Najpoznatiji sportski događaji s političkom pozadinom (I deo)

PING PONG DIPLOMATIJA, KINA 1971.

Sport je igrao važnu ulogu u diplomatiji Kine uprkos zatvorenosti ove zemlje prema ostatku sveta u vremenu Hladnog rata. Kinezi su čak i lansirali slogan u tom duhu: „Prijateljstvo pre svega, pa tek onda nadmetanje“. Kako bi opravdali ovakav stav, na opšte iznenađenje svetske javnosti pozvali su američku stonotenisku reprezentaciju u posetu kako bi odigrali nekoliko prijateljskih mečeva.

Desetog aprila 1971, američki tim u pratnji novinara, postao je tako prva zvanična delegacija iz najmoćnije zemlje sveta koja je posetila Kinu još od 1949 godine. Malo pre njihovog dolaska 11 Afroamerikanaca, članova organizacije „Crni panteri“ čija je ideologija bila veoma bliska Maoistima, ugošćena je pre ostalih od strane Kineza. Ovaj gest je za one koje nisu upoznati s unutrašnjom, ali i spoljnom politikom bio iznenađenje, s obzirom da su ličnosti poput čuvenog Senatora Mekartija, poznatom po čuvenom „lovu na veštice“, odnosno progonu „komunista“ tokom pedesetih i šezdesetih godina minulog veka, odbijene u ovoj nameri. Makarti je izrazio želju da poseti zemlju njegovih „iskonskih neprijatelja“ posle predsedničkih izbora 1968, ali mu to (naravno) nije omogućeno. Trebalo bi podvući i to da je senator bio notorni alkoholičar tako da su njegovi „politički“ potezi često bili apsolutno van pameti.

Istoričari pominju da je nekoliko događaja prethodilo odluci Kineza da naprave ovaj diplomatski presedan i da odigraju ping-pong diplomatsku igru. Kao krucijalan spominje se susret dvojice stonotenisera, ekstravagantnog Amerikanca Glena Kouvena i kineza Žuang Cedonga osvajača tri zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u Japanu 1971. Posle jednog treninga u Nagoji, Glen je zakasnio na autobus u kojem je bio njegov tim, zatim je ugledao jednog kineskog igrača koji ga je pozvao da uđe u njihov autobus što je ovaj i učinio. Žuang Cedong došao je do Kouvena iz zadnjeg dela autobusa kako bi ga pozdravio, poklonivši mu tada platno od svile sa motivima kineskih Huangšen planina. Kouven je želeo da uzvrati poklon, ali jedino što je imao u svojoj torbi i što je mogao da pokloni kineskom rivalu bio je češalj, koji mu je i dao uz izvinjenje da trenutno ništa vrednije nema kod sebe. Kada su stigli i ušli u hotel u kojem su bile smeštene reprezentacije, prisutni fotografi i novinari ugledali su prizor nezamisliv za tadašnje prilike: američki i kineski sportista ovekovečeni su zajedno na fotografiji van sportskog borilišta. Zbunjeni novinari zatim su upitali Kouvena da li bi ikada posetio Kinu, na šta je ovaj odgovorio potvrdno, te je medijska halabuka započela. Asošiejted pres, Frans pres kao i sve japanske novine prenele su priču i dali ovom neobičnom susretu veliki medijski značaj. Kasnije tog dana, Kouven je kupio i poklonio Cedongu majicu sa znakom mirovnog pokreta u bojama američke zastave i ispisanim stihom „Let it be“ čuvene pesme Bitlsa koja između ostalog nosi poruku „prihvatanja i prevazilaženja“. Dvadeset godina kasnije Cedong je u jednom intervjuu prvi put ispričao nešto više o ovom događaju:

"Put autobusom trajao je ukupno 15 minuta, a ja sam oklevao čitavih 10 minuta dok se nisam odlučio da priđem Amerikancu. Kada sam krenuo ka njemu, drugovi iz tima su bili šokirani mojom reakcijom, a neki od njih su pokušali i da me zaustave. Naravno da sam postavljao sam sebi pitanje da li je u redu da imam bilo kakav kontakt sa pripadnikom zemlje na koju se u Kini gledalo s mržnjom. „Dole sa američkim imperijalizmom“, bio je jedan od karakterističnih slogana uz koje sam odrastao tokom „Kulturne revolucije“".

Gest Cedunga bez sumnje je bio pre svega izuzetno hrabar, s obzirom na zatvorenost