Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (4): Šaka dolara, par kauboja i klub pred bankrotom

Stara je izreka da se porodična srebrnina prodaje samo jednom.

Ako si spreman da se odrekneš onoga što je najvrednije, neka to bude s pravim razlogom. I neka naredni vlasnik bude dobar čovek, onaj koji sve što su tvoja familija i svi koji su je poštovali decenijama sticali, neće pretopiti u ekspres-lonac ni prodati narednog vikenda na buvljaku.

Sve to je znao Dejvid Murs, većinski vlasnik Liverpula i naslednik imperije Littlewoods, koja je od prve kladionice izrasla u britanskog giganta ne samo za igre na sreću, već i za robne kuće.

Murs je bio jedan od onih starih vlasnika, kakvi su u klubovima Prve i Druge divizije postojali od prapočetaka fudbala pa sve do pojave Premijer lige i novca koji je počeo da se vrti oko ove igre.

Oni su kupovali timove ne da bi na njima zaradili, već da bi nešto vratili gradu i zajednici iz koje su potekli. Vlasništvo nad fudbalskim klubom tada nije bilo ni stvar prestiža ni pozitivnog finansijskog poslovanja, naprotiv.

Dejvid Murs je voleo Liverpul i obožavao je fudbal. Bila je to uistinu porodična stvar. Rođen je u tom gradu, njegov stric, ser Džon Murs, osnivač Litlvudsa, i njegov otac, Sesil Murs, imaju bistu u ovom gradu. Po Džonu Mursu, velikom dobročinitelju, zove se i univerzitet u tom gradu.

I to je Mersisajd: Džon Murs bio je gazda Evertona, a Dejvid Murs imao je akcije i u Evertonu i u Liverpulu, da bi 1991, tek što je nova fudbalska zora počela da rudi, preuzeo većinsku kontrolu nad crvenim gradskim klubom 

Mnogo kasnije Murs će pričati, i biće i dalje onih koji brkajliji neće verovati, da je samo želeo najbolje za svoj voljeni klub.

Ako mu Junajted i njegova berza ili Arsenal i njegova ulaganja dotad nisu upalili alarm, dolazak Romana Abramoviča potpuno mu je ogolio da su došla neka nova vremena. Da Liverpul s njim, a brojao je već skoro deceniju i po, neće postati relevantan i neće se približiti Premijer ligi. Jer za predsednikovanja Dejvida Mursa bilo je nečuveno da se za bilo kog igrača izdvoji više od desetak miliona funti, a iako je “tapnuo” svoju čuvenu firmu, kintu za novi stadion, neophodan Liverpulu, jednostavno nije imao...

Murs, Džilet i Rik Peri

Za one koji žele kraću verziju, sada je prilika da se izvuku samo sa jednim ili dva pasusa: te 2007, nakon skoro dve godine potrage i pregovora, Dejvid Murs prodao je većinski udeo u klubu dvojici Amerikanaca, Džordžu Džiletu i Tomu Hiksu. Ta 44 meseca koliko je par kauboja proveo na Enfildu bili su katastrofalniji nego što je iko mogao da zamisli. Porodična srebrnina ne da je otišla u bescenje, nego je postala žirant neobuzdanim trgovcima za koje su Del Boj i Rodni bili Rotšild i Rokfeler lično.

Klub je upao u tolike dugove da je glavni poverilac, Royal Bank of Scotland, pretila da će u oktobru 2010. proglasiti bankrot. Klub bi se u tom slučaju suočio sa oduzimanjem bodova. Dok se ta drama rešavala – na kraju i sudski – Liverpul je, posle bolnog poraza od Blekpula na Enfildu, zauzimao jedno od tri najniža mesta na tabeli Premijer lige.

