Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (2): Majkl Oven, čudo u Dortmundu i dva Žerara Ulijea

Istorija nas uči da je tako funkcionisalo u Sparti: jedan kralj za mir, jedan kralj za rat. Ali u Sparti je funkcionisalo i bacanje novorođenčadi sa litice, pa šta?

Holivud nas uči da tako ide u filmovima: jedan dobar i jedan loš policajac. Ali u filmovima ima i ljudi koji lete i prelepih žena koje se zaljube u nas šmokljane, pa šta?

Fudbal je još teži za dvovlašće: sistem je postavljen tako da je jedan čovek glavni. Nekad se on zove menadžer, nekad šef struke, nekad predsednik i gazda kluba, nekad nosi broj deset na dresu, ali važno je da je jedan.

Zato je ono što je Liverpul krajem devedesetih pokušao da uradi od početka delovalo kao glupost.

Pisali smo već u prvom delu o toj okoštalosti u klubu, a i pored toga – ili baš zbog toga? – što se pojavio još jedan zlatni dečko, Majkl Oven (postaće prvo heroj Enfilda, potom i idol nacije, kada zaigra na Svetskom prvenstvu; svaka majka poželela ga je tada za budućeg zeta), naspram kojeg je Robi Fauler sa svoje 22 godine izgledao umorno i dotrajalo, i pored toga što se on pojavio, Liverpul je i dalje bio zarobljen duboko u prošlosti.

Majkl Oven i Robi Fauler (©Reuters)

Engleska se punila strancima, svi su želeli da igraju na novim i lepim stadionima i da imaju mnogo novca, klubovi su u evropskim takmičenjima igrali sve važnije uloge – što će biti krunisano Junajtedovom titulom u Barseloni 1999. – pa je i Liverpul shvatio da mora da se okrene Kontinentu, prvi put u istoriji.

Kao i gotovo sve devedesetih, i to je bilo dozlaboga nakaradno.

Neko je smislio da Liverpulu ne treba baš skroz evropski trener, i da ne mora baš skroz da se nakači na ta moderna vremena. Roj Evans je sasvim u redu, mislili su (rezultati nisu bili tragično loši, ali nedisciplina se otela kontroli), i samo kad bi postojao neko ko bi to još uobličio...

Donekle je bilo logično da to bude Francuz. Arsen Venger je već počeo da čini čuda sa Arsenalom, a Francuzi su te 1998. napokon postali prvaci sveta. Učinili su to tako što su obavlili brutalan “reset” kada se nisu plasirali na Mundijal 1994. Promenili su sistem, ulagali u struku i u mlade, i sve im se vratilo medaljama na kraju veka.

Ironija je što je i za jedno i za drugo bio odgovoran isti čovek. Budući menadžer Liverpula, bivši nastavnik – Žerar Ulije.

Roj Evans i Žerar Ulije (©Reuters)

Ulije je bio selektor Francuske u onom bugarskom čudu na Parku prinčeva, kada je šokiran ceo svet. U isto vreme, bio je tehnički direktor svih selekcija (što će ostati i nakon debakla) i koordinator svih mlađih selekcija. Mnogi od njegovih pulena podići će “boginju” 1998, a u zemlji se njegov doprinos i danas smatra makar jednakim kao onaj Emea Žakea.

Mozzart feljton – Trideset Liverpulovih godina (1): Kako je vreme pregazilo klub

Žerar Ulije, šta ti je sudbina, proveo je i godinu dana u mladosti živeći u Liverpulu. Tamo je naučio jezik – ne samo engleski, nego i onaj njihov iskrivljeni, skauzerski – finese i duh grada, pa kada mu je ponuđeno mesto nekakvog ko-menadžera sa Evansom, odlučio je da prihvati, predosećajući možda da je takva situacija neodrživa na duže staze.

Evans je bio previše mekan, što je onaj incident sa belim odelima samo pokazao čitavom svetu. Bio je toliko mekan da je pod pritiskom Pola Insa odustao od svoje taktike 3-5-2 i odlučio, navrat-nanos, da se Liverpul vrati u 4-4-2, gotovo isključivo zato što je Insu to tako odgovaralo.

