Lečenje medicinskih fenomena ili kritike navijača kao najveća Piksijeva pobeda

Dugo je to bila praksa na Terazijama. U Fudbalskom savezu Srbije vodili su se mantrom: što manja očekivanja, to manje problema. Pred svaku važnu utakmicu, uvereni da srpski fudbaleri u glavama nemaju kapacitet da se izbore sa pritiskom javnosti, trudili su se da stvore sliku o rivalima koji “jedu loptu“. Smatrali su da Srbi – bar u fudbalu – nešto mogu da naprave samo iz uloge autsajdera, nikako ako im se jasno kaže da su jednostavno bolji od protivnika.

I onda se desi Škotska i Srbija Ljubiše Tumbakovića na teren izađe... Pa, kao da je zaista saživela sa ulogom autsajdera, tima koji nema kvalitet da dominira, no može samo da se nada protivničkom kiksu. Noge stegnute, glava nervozna, pas neprecizan...

Baš pred taj meč taj navodno idiličan ambijent kome su se nadali na Terazijama razbila je već čuvena izjava Dragana Stojkovića...

“Bili bismo medicinski fenomeni ako ne bismo iskoristili ovu šansu“, rekao je Piksi baš za Mozzart Sport, 11. septembra 2020. godine.

U FSS su bili nezadovoljni. Taman su mislili da su udesili sve da bude kako treba, da se niko ne zaluđuje odlaskom na Euro, jer ako niko nema ambicije niko neće ni da se previše ljuti ako uspeha ne bude. Bilo je ipak ljutih, pa su fudbaleri morali da istrpe redovnu porciju uvreda, a ceh je morao da plati selektor Tumbaković.

Dragan Stojković je promovisan u selektora, došlo je i do rokade na Terazijama i dok čekamo da FSS izabere novo rukovodstvo reprezentacija je zaštićena tako sličnih marketinških trikova, pa je Piksi dobio slobodu da sam napravi ambijent kakav misli da treba da vlada oko reprezentacije. I odmah je najavio: dok je on za kormilom Srbija neće glumiti gubitnika, već će napasti prvo mesto u grupi, pa nek je ono i rezervisano za Portugalce.

“Kako da kažem momcima: ’Idemo danas, pa šta bude’. Kako? Zašto si onda trener? Pecaljka, na reku, pa onda pecaš ribu. I niko te ne dira, niti te ko pita šta. Da, optimista sam i ne vidim nikakav problem. Smatram da ćemo sa Portugalijom igrati za prvo mesto“, rekao je u jednom novogodišnjem intervjuu.

20.45: (5,20) Poljska (3,45) Engleska (1,75)

Srbija je u prvom meču pod vođstvom Piksija okrenula Irsku posle gola primljenog u 18. minutu. Protiv Portugalije je na teren istrčala sa dvojicom napadača, to se istina ispostavilo kao preambiciozno rešenje, ali ju je selektor uočio, ispravio i vratio posle zaostatka od 0:2. Onda smo savladali Azerbejdžan na strani, očitali lekciju Luksemburgu, a vala i Ircima, bez obzira na to što ni posle 18 šuteva nismo uspeli da slavimo.

Rezultatski nismo dobili ono čemu smo se nadali, ali smo povratili ono što nam je nedostajalo: kritike istinski razočaranih navijača nezadovoljnih što smo ispustili već viđene bodove. Nije šala, falile su. Ne uvrede, već kritike. Čak i kada su neosnovane. Jer one pokazuju da narod polako obnavlja poverenje u državni tim. Da ga doživljava kao tim koji zna lopte, tim od koga se pobede očekuju.

Treći korak je to. Prvi je bio selektor. On je trebalo da ubedi igrače da i samo počni da veruju.

“Nisam ja došao da bilo šta zabranjujem, nego da izvučem maksimum iz njih, da ih naučim šta bi trebalo da rade, kako da svi budemo srećni, kako da sutra ljudi kada ih sretnu na ulici kažu: ’Majstore, svaka čast’. E, to je satisfakcija. Da nam ljudi kažu ’Alav vam vera’ i kada izgubimo. Da igraš i radiš da bi dobio poštovanje. Svakoj generaciji se ukazuje šansa da napravi nešto, da ih ljudi pamte po nečemu dobrom, a ne kao gubitnike. Da bi zaradio respekt, od tebe se traži samo da daš sve od sebe na terenu. To je samo 90 minuta, mnogo je to kratko“, govorio je Piksi u intervjuu za Mozzart Sport, prvom koji je dao nakon što je postavljen za selektora.

Pet meseci je prošlo i niko ne može da ospori da Srbija pod Piksijem tera loptu. Da se selektor ne plaši da krene sa dvojicom napadača po sva tri boda, da u dobrom delu javnosti zaboravljenom Milošu Veljkoviću ponudi ključeve odbrane u jednom od najtežih mečeva u grupi ili da pokuša da uradi ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da uskladi vrline dva najkreativnija srpska fudbalera Dušana Tadića i Sergeja Milinković Savića.

Za njim onda idu i igrači. Strahinja Pavlović i Nikola Milenković kao štoperi napred, Nemanja Gudelj i Sergej kao vezisti nazad po loptu od koje smo se nekad krili. Filip Đuričić ako treba i na krilo, Aleksandar Mitrović sa masnicom ispod oka ako treba i na đon.

Grešaka je bilo i biće ih. Ali igre nije bilo uvek, dok su nam u Dablinu oči bile pune odbrana Gavina Bazunua, a i to nešto govori. Da Orlovi veruju u sebe. Da ne traže alibi unapred. Da Srbija igra fudbal. I nikome se ne pravda zbog toga.