Petu godišnjicu od čuda u Istanbulu i dvadesetu otkako je poslednji put uzeo titulu u Engleskoj, nekada najpoštovaniji i najugledniji britanski fudbalski klub dočekao je skoro kao beskućnik, sa trenerom kojem se smejalo pola Engleske, sa ekipom iz koje su pobegli svi koji su mogli da pobegnu, daleko od Lige šampiona, daleko od bilo kakvih velikih snova.

U tih nekoliko godina, ono što se dešavalo na terenu gotovo da nije bilo ni važno. Navijači su, umesto razglabanju o taktici i igračima, učili termine poput “leverage buyout” ili “asset management” (ni mi, pa da nas ubijete), a vesti o Liverpulu nalazili ne na sportskim stranama, nego u delovima novina i sajtova koji su se bavili privredom, politikom i kriminalom.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (1): Kako je vreme pregazilo klub

Bio je to građanski rat, svih protiv sviju, u kojem se, kao i u svakoj prljavoj borbi, lojalnost menjala preko noći, a najbolje prolazili isključivo profiteri

Za svakog pristalicu Liverpula ovaj period, kada je onu mitsku pticu u grbu komotno mogao da zameni lešinar, predstavlja nešto između crne rupe i stresa koji ne biste poželeli ni najgorem neprijatelju.

To je onaj osećaj kada skoro zamrzite fudbal i sport, shvatajući koliko je sve laž i koliko niko ne vodi računa o onima koji su u vešto skrojenim izjavama za javnost uvek “najvažniji” 

No priča o tome (iako pomalo, upozoreni ste, dugačka) zapravo je skica za portret ne samo fudbalskog kapitalizma, storija o gramzivosti, iznevernim obećanjima, lažljivcima, prevarantima već, ipak, kao u onoj pesmi, veri da sutra, samo ako smo zajedno, samo ako se potrudimo, možda može da bude bolje.

Dejvid Murs je još 2004, pre nego što će se dogoditi Istanbul, ušao u pregovore oko prodaje kluba. Enfild je bio previše tesan za globalizaciju sporta, a pošto je situacija u tom delu grada bila takva da žitelji nisu dozvoljavali nikakve radove – dobro, koliko god da volite klub, verovatno ne žudite da vam svake druge subote horda pijanih momaka urinira po fasadi? – pa je jedino prihvatljivo rešenje (uz ono, odmah odbačeno, o zajedničkom stadionu sa Evertonom) bila gradnja novog objekta, futurističkog objekta u Stenli Parku.

Stiven Džerard sve je vreme bio tu

Potencijalni stadion je delovao kao dobar mamac budućim investitorima – sagradi ga, prodaj pravo na ime i iznajmi sve one prateće objekte – i biće jedan od krunskih razloga što je na kraju Liverpul pao u ruke tandema raspojasanih Jenkija u, ne šalimo se, kaubojskim čizmama.

Prvi zainteresovani bio je Taksin Šinavatra, milijarder i tadašnji premijer Tajlanda, kasnije poznat i kao privremeni vlasnik Mančester Sitija i crnogorski državljanin (njegova sestra opredelila se za ovaj jači pasoš, srpski). Šinavatra, koji se predstavljao kao veliki fan Liverpula, imao je bizarnu ideju, da otkupi najmanje 30 odsto akcija kluba ali da vlasnik zapravo budu građani Tajlanda, koji bi sve finansirali kroz prihode od lutrije.

Druga ponuda bila je od biznismena Stiva Morgana, manjinskog akcionara čiji je životni san bio da postane predsednik Liverpula. Odbijen je pre svega jer je dao nisku cenu, a potom i zato što bi njegova akvizicija značila šut-kartu za Dejvida Mursa i izvršnog direktora Rika Perija, koje Morgan nije baš mirisao. (Kasnije će Morgan uspeti da preuzme jedan klub, ali biće to Vulverhempton, pre nego što ga proda Kinezima.)

Navijači Liverpula vole da misle da su moralne veličine što, kao i uvek, može i ne mora da bude istina, a Šinavatra je odbačen i zato što su se pobunili zbog vesti o učestalom kršenju ljudskih prava u njegovoj zemlji.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (2): Majkl Oven, čudo u Dortmundu i dva Žerara Ulijea

To je sasvim lepo, ali takvih glasova nije bilo godinu i malo jače kasnije, kada je papire Liverpula, uoči najavljenog preuzimanja, dugo češljao konzorcijum Dubai Investment Capital. Šeik Muhamed bin Rašid al Maktum takođe je bio veliki fan, i jutro nakon čuda u Istanbulu napravio je prvi kontakt sa Mursom i Perijem.                                                       

DIC je Mursu bio plan B – pre toga se dugo nadao da će Liverpul dopasti kandži milijardera Roberta Krafta, vlasnika Nju Ingland Patriotsa, i iako su njih dvojica bili dobri drugari, Kraft je ipak odlučio da ne uloži s ovu stranu Atlantika – a sve vreme mu se, uredno, javljao i Džordž Džilet 

Dečko iz Viskonsina Džilet je prvi veliki posao, tako makar govore one legende o “prvom milionu”, dobio zato što su investitori mislili da je potomak lika koji je napravio čuvene brijače.

Bio je čovek koji je dobro znao šta je uspon, a šta pad: nakon što je početkom osamdesetih pokupovao gomilu radio i televizijskih stanica, a potom i lanac mesara (kada će prvi put naleteti na čoveka po imenu Tom Hiks), bankrotirao je i ostao doslovno na ulici, samo da bi se ponovo vratio u sedlo.  

Džilet je bio zaljubljenik u sport, skijao je čak i u poodmaklim godinama i imao hotel i sopstvenu stazu u Aspenu. Želeo je odavno da uđe u te vode, pa je nekoliko puta neuspešno nudio novac za Denver Nagetse i za hokejaški klub Kolorado Avalanš. A onda mu se osmehnula sreća: na tržištu su se pojavili Montreal Kanejdijens – u NHL-u ono što je Liverpul, barem do kraja 20. veka, bio u engleskom fudbalu – i Džiletu su se najzad poklopile karte 

Taj “soker”, o kojem su svi pričali, bio je sledeća velika stvar. Postoji taj Liverpul, rekli su mu, treba im novi stadion i treba im investicija, a mogu da donesu milijarde i milijarde.  

Problem je samo što za inicijalni “čip” Džilet jednostavno nije imao dovoljno aduta. 

Nakon što su se Dejvid Murs i Rik Peri okanili razgovora sa Emiraćanima – otputovali su u Dubai redovnom linijom, pošto šeik nije želeo da plati privatni avion, a to je za Mursa, strastvenog pušača, bila velika patnja; i generalno Arapi nisu obigravali oko tog engleskog tandema – Džilet je ponovo krenuo u ofanzivu. Pozvao ih je u Montreal vodio ih kroz grad i kroz klub, pustio da sami razgovaraju sa zaposlenima i sa igračima, i svi su imali za šefa samo reči hvale.

Iako, što nije nevažno, Montreal od njegovog dolaska nije imao nikakvog uspeha na ledu.

Tom Hiks bio je druga vrsta biznismena. Slatkorečivom Teksašaninu su mediji i PR bili sve u životu i samo je iz tog razloga postao vlasnik Teksas Rendžersa, bejzbol kluba u koji je odmah, praveći “Galaktikose”, doveo tada najveću zvezdu Aleksa Rodrigeza. Ubrzo je sportskoj grani svoje korporacije dodao i hokejaški klub Dalas Stars. 

Hiks je bio čovek koji se obogatio tako što je kupovao jeftino i prodavao skupo, ali uz jednu začkoljicu: to nikada, ili skoro nikada, nije bio njegov novac. Zadužio bi se na konto kompanije koju preuzima, a potom je utrapio za veliki profit. “Leverage buyout king”, pisalo je na uramljenoj naslovnoj strani jednog magazina koja je visila u njegovoj radnoj sobi, skupa sa Matisovom slikom i, barem neko vreme, 3-D modelom nesuđenog stadiona Liverpula.

I još nekih fotografija na kojima je Hiks sa svojim najboljim drugarom i prvim komšijom, predsednikom Sjedinjenih Američkih Država, Džordžom W. Bušom...

Džilet je obrlatio Mursa, ubedivši ga da je dobar čovek i da mu je dobrobit Liverpula na prvom mestu, a onda je u sve uveo Hiksa, i dodatno išibicario Dejvida rekavši da je i Tom super tip i da garantuje za njega.

Murs možda i nije imao previše izbora, tada krajem 2006. i početkom 2007. Propali su pregovori sa svima, a već je napravljena narudžbenica za čelik za novi stadion, na celih 12.000.000 funti.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (3): Španska revolucija, Istanbul, Atina...

I onda ti Yanks pružaju ruku i govore ti “Lopata će u zemlji biti u narednih 60 dana”, a Murs i Peri im prihvataju stisak i ne traže pisanu garanciju da neće dizati kredit na konto kapitala Liverpula (ono što su radili Glejzeri u Junajtedu), već umesto toga dovode Stivena Džerarda i Džejmija Karagera da se sretnu s novim gazdama i da aminuju ono što je već, praktično, odlučeno 

Lako je biti general posle bitke i novinar deceniju i kusur kasnije. No činjenica je da su navijači Liverpula sa entuzijazmom dočekali vesti o novom stadionu i da su gazde – iako bizarni kako to samo Ameri kad pričaju o “sokeru” umeju da budu, sve sa paradiranjem tim čizmama po svetoj travi Enfilda – dočekane aplauzima.

Još kad su ispalili napamet naučene ali dozlaboga šarmantne izjave o tome da su oni samo “čuvari Liverpula” i da su svesni da ovo nije “franšiza”, već klub za kojeg živi toliko miliona ljudi širom sveta.... 

Za tu blagonaklonost postojali su i kulturološki uslovi: grad je tokom čitave istorije gledao na Zapad, preko Irske, u Ameriku, odakle su dolazile ne samo poslovne prilike, nego i kultura, na čelu sa muzikom. Nije čudno da su se baš ovde prvo, na celom Ostrvu, primili skifl i rokenrol zvuci koji će šezdesetih biti pretvoreni u “Mersey Beat”. Liverpul se ponosio time da je kosmopolitski i otvoren, a na Amerikance se pomalo gledalo kao u onom našem filmu kad stigne “babl-gam”... 

Uostalom, da se makar malo vratimo tamo gde je najlepše, na fudbalski teren, početkom 2007. sve je i dalje izgledalo okej za Liverpul. Rafael Benitez vodio je tog proleća klub do još jednog evropskog finala, a očekivalo se da će ulaganja, pre svega, da budu u igrački kadar, kako bi se ušlo ravnopravno u borbu za titulu.

Već do kasnog proleća medeni mesec je počeo da kopni. Nakon izgubljenog “revanša” s Milanom u Atini, Benitez uopšte nije pričao o tom meču, već o potrebi da se investira u tim.

Fernando Tores

Tog leta bio je ispoštovan. U klub je, kao najveće pojačanje u 21. veku do tada, stigao Fernando Tores. Došli su i Havijer Maskerano, Rajan Babel, Josi Benajun i Lukaš Leiva, uz igrače poput Škrtela i Voronjina, i to što neki nisu bili dovoljno dobri za prvi tim ne može se, zaista, staviti na dušu Hiksa i Džileta.

Sve drugo može. Obećanog lopatanja na novom stadionu nije bilo, a ujesen 2007. tikva je pukla. Tada se u medijima pojavila priča da su se Hiks i Džilet sreli sa Jirgenom Klinsmanom i ponudili mu da zameni Beniteza na klupi Liverpula.