Ekipa je bila dobra za gledanje ako ste neutralac, pošto nisu primali, nego krvarili golove, i koliko god da su tamo napred Oven i Fauler bili u formi, nije moglo da bude dovoljno.

Tri meseca u ranu jesen 1998. trajao je režim u kojem se videlo samo da mnogi piju, a nije plaćao niko.

Igrači su bili zbunjeni jer su Evans i Ulije imali potpuno različite taktičke zamisli, od toga gde ko treba da stoji na terenu i treningu do brzine i načina rotacije sastava. Posle poraza od Valensije, Evans je učinio časnu stvar i elegantno se povukao. U svakoj od četiri sezone u kojima je bio na čelu kluba, Liverpul je završio u top četiri. Osvojio je jedan kup i igrao u još jednom finalu.

Ulije je ipak znao da mu je potreban neko ko će biti čvrsta ruka. Setio se Fila Tompsona, kapitena s početka osamdesetih, koji je tada u ulozi radijskog komentatora umeo dobro da potkači rukovodstvo, i dalje pomalo ljut što su dva puta izabrali Sunesa pre njega. “Tomo” je bio iz Kirbija, gradića koji se već za njegovog detinjstva stopio sa Liverpulom. Bio je crven od glave do pete i želeo je klubu najbolje.

Žerar Ulije i Fil Tompson (©Reuters)

Francuzu je ipak trebalo svega nekoliko sati da se okani romantičnih ideja i da vidi gde je došao. Njemu, koji je zahvaljujući Platiniju i dugoročnom planiranju u Klerfontenu imao sve resurse ovog sveta, ukazali su se tek planovi za akademiju i revitalizaciju omladinskog pogona, apsolutno nula korišćenja kompjuterske ili bilo kakve novije tehnologije i pohovana svinjetina u klupskoj kantini koju su igrači mogli da jedu kad su hteli, uključujući i na dan utakmice.

Ulije nije bolovao ni od “engleštine”, iako će se brzo iskristalisati domaći kvartet koji će mu, već od prve sezone kojom je brodio sam, biti okosnica ekipe.

Nazad je bio Džejmi Karager, momak sa mnogo više strasti i želje nego talenta, koji bi pognuo glavu i igrao levog beka, desnog beka ili centralnog defanzivca, šta god je trebalo. U sredini se odlučio za Danija Marfija (ovaj će mu to redovno vraćati pogocima za pobedu na Old Trafordu) pre nego za ultratalentovanog Dejvida Tompsona, koji nije imao ni zrno samodiscipline. Napred je bio Majkl Oven, pošto se Fauler i Ulije nisu mirisali od samog početka.

Poslednji deo te skauzerske slagalice stigao je iz podmlatka, iz škole Stivija Hajveja. Kažu da je Ulije čuo da ima jedno odlično krilo koje bi valjalo pogledati, i da je otišao na meč rezervi Liverpula. Dečko se zvao Riči Partridž i iako su mu proricali sjajnu karijeru, Ulije je samo odmahnuo rukom. Umesto toga, zagledao se u jednu pomalo neartikulisanu lokomotivu na centru igrališta. Momak je utrčavao, uklizavao, davao duge lopte i promašivao ih, a onda pokušavao opet, znojeći taj dres kao da se igra, na primer, finale Lige šampiona, a ne epizodu u Reksamu ili Tranmeru.

Zvao se, naravno, Stiven Džerard.

Stiven Džerard (©Reuters)

Stivi će biti prekomandovan u prvi tim i šansu će dobijati sve češće. I Karager i Džerard, i Marfi i Oven, svi će oni i dan-danas pričati o Ulijeu u superlativima i slati mu čestitke za dobro zdravlje; Žerarov španski naslednik, koji će doneti mnogo više sreće za samo godinu dana, nije bio iste sudbine. No ostavimo to za neku narednu priču...

Ulije je, uz Tompsonove preglasne ispade, počeo da sređuje stvari na terenu. Imao je, makar u tom prvom periodu, dobro oko za transfere.

Doveo je dva centralna defanzivca, Finca Samija Hipiju i Švajcarca Stefana Anšoa, doveo je iz Bajerna sjajnog Ditmara Hamana (Didi će biti jedini čovek kojem će Ulije dozvoljavati čak i da zapali cigaretu pod tušem u svlačionici i da popije koje pivo; Kajzer nije voleo da trenira, ali je na terenu uvek davao više nego što je bilo normalno, što će kulminirati jedne večeri kada šutne penal u jednom finalu sa slomljenim stopalom), doveo je Vladimira Šmicera koji će prevazići svog ortaka Patrika Bergera, doveo je i Emila Heskija...

U isto vreme se otarasio gotovo svih koji su bili vezani za ono staro doba, lagodnosti i lažne demokratije. Otišli su i Dejvid Džejms i Pol Ins, otišli su Karl-Hajnc Ridle i Dominik Mateo. Čini se da Ulije nije mogao ni želeo da radi sa svojeglavima, zbog čega se na Enfildu nisu dugo zadržali ni previše dobro proveli oni koji su zaista mogli da unaprede igru, poput Jarija Litmanena ili Nikolasa Anelke.

Odgovoran je Francuz zato i za jednu od najčudnijih i najuspelijih akvizicija u istoriji kluba, kada je za nula funti iz Koventri Sitija stigao 35-godišnji Gari Mekalister. Samo je njima dvojici valjda, eventualno Filu Tompsonu i možda Šenkliju gore na crvenom nebu bilo jasno otkud ta šašavost, ali na kraju je upalilo. I zbog onoga što će se dogoditi u Dortmundu, i zbog slobodnog udarca sa četrdesetak metara kojim je, za 3:2, na Uskrs 2001. na Gudisonu srušen gradski rival.

Gari Mekalister (©Reuters)

Liverpul je na prelazu dva milenijuma postao nešto što nije bio skoro nikada u svojoj istoriji, ili makar nije bio namenski. Dosadan, defanzivni sastav protiv kojeg ne volite da igrate. Crveni su za kratko vreme ovladali crnom magijom.

Umeli su da igraju 0:0 i da im to bude sasvim u redu, a publika, željna bilo kakvog uspeha i pehara, nije ih ni smarala sa onim tako britanskim “Attack, attack, attack” (tamošnja verzija “Svi u napad, 'ajmo, 'ajde”). Protiv Barselone u Kupu UEFA su jednom, pisali smo o tome, toliko umrtvili utakmicu da je čak i novinarima lokalnog Eha bilo neprijatno. Emil Heski, razbijač iz Lester Sitija, na tom meču je igrao levo krilo...

Proleće 2001. biće vrhunac klupske karijere Žerara Ulijea. Osvojen je Liga kup, tesnom pobedom nad Birmingemom, ali je povratak u Kardif (tada se igralo na Milenijumu, pošto je novi Vembli, taj Skadar na Temzi, bio u izgradnji) bio još neverovatniji. Arsenal je po velikom suncu vodio sa 1:0, Liverpul obično takve utakmice ne bi mogao da preokrene, ali Majkl Oven je doslovno ukrao trofej.

Svega nekoliko dana kasnije, dogodilo se čudo u Dortmundu. Finale Kupa UEFA. Evropski velikan Liverpul, opet na velikoj sceni, prvi put posle Hejsela. I maleni, hrabri, divni Deportivo Alaves.

Ovako je to zabeleženo u jednom drugom tekstu na sajtu Mozzart Sporta.

“Izađite tamo i postanite j...ne legende!”, grmi Tomo na svoje pulene, i oni izlaze i igraju poluvreme iz snova: Babel glavom na asistenciju Garija Mekalistera koji igra svoju labudovu pesmu, najbolju sezonu na samom kraju karijere, pa Džerardov gol, pa Maka iz penala za 3:1 posle 45 minuta.

No onda se drčni Baski probude, i Kozmin Kontra počne da igra toliko dobro da ga već do isteka 60. minuta kapariše Berluskoni, ne shvatajući da on nikada nije i nikada neće ovako igrati, Havi Moreno daje prvo gol glavom, pa iz slobodnog, i odjednom je 3:3. Ulije izvodi Heskija, ubacuje Robija Faulera, ovaj daje gol, ali dva minuta do kraja jedno poznato prezime posle kornera.

Đordi Krojf, sin svog oca, te noći u Dortmundu više nego ikada.

