Nadomak Holivuda hram fudbala: Miris leta i mundijalske groznice, sve podseća na 1994.

Na stadionu koji je postao simbol svetskog fudbala pre tačno 31 godine, igrala se utakmica za istinske sladokusce. Više od 80.000 duša okupilo se na Rouz Boulu u Pasadeni da posmatra duel River Plejta i Montereja u drugom kolu grupne faze Svetskog klupskog prvenstva, ali ono što se dešavalo na terenu (0:0) skoro da je u drugom planu. Jer, ovaj stadion tokom čitavog Svetskog klupskog prvenstva, pa i večeras, ponovo je disao 1994. godinu.

Letnji vazduh, topao i zasićen navijačkim pesmama, nosio je miris istorije, znoja i sreće, ali i tragedije i promašaja. Baš ovde je Roberto Bađo, u onom finalu protiv Brazila, loptu poslao u nebo i Italiji dao poraz koji nikad neće izbledeti. Baš ovde su George Hadži i njegov rumunski balet šokirali Argentinu, izbacivši ih iz osmine finala u ujedno najlepšoj i najtužnijoj noći svetskog prvenstva, samo nekoliko dana nakon što su pripadnici antidoping agencije izveli El Pibea sa utakmice protiv Nigerije.

I večeras, 30 godina kasnije, Rouz Boul je još jednom pokazao zašto je pravi fudbalski hram. Ne ultramoderna arena, ne šoping centar sa golovima, već stadion u svom arhaičnom, gotovo romantičarskom obliku – otvoren, snažan, sa tribinama koje se spuštaju kao u amfiteatru, upijajući svaku pesmu, svaki uzvik, svaki bubanj.

Usred Holivuda, tamo gde se iluzije stvaraju, Rouz Boul pruža jedinu iluziju u koju vredi poverovat, da je fudbal još uvek igra naroda. Transparenti na španskom, argentinske zastave, meksičke trube, deca s licima obojenim u boje svojih klubova, sve to zajedno je izgledalo kao scena iz nekog živopisnog filma.

Ova noć je bila više od utakmice. Bila je letnji flešbek u kom vreme ne postoji, a stadion nije samo konstrukcija, već živi organizam. Riverovi navijači su pevali kao da su na Monumentalu, ali je Monterejeva plava masa odzvanjala kao da su u Gvadalahari. A iznad svega, lebdeo je duh ’94. i dao nam da leptirići u stomaku još jače igraju pred leto 2026. i ono glavno.

U eri sterilnih arena i marketinških veštačkih spektakala, Rouz Boul nas je podsetio kako izgleda kad fudbal ne pokušava da bude Holivud, već kad Holivud mora da se pokloni fudbalu.