Mićina turneja po Srbiji: Snežana iz Lige šampiona!

Kaže, karta košta 100 dinara.
“Za žene, devojke i decu, ulaz je besplatan“, objašnjava nam Rada dok igrači gostujućeg Jedinstva polako prelaze mostić posle uobičajenog obilaska igrališta pred početak meča.

Lakonski konstatujemo kako ulaznice verovatno plaćaju penzioneri...
“Ma kakvi penzioneri, odakle im kad imaju mala primanja“, brecnu se Rada.

Dobro, onda su vaše platiše radno sposobni simpatizeri kluba?
“Nisu ni oni, jer ne primaju redovno platu“.

Ko onda kupuje karte?
“A-ha-ha, izgleda niko, pogotovo danas niko nema potrebe da se hvata za džep, pošto moramo da pobedimo i momcima treba podrška s tribina“, od srca se smejući zaključi blagajnica Rada.

Na montažnoj tribini zatičem sredovečnu šarmantnu plavušu i sedokosog, sedobradog gospodina. Na prvi pogled se videlo da nestrpljivo očekuju početak meča.
“Moj sin Nikola igra u Radničkom. Imao je nezgodnu povredu i danas će biti rezerva, ali će sigurno ući u drugom poluvremenu i videćete kako je dobar igrač“, reče nam Divna Stepanović, majka, ispostaviće se kasnije, izuzetno talentovanog Nikole Stepanovića.

Naše opušteno ćaskanje prekinulo je totalno neočekivano pitanje od strane malopre pomenutog gospodina.
“Čačanin, jesi li to ti, majke ti?“

Vidim, čovek me zna, međutim, ja njega ne mogu da se setim...
“Druže desetaru, vojnik Gojko Bošković, kasarna „Maršal Tito“ Skoplje“.

Skinuh na trenutak naočare, ali te prepoznah po glasu i posle 27 godina.

Čačanski akcenat je čudo, pomislih i ubrzo Gojko i ja evocirasmo uspomene na vojničke dane, posle čega mi se pohvali kako njegov mlađi sin igra desnu polutku u Jedinstvu. Vraćam se u službene prostorije da bih pre nego što obuče sudijsku “odoru“ fotografisao Snežanu Jezdić, glavnog delioca pravde u međukomšijskom okršaju. Devojka izgleda autoritativno, nema šta, i opuštena je kao da je u Koceljevu došla pošto je odsudila neki megdan u Ligi šampiona. Ljubazno nam pozira i pošto je sačekala da svlačioniocu napuste njene kolege mahači, presvlači se i sama. Na putu ka igralištu, Snežana prebacuje loptu u levu ruku i krsti se. Utakmica ubrzo počinje i već posle nekoliko minuta shvatamo da nema potrebe da se odmičemo od kućice s rezervnim igračima i stručnim štabom domaćina. Jer Zoran Pantelić, trener Radničkog i nekadašnja golmanska legenda užičko-valjevskog kraja, utakmicu vodi na krajnje zanimljiv i duhovit način.
“Prpa je svima, nije samo tebi, opusti se. Možeš mnogo bolje od tog poteza“, glasila je prva instrukcija Zorana Pantelića.

Jednom, malo buckastijem igraču domaćina pobegla je i lopta i igrač. U trenu se oglasio njegov trener.
“Slušaj, ima da mi smršaš dva kilograma u roku od sedam dana ili te nema u timu!“

Utakmica tvrda da tvrđa ne može biti. Šanse za gol niotkuda. Navijači Koceljevčana postaju sve nervozniji.
“Igrajte bre, šta ste se uplašili i ukopali, pređite taj centar“, prosto je zavapila jedna devojka ne verujući da Vladimirčani kolo vode usred njenog mesta.

“Stalno nas ʼvataju na istu foru sa tri oštra igrača. Joj, mentalitet je čudo. Beli, pitaj saigrače jesmo li se ovako dogovorili u svlačionici! Što bre ljudi ne poštujete sebe. Zar Žiža sa 50 godina treba da vam pokaže kako se uklizava“.

A Žiža Ostojić, centarfor Radničkog koji je svojevremeno kao napadač Mačve na Maksimiru zabio gol Draženu Ladiću, stvarno je rasitnio šestu banku.

Na poluvremenu vidno frustrirani učenici Zorana Pantelića prikupljaju snagu i motive za nastavak duela od čijeg ishoda im umnogome zavisi opstanak u ligi.
“Ajmo, ljudi, trgnite se, dajte mi loptu kad god se ponudim, primicač me ubi, ali ću im nekako pobeći. Samo igrajte fudbal, ništa drugo ne treba da radite“, u dahu je izgovorio Miloš Antonić Beli, najbolji igrač Koceljevčana.

U drugom poluvremenu nešto angažovanija igra domaćina, prvenstveno zahvaljujući mlađanom Nikoli Stepanoviću koji je uneo pravu pometnju u redove gostiju. Posle prve izglednije šanse živnula je publika, posebno tvrdo navijačko jezgro Crvenih.
“Visi, visi gol u vazduhu, sad ih nagazite“, iz sveg grla je prokomentarisao jedan vatreni navijač.

Ispostavilo se odmah zatim da isto toliko u vazduhu visi i gol Ivana Mandića, čuvara mreže Radničkog, koji se u nekoliko navrata našao u ulozi trećeg beka. Znaju komšije iz Vladimiraca da komšijama, za razliku od njih, gori pod nogama, ali ne pada im na pamet da popuste. Igraju ljudi pošteno. I glavni arbitar Snežana i njeni asistenti sude pošteno i kamo lepe sreće da se svaka utakmica u zemlji Srbiji odigrava po tako poštenom scenariju.

Gde bi nam bio kraj?!
“Ma, jok! Nema ovde gola do ponoći da igraju“, revoltirano je konstatovao dugogodišnji navijač domaćina.

I ostadoše mreže netaknute, ali je zato i te kako taknuta nada fudbalera Radničkog da će ostati u ligi. Beli i kompanija su vidno razočarani, ali, naslućivalo se to iz njihovih pogleda, istovremeno čvrsto rešeni da se bore do poslednjeg kola.

Kad se igra pošteno, čuda su uvek moguća!

ANTOLOGIJSKI TIM LOZNIČKOG POLETA

Iskoristili smo priliku da Gorana Markovića iz Loznice, delegata na utakmici između Radničkog i Jedinstva, zamolimo da izdeklamuje anotologijski tim FK Polet iz okoline Loznice u kome je igralo devet Roma i dva Srbina.

“Omer, Biber, Laćo, Gera, Šota, Ramo, Pici, Mejo, Duća, Milenko i Žuća. Rezerve su bili Šećer i Malter!“

Piše: Milorad Plazinić
(milorad.plazinic@mozzartbet.com)