I 4:4 je, i u produžetku Alaves dobija jedan crveni, pa drugi, pa je opet tu, s leve strane, na slobodnom udarcu, Gari Mak, ima 35 godina i uspeva da izdrži 118 minuta, nabacuje u sredinu i Heli, nesrećni Heli, bivši pulen Radomira Antića u duplom krunom nagrađenoj generaciji Atletika, daje zlatni autogol.

Bilo je 5:4 i to će dugo, dugo, čak četiri godine, do jedne noći u Stambolu, biti najluđe finale u istoriji.

Liverpul je napokon opet bio evropska marka. Žerar Ulije je uradio ono zbog čega je doveden. Breg je došao Muhamedu, budućnost je opet izgledala nadohvat ruke. Sada je moglo i moralo da se razmišlja o novom stadionu. Sada je moglo i moralo da se misli o tituli.

Previše je dugo čekana, zar nije?

A onda je, kao što to sa Liverpulom obično bude, došlo jedno “A onda”.

Moglo bi se reći da su postojala dva ulijea. Jedan do 13. oktobra 2001, drugi nakon toga.

Tog dana, na utakmici protiv Lidsa, u poluvremenu je tada 54-godišnjem treneru pozlilo. Načeta mu je aorta, i samo pukom srećom – bolnica je bila blizu, svi su bili na utakmici pa nije bilo gužve, lekar koji je trebalo da ima slobodan dan ipak je odlučio da dežura – spasen mu je život. Samo što nikada više nije bio isti.

Ulije se vratio, valjda bliski susret sa smrću mora da promeni čoveka, mnogo mračniji, obazriviji, manje fin nego što je bio.

U tom drugom periodu, njegovi transferi bili su uglavnom pogrešni (na čelu sa El Hađijem Dijufom, koji je samo na Mundijalu 2002. u dresu Senegala izgledao kao dobar igrač; ali behu tu i Bruno Šejru kojeg je nazvao “novim Zidanom”, Salif Dijao, Alu Dijara, Entoni le Talek i Floran Sinama-Pongol), njegova taktika i mešanje karata nerazumni, njegovo strpljenje nepostojeće.

(©Reuters)

A tek perspektiva...

Leta 2003, recimo, Ulijea i direktora Rika Perija kontaktirali su Toni i Žorž Mendeš, zastupnici jednog mladog igrača. Sviđalo im se kako Liverpul izgleda, mislili su da je to pravi korak za njega. Nije bio skup, ali je tražio poveliku platu – oko milion funti godišnje.

“Milion funti?”, odbrusio im je Žerar. “Pa upravo smo doveli Sinamu i Le Taleka, i oni nemaju ni približno toliko! Uostalom, već sam dao novac za Stiva Finana i Harija Kjuela...”

Bilo je to u junu. U avgustu je Kristijano Ronaldo bio u avionu za Mančester. I sve ostalo je, kako se to već kaže, bila istorija. Samo ne Liverpulova.

Ulije je za lošije rezultate (peto mesto na kraju 2003, uz Liga kup i ispadanje iz grupne faze Lige šampiona; četvrto mesto 2004) krivio sve sem sebe.

“Jednom sam ušao u njegovu kancelariju i pokazao mi je spisak sa 22 imena bivših igrača Liverpula koji su sada radili u medijima. 'Svi ovi su protiv mene, pogledaj šta mi rade...', rekao mi je”, prisećao se jednom prilikom Fil Tompson.

(©Reuters)

Alan Kenedi, strelac pogodaka na dva finala Kupa šampiona, 1981. i 1984, dobio je zabranu prilaska Enfildu.

Paranoja nikad nije dobar igrač. Obećani “Francuski marš” pretvorio se u taljiganje kroz blato, dok se u daljini nazirao Vaterlo.

Žerar Ulije bio je čovek koji je razumeo Liverpul i čovek koji ga je promenio. Bio je i trener sa najviše trofeja u poslednjih petnaest godina (ne i sa onim glavnim), ali nije bilo mnogo onih koji su zažalili kada je njegovoj vladavini došao kraj.

Ostavio je svom nasledniku ekipu na četvrtom mestu, koja je značila učešće u Ligi šampiona u sezoni 2004. na 2005.

Ali kakva je to Liga šampiona bila...

(Kraj drugog dela)

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.