Negde baš tih dana, praveći se da ne zna za Klinsmana ili upravo zato, Rafa Benitez poslao je mejl gazdama sa pitanjem koliko će mu novca biti obezbeđeno za zimski prelazni rok.

Odgovor je stigao, napisan verzalom i u jednoj rečenici: “FOKUSIRAJ SE NA TRENINGE I NA TIM KOJI IMAŠ”.

Naredni meč Liverpul je igrao u Njukaslu, a na konferenciji uoči utakmice videlo se, više nego ikad, da je sve otišlo dođavola. Benitez je kasnio 35 minuta, a kada se pojavio, dao je najbizarnije odgovore u svojoj karijeri. I najteže ili najlakše, kako se uzme.

To je izgledalo ovako: 

Novinar: Koliko ćete imati para za januarski prelazni rok?

Benitez: Kao i uvek, fokusiran sam na treninge i na tim koji imam. 

N: A kakvi su vaši dugoročni planovi?

B: Moji planovi su da budem fokusiran na treninge i na tim koji imam. 

N: Očigledno vam nešto smeta?

B: Kao i uvek, fokusiran sam na treninge i na tim koji imam.

N: Imate li nešto da poručite?

B: Da, to da sam fokusiran na treninge i na tim koji imam.

N: Da li je ugrožena vaša pozicija u klubu?

B: Sada sam fokusiran na treninge i na tim koji imam.

Rafael Benitez

Trajalo je to, i trajalo, i manje od godinu dana od onog paradiranja bilo je jasno da je izmet velikog teksaškog bika udario u skauzerski ventilator. Već u januaru 2008. napravljen je “prvi plan refinansiranja” (kad god čujete taj izraz, be'šte glavom bez obzira) po kojem je sa 105.000.000 funti Liverpul garantovao vraćanje kredita instituciji Royal Bank of Scotland.

Tada su se na Kopu pojavile prve zastave na kojima je pisao “Yanks Out”, a u pabu po imenu Sandon prvi put se sastala neformalna grupa koja će prerasti u pokret simbolične skraćenice i imena “Spirit Of Shankly” i početi svoju borbu, što će na kraju stići i do naslovne strane lista Wall Street Journal.

Jedna od najluđih priča iz tog doba, koja sasvim lepo opisuje na šta je ličila situacija u klubu i kakvo je bilo raspoloženje navijača, bilo je kada je jedan član grupe SOS pronašao adresu i poslao mejl sinu Toma Hiksa, Tomu Hiksu Junioru, sa pitanjem šta planiraju da urade sa klubom.

 “Blow me, fuck face. Go to hell. I'm sick of you”, glasio je odgovor koji je nekoliko nedelja radovao britansku štampu.

Blow-me-fuck-face-gejt pokazao je sav intenzitet otvorenog i krvavog građanskog rata na Enfildu.

Prvo su se posvađali – i prestali da komuniciraju – Džilet i Hiks, a i jedan i drugi želeli su da probleme svale na doskorašnjeg partnera, sada rivala. Nisu prezali da u tome koriste sve pijune, uključujući i Dejvida Mursa, Rika Perija, ili Džerarda i Karagera.

Rafael Benitez se posebno loše snašao: u želji da osigura svoju poziciju i da udari kontru Periju, priklonio se Hiksu, a umesto da zaista bude fokusiran na treninge i tim koji ima, više je vremena provodio u zakulisnim radnjama i podmetanju noge.

To nije promaklo igračima. Iako je Liverpul 2008. završio kao četvrti i ispao od Čelsija u polufinalu Lige šampiona – kakvo je to finale, sa Junajtedom u Moskvi, moglo da bude! – iako je Fernando Tores toliko opčinio Mersisajd da su svi počeli da pričaju španski, i iako je naredne sezone bio najbliži tituli što će biti u prvoj deceniji 21. stoleća, pukotine je već bilo teško zakrpiti.

Prvo one međuljudske i fudbalske. Benitez je u leto 2008. želeo po svaku cenu da dovede Gareta Berija iz Aston Vile, i bio je spreman da žrtvuje Ćabija Alonsa. U paketu sa Berijem planirao je da pazari Robija Kina, ali isključivo kao dodatak. Na kraju Beri nije dogovorio transfer ni platu (otići će u Mančester Siti), a Robi Kin je došao protivno Rafinim željama i ovaj jeedva čekao januar da ga, po cenu gubitka nekoliko miliona, vrati u Totenhem.

Sa samo jednim špicem, i uprkos dva poraza, Liverpul je završio na drugom mestu, četiri boda iza Junajteda.  

Liverpulov tim s kraja prve decenije 21. veka

Narednog leta, 2009, Benitez je ubeđivao sve da je to “ta” sezona i da ga podrže još jednom. Ćabi Alonso je zgrožen otišao, a na njegovo mesto doveden je Alberto Akvilani, kao simbol loših procena Beniteza i njegovog tima. (Nije da ih je tih godina bilo malo: Andrea Dosena, Glen Džonson, Sotiris Kirjakos, Albert Rijera, Milan Jovanović, Kristijan Poulsen, Pol Končeski...)

Za sve to vreme, Hiks i Džilet su, svako ušančen u svom zamku, pokušavali na sve načine da prodaju Liverpul i da i dalje ostvare profit. Ali, dugovi su se gomilali, a RBS je bila sve manje voljna da ih servisira. Sve dok nije praktično preuzela klub i na njegovo čelo dovela Martina Broutona, da ga spremi za prodaju.

U avgustu 2010. Brouton je flertovao sa kineskim investitorom Kenijem Hvangom i sirijskim biznismenom Jahjom Kirdijem; da bi u oktobru na scenu stupili Piter Lim (sada vlasnik Valensije) i konglomerat New England Sports Ventures (sada Fenway Sports Group). Vreme je isticalo, Hiks i Džilet pokušavali su na sve načine da ospore prodaju i osiguraju još neku pozajmicu, tvrdeći da je 300.000.000 funti, koliko je ponudio NESV, suviše malo.

Stvar se rešila 13. oktobra 2010, u Višem sudu u Londonu, koji je doneo odluku da RBS može da proda Liverpul. Između Pitera Lima i još jednih Amerikanaca – koji su izgledali makar poštenije – privremena uprava odabrala je drugu opciju.

Bankrot je izbegnut.

Jenkiji su mrtvi, živeli Jenkiji.

Bila je to jedna od retkih pobeda na dvadeset godina od poslednje titule. U junu 2010. Rafael Benitez je otišao, Hari Rednap se samo nasmejao i okrenuo glavu (što dovoljno govori o tadašnjoj privlačnosti Enfilda), a na krilima evropske odiseje Fulama na klupu Liverpula seo je Roj Hodžson.

Internetom i dalje kruži fotografija prvih 11 koje je iskusni (i netrofejni) trener izveo na svom debiju, protiv Rabotničkog: Kavalijeri – Keli, Ager, Kirjakos, Škrtel – Lukaš, Spiring, Akvilani, Jovanović, Amu – Ngog.

U septembru, Liverpul nije zabeležio nijednu pobedu u Premijer ligi. U oktobru, pobedio ih je Blekpul na Enfildu. U januaru 2011, vratiće se Keni Dalgliš, ali će otići, bled u licu i sa razočaranim pogledom, Fernando Tores.

Ali oblaci kao da su se ipak razišli. Hiks i Džilet bili su ružna prošlost. Tom Verner i Džon Henri sa njima su delili samo pasoš.

Klub je preživeo, i to je bilo najvažnije. Pred njim je bila nova decenija, treća bez titule.

A u njoj Keni, Brendan Rodžers i, na kraju – ili na početku? – jedan sasvim poseban Nemac.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta