Lavecijeva ispovest: Radio sam kao električar, zbog droge sam dotakao dno i još se borim

Sjajan fudbaler bio je Ezekijel Laveci. Najpre je uz Edinsona Kavanija bio među perjanicama prvog jakog Napolija u eri vlasništva Aurelija De Laurentisa, a onda je to isto bio i u Pari Sen Žermenu sa Zlatanom Ibrahimovićem, Marko Veratijem, Lukasom Mourom i ponovo Kavanijem.

Ipak, po završetku karijere 2019. godine u kineskom Hebeiju, počeli su veliki problemi za Lavecija. Dno je dotakao krajem 2023. i početkom 2024. godine, kada je dva puta u kratkom periodu završavao u bolnici. Najpre jer je izboden nožem posle svađe na kućnoj žurci u Urugvaju, a drugi put nakon što se predozirao narkoticima.

A, sada, nešto više od dve godine kasnije, Argentinac je govorio u emotivnoj ispovesti za Korijere Dela Seru.
"Zahvalan sam fudbalu, ali sada mi je dosadan. Ja sam promenjen čovek. Nanosio sam sebi bol i ne stidim se toga, bio sam u klinici i moj put još uvek nije završen. Ko god je u nevolji, neka potraži pomoć".

Izraz lica Ezekijela Lavezija, bivšeg reprezentativca Argentine i igrača Napolija i Pari Sen Žermena bio je opušten, a ton glasa miran. Javio se iz Punta del Estea u Urugvaju, gde pokušava da se odvikne od loših stvari. Nedavno je iskusio mrak depresije. Zatražio je pomoć i bio hospitalizovan, zahvaljujući podršci porodice i rođenju Vitorija, njegovog drugog sina.
"Stigao je u teškom trenutku mog života, pomogao mi je da se spasim. Uči me novom načinu kako biti otac".

Bio je kraj 2023. godine, Laveci je bio u klinici. Neki govore o drogi, neki o mentalnim poremećajima: šta se zapravo desilo?
"Duboka nelagoda, upoznao sam tamu. Nanosio sam sebi bol. Sebi i onima koji su mi bili blizu. Smenjivali su se depresija i napadi panike. Nikada nisam bio bistre glave, glava mi je bila puna negativnih misli".

Kružile su mnoge glasine o Ezekijelu, novinare je zanimalo da li ga je to povredilo?
"Da, ali to su bile stvari koje nisam mogao da kontrolišem. Bio sam jedini koji je zaista znao kroz šta prolazim. Dotakao sam dno zbog narkotika, nisam više mogao sebe da gledam takvog. Zahvaljujući podršci supruge i porodice, prepustio sam se psiholozima i drugim stručnjacima u jednoj klinici. Moj put nije završen. Dajem savet svima koji tako pate: tražite pomoć".

Kada se setite tih meseci, šta oseća?
"Ponos što sam uspeo da prihvatim, a potom i da se suočim sa svojim krhkostima. I zahvalnost: to što mi je bilo toliko loše promenilo me je kao osobu. Sada sam svesniji i zreliji čovek. Ponekad ne možeš da upoznaš svetlost ako nisi video mrak".

Fudbalu mu ne nedostaje.
"Ne. Lopta je i uvek će biti moj najbolji prijatelj, ali sada sam dobro ovako. Završio sam karijeru sa 34 godine, bio sam umoran, osećao sam da je došao trenutak da prestanem i želeo sam to da uradim dok sam još bio na visokom nivou. To je bio gest poštovanja prema fudbalu. Lopta me je spasila. Roditelji su mi bili razvedeni, živeo sam sa mamom koja je stalno radila. Provodio sam vreme igrajući se sa prijateljima na ulici. U mom komšiluku se dilovala droga, hodalo se naoružan. Bez lopte, ne znam gde bih završio".

A, onda je Laveci ispričao i o poslu električara.
"Od 13. do 15. godine počeo sam da radim kao električar. Fudbal mi je bio dosadan, kao što mi se kasnije dešavalo još nekoliko puta u karijeri. Jednog dana sam ipak odigrao utakmicu sa prijateljima, primetili su me neki menadžeri i predložili mi da se vratim: Ali moraš početi da živiš kao profesionalac, rekli su mi. Prihvatio sam to".

Potom je usledila Italija, sudbina je htela da to bude Napulj.
"Sudbina i ja lično. Prva koja me je želela bila je Atalanta. Čak su mi ponudili i cifru koju sam tražio, ali onda se pojavio Napoli. Za nas Argentince to je bio kao naš grad, naravno Maradonin grad. Odrekao sam se većeg novca koji je nudila Atalanta, ali osećao sam da moram da izaberem Napoli, srce me je vuklo.“

I dobro je uradio.
"Bio sam preplavljen ljubavlju i strašću Napolitanaca. Naučiš da se nosiš i da ceniš situacije koje nikada ranije nisi video: 50 navijača ispred kuće svakog jutra.

Sa igrama u Napoliju, došao je i nadimak "Počo" za ceo svet.
"To je bilo ime mog psa koji je uginuo: zvao se Počolo. Odveli smo Napoli prvi put u Ligu šampiona, u to vreme je to bilo ludilo. Bila je to neverovatna ljubavna priča. Tražili su me svi veliki klubovi, ali u Italiji za mene postoji samo Napoli. Zato sam kasnije izabrao Pari Sen Žermen.“

Kako mu je bilo u Francuskoj?
"Prelepo iskustvo, bio je to početak projekta koji se kasnije pokazao pobedničkim. Bilo mi je dobro".

Bolje nego u Napulju?
"Ne, ništa neće nadmašiti Napulj. To je mesto koje sam najviše voleo".

Šta planira da radi u budućnosti.
"Želim da budem osoba koja ne zaboravlja ono što je prošla, koja uspeva da prihvati jednostavnost i uživa u porodici. Želim da živim, imam sreću da imam dva sina, najveći dar u životu".

Za kraj, novinare je zanimalo da li gleda utakmice na televiziji?
"Da, poneku, ali fudbal sada više nije moja najvažnija stvar".