatura, Vukanovih projektila, sa posebnim akcentom na onaj protiv Partizana. Sećaće se svakog Medinog starta sa kapitenskom trakom oko ruke. Sećaće se njegovih suza nakon prošlogodišnjeg finala u Zaječaru, a onda i širokog, zaraznog osmeha posle ovog u Loznici. Sećaće se kako je jedan veteran, Aleksa, sa preko 100 superligaških utakmica u nogama, u prvom meču nakon oporavka od najteže povrede u modernom sportu trčao kao junior željan dokazivanja. Kako su Crnomarković i Rosić od jedne limitirane defanzivne linije napravili najbolju odbranu jesenjeg dela Mozzart Bet Superlige. Sećaće se kako je Njegoš Petrović obećao da Staru damu neće napustiti bez osvojenog trofeja. Sećaće se kako je to obećanje ispunio.

FINALE KUPA SRBIJE

Sreda

20.00 (1.53) Crvena zvezda (4.30) Vojvodina (6.00)