Dragan Stojković protiv Mladena Krstajića (©Reuters)
Dragan Stojković protiv Mladena Krstajića (©Reuters)

MOZZART ANALIZZA: Kako protiv Bugarske i Mladena Krstajića

Vreme čitanja: 9min | uto. 20.06.23. | 08:21

Imaju oni svojih mana. Imaju i očigledan kvalitativni deficit u igračkom kadru…

Iako je zbog rasporeda, odnosno razlika u broju ekipa po kvalifikacionim grupama Srbija odigrala svega dve utakmice, prvu akciju u junskom prozoru odradila u sklopu prijateljske utakmice, činjenično stanje je da je Srbija uz Škotsku, Francusku, Englesku i Portugal jedna od reprezentacija koja još nije ispustila ni bod u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u Nemačkoj. Postoje indicije da bi trend mogao da se nastavi, iako selektor Dragan Stojković za ovaj reprezentativni ciklus ne može da računa na dva najkvalitetnija i najzvučnija napadača, od kojih je jedan i najbolji strelac u istoriji nacionalnog tima. Dejan Joveljić je golovima u prijateljskom meču protiv Jordana ostavio značajan utisak, verovatno i najsvetliji kada govorimo o celom meču.

Za očekivati je da će dobiti određenu šansu i protiv reprezentacije Bugarske u Razgradu, trenutno poslednjeplasirane ekipe naše grupe G.

Izabrane vesti

Bugarska nacionalna selekcija već nekoliko godina je u tranzitnom periodu, koji obuhvata i neke turbulencije, promene igračkog kadra, određenu smenu generacija, ali i jasan kvalitativni deficit koji se i odražava na rezultate. Dolazak Mladena Krstajića na čelo stručnog štaba reprezentacije bio je sledeći korak Fudbalskog saveza kojem se dopalo kakav je posao Krstajić radio u prethodnim klubovima, možda ponajviše TSC-u i Makabiju iz Tel Aviva koje je poslednje vodio.

Mandat je počeo sa dve pobede u okviru Lige nacija, još u septembru prošle godine. Zbirno šest postignutih golova Gibraltaru (5:1) i Severnoj Makedoniji (0:1), za optimističniji ulazak u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo. A onda, na otvaranju istih — poraz od Crne Gore na domaćem terenu (0:1), potom i donekle očekivani poraz u Budimpešti (3:0), ali i svakako problematičan remi u Litvaniji (1:1), protiv ekipe koja je više od sedamdeset minuta igrala sa igračem manje…

U igri Krstajićeve Bugarske vidi se jasna težnja u pokušaju da se igra kontroliše posedom, što je to više moguće. U tri uvodne kvalifikacione utakmice, prosečan posed lopte reprezentacije Bugarske iznosi 59,1%, što je drastična razlika u odnosu na kvalifikacije za prethodno EP — kada je prosečan posed lopte selekcije iznosio 42,7%.

Struktura je pored same težnje takođe prilično jasna. Pokušaj da se igra organizuje sa tri štopera, jednim centralnim veznim, što čini 3–1–4–2 raspored u organizaciji napada Krstajićevog tima.

U samoj ideji nema ništa do sada neviđeno, problematično ili čudno, međutim interpretacija ovog oblika često je veći neprijatelj bugarske reprezentacije, nego što joj donosi benefita — naročito kada govorimo o kvalifikacionom ciklusu koji je možda i najmerodavniji period od Krstajićevog dolaska.

Ekipa se muči. Ekipu je lako pritisnuti i Srbija bi to mogla da iskoristi.

Nešto što je moglo da se primeti u igri Krstajićevog TSC-a, dok je predvodio tim iz Bačke Topole, može se primetiti i tokom njegovog mandata u Bugarskoj — velike međusobne distance između štopera, koje često utiču na dugo putovanje lopte ili nemogućnost da se uspostavi brzina protoka lopte kroz defanzivnu liniju, što drastično utiče na ritam koji ekipa može da ostvari u posedu.


Zbog većih međusobnih distanci između štopera, lopta duže putuje, što je velika prednost za ekipu koja pritiska — imaju više vremena da prepoznaju momenat za pritisak, da reaguju, da se sinhronizuju, da odrade pritisak u boljem tajmingu, a duže međusobne linije dodavanja olakšavaju i odsecanje linije dodavanja, čime se Bugarskoj često dešava da već nakon jedne razmene dodavanja ostaje zaključana i bez rešenja da komforno organizuje napad.

Protivničkom krilnom igraču u prethodnom primeru nije bilo preterano teško da pokrije potencijalnu liniju dodavanja ka desnom štoperu, s obzirom da je on prilično daleko i pod ne baš najboljim uglom u odnosu na centralnog štopera koji ima loptu u posedu.

Uglovi, distance i brzina protoka lopte kroz defanzivnu liniju su generalno ponajveći problemi Bugarske u organizaciji napada, čime Bugarska lako poziva protivnike da ih pritisnu, a na isti pritisak nisu preterano otporni, što zbog velikih distanci, malog broja igrača na manjem prostoru koji može da poveže igru i eliminiše pritisak, ali delom i zbog manjka individualnog kvaliteta.

Prvi pas i razmena dodavanja između štopera često je problem, a upravo to mogu biti momenti koje Srbija može da cilja izlaskom u srednje-visoki pritisak, na 30 metara od gola Bugarske, a nekada čak i u visokom pritisku.

Štoperi nisu uvek najbolje pozicionirani, defanzivna linija im nema uvek dobre uglove za napad i nalaženje narednog rešenja, čime jako često upadaju u problem i pod pritiskom šalju nekontrolisane lopte ili iste, što je takođe često, gube na svojoj polovini.

A sve to potiče od velikih međusobnih distanci, što je segment koji se ne odnosi samo na defanzivce, već se odnosi i na vertikalne distance sa veznim igračima i ostatkom ekipe. Štoperi nemaju dovoljno dobrih konekcija sa saigračima; izolovani su, vezni i bočni igrači su im često veoma udaljeni od lopte, te pod pritiskom nemaju adekvatna rešenja.

Srazmerno tome, pod pritiskom, veće međusobne distance iniciraju panična rešenja, umesto potencijalnih saradnji.

Veliki broj šuteva Krstajićeva Bugarska protivnicima dozvoljava upravo iz izgubljenih poseda na svojoj polovini.

Nisu istaknuto dobri u momentima reakcije po gubitku lopte, niti im je raspored zahvalan za tako nešto, naročito jer im sredina terena nije preterano dobro zaštićena. Vertikalne distance između štopera i ofanzivnih veznih su velike, centralu štiti samo defanzivni vezni za kojeg je to preveliki prostor.

Kako im velike distance negativno utiču na razvitak napada i teraju ih na neka rizična ili panična rešenja usled kojih gube lopte, tako im iste te velike distance prave problem da se kvalitetnije “oporave” od gubitka lopte, vrate i reaguju u defanzivnoj tranziciji. Naročito kada loptu izgube na boku ili čak i u sredini terena, što im se neretko dešava.

I upravo bio ovo moglo da bude u fokusu reprezentacije Srbije.

Agresivno delovanje u defanzivnom bloku, iniciranje oduzetih lopti u drugoj trećini terena i ugrožavanje protivnika u ofanzivnoj tranziciji. Prostora i prilika će izvesno biti, osim ako Bugarska nešto drastično ne promeni u svom pristupu, što nije nemoguće, s obzirom da će se susresti sa do sada najkvalitetnijom reprezentacijom, barem od kada je Mladen Krstajić na čelu stručnog štaba.

Kada već pričamo o tome gde bi i kako Srbija mogla oduzimati lopte Bugarskoj, ne sme se zapostaviti potencijalno usmeravanje dodavanja na bok.

Zbog svog rasporeda u posedu, ne baš najboljeg pozicioniranja štopera, kao ni njihovog delovanja tokom ofanzivne organizacije, Bugarska često dolazi u situacije da pasom na bok ulazi u problem — u momentima kada bi dodavanjem na stranu mogli da naprave prednost i eventualno izoluju krilnog napadača u povoljnijoj situaciji, zbog lošije konstrukcije napada, njihov krilni igrač (a naročito je to slučaj na levoj napadačkoj strani) prečesto loptu prima nisko, daleko od zone gde bi mogao da igra 1 na 1, čime neretko upada i u problem jer je prinuđen da se spušta po loptu, da je prima leđima zarotiran prema protivničkom golu, čime je lakše pritisnuti ga i oduzeti mu loptu.

Primeri ispod su dobar pokazatelj toga. Umesto da osvoje teren i poprave napadačke uglove, defanzivna linija im stoji relativno ravno (centralni štoper u visini bočnih štopera), a bočni štoperi ne iznose loptu dovoljno kako bi inicirali pritisak protivnika ali i omogućili bočnom igraču da bude nešto više pozicioniran, bliže protivničkom beku.

Na taj način, Bugarsrka gubi mogućnosti za pravovremena i progresivna dodavanja koja bi im otvorila teren i potencijalne prednosti u određenim situacijama.

Krilo prima loptu prenisko, protivnički tim ima vremena da se vrati i u većem broju se spusti u blok — Bugarska ovime ne probija linije niti izoluje krilo, štaviše, pozicioniranja igrača i opcije koje nude krilnom igraču nakon pasa na boku neretko su loše, pa iako dobije loptu krilni igrač nema jasnih opcija sa kojima bi mogao da sarađuje ili im prosledi naredni pas.

Zbog toga što je prinuđen da se prečesto spušta prema lopti, da sam popravlja ugao pod kojim bi primio istu, krilni igrač dolazi u situaciju da je zarotiran leđima od gola i da ga je lako pritisnuti, što povećava i broj izgubljenih lopti, naročito jer nema adekvatnih opcija kojima bi prosledio dobijeni pas.

To su tačke koje bi Srbija takođe mogla da iskoristi, pa da posed potencijalno osvaja i u bočnim delovima terena, pogotovo na levoj napadačkoj strani Bugarske, kao što je to slučaj u sledećem primeru, u kojem krilni igrač nije imao opcija, bio je pritisnut, izgubio loptu, a protivnik bez problema otvorio kontranapad.

Prostori za izlazak reprezentacije Srbije u brze napade ili kontra-napade naročito će se pojavljivati u sredini terena, koju Bugarska ne štiti baš najbolje u više momenata igre. Jedan od njih su i druge, odnosno odbijene lopte, koje su protivnici u nekim prethodnim utakmicama vrlo efektno koristili, pre svega zbog količine slobodnog prostora koji je Bugarska ostavljala u tim zonama.

NAČIN BRANJENJA

Za očekivati je da će reprezentacija Srbije preuzeti kontrolu i pokušati da se ustaljenim situacijama nametne kroz posed lopte, što će inicirati nešto duže intervale branjenja bugarskog nacionalnog tima. Od Krstajićevog dolaska, pokazali su branjenje u dva defanzivna oblika, a oni su zavisili od napadačkog oblika protivnika, pre svega od toga da li protivnik u fazi organizacije napada igra sa tri ili dva centralna defanzivca. Princip koji se primećuje je markacija u sredini terena, ali i brojčano izjednačavanje prve defanzivne linije u odnosu na broj protivničkih štopera.

Tako će se Bugarska protiv ekipa koje napad razvijaju sa tri centralna defanzivca braniti sa tri igrača u prvoj liniji, što će ponajviše ličiti na 5–4–1 iliti 5–2–3 (kako bi napravilil 3 na 3 protiv štopera)…

…dok bi se protiv dva štopera branili u 5–3–2 obliku, tako da špicevi imaju 2 na 2 situacije, odnosno da mogu da pritiskaju protivničke štopere čovek-čoveka.

Srbija je prirodno spremna na rešenja za oba defanzivna oblika Bugarske, s obzirom da u svojim šablonima koristi oblike i sa tri centralna defanzivca (3 štopera + 2 vezna), ali i varijaciju sa prelaskom na 2–3 oblik kada bi se jedan od veznih spustio u prvu liniju a bočni štoperi (naročito Strahinja Pavlović kao igrač sposoban da igra široko) otišli nešto šire i više.

Poslednji meč kvalifikacija za EP, Srbija je upravo igrala protiv ekipe postavljene u 5–3–2 obliku, protiv Crne Gore u Podgorici.

Tada je bilo određenih problema sa organizacijom napada, ali su određena rešenja pronađena. Prostori koji bi, ako Bugarska bude dosledna svom 5–3–2 obliku, mogli biti od posebne važnosti, jesu oni oko veznih igrača, odnosno oko veznog trija. Njih bi Srbija trebalo da koristi češće i kvalitetnije nego što je to radila u Podgorici, kada je samo pokazala obris ideje kako želi da napada defanzivnih 5–3–2; protiv Crne Gore, to je više puta izgledalo dobro u teoriji i po rasporedu igrača, nego što je u praksi bilo izvedeno.

Ukoliko Srbija bude uspela da spusti Bugarsku u srednji i srednje-niski blok, upravo bi prikazani prostori mogli biti veoma važni. Brža cirkulacija lopte, češće promene težišta napada, dobro korišćenje veznih igrača i obavezno popunjavanje prostora oko veznog trija doneli bi Srbiji preimućstvo u sredini terena i potencijalno dobre situacije za ulazak u završnicu napada.

Još jedan primer toga, ovoga puta manje uspešan, ali pre svega dobro postavljen.

KORNERI KAO VAŽAN FAKTOR

Nije se pri branjenju istih do sada proslavila Krstajićeva Bugarska. Na sedam odigranih utakmica tokom njegovog mandata, Bugarska je već primila tri gola nakon kornera (od Litvanije, Mađarske i Gibraltara), a ta brojka mogla je biti i veća, s obzirom da se, kada se pogleda način na koji su protivnici pretili, neretko radilo o udarcima nakon ubacivanja sa strane.

Važan faktor je što se Bugarska na defanzivnom korneru u velikoj meri oslanja na branjenje čovek-čoveka, sa tek 2–3 igrača koji zonski brane zonu prve stative. Ostatak ekipe striktno je orijentisan na igrača, što je model prekida koji ima svojih jasnih mana, a koje bi, samo iz individualnog fizičkog aspekta Srbija mogla da iskoristi zbog svoje superiornosti u tom segmentu igre.

Upravo bi prekid mogla biti ranjiva tačka koju bi Srbija mogla da eksploatiše, a sve pomenuto, ali i ono nepomenuto, ukazuje da je takvih segmenata više i da Srbija sa veoma realnim izgledima za nova tri boda može put Razgrada, gde je očekuje ekipa koja je u građenju, u potrazi za novim identitetom dok istovremeno traži i neke nove snage i novi kvalitet koji bi mogao da je podigne na viši nivo.

Do tada, srpsku reprezentaciju najviše interesuje kako bi mogla da iskoristi evidentne boljke u igri Krstajićevog tima i pretoči ih u svoju prednost i bodove vredne treće uzastopne pobede u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener.



tagovi

mozzart analizzafudbalska reprezentacija Srbijereprezentacija BugarskeMladen Krstajić

Izabrane vesti / Najveće kvote


Ostale vesti


Najviše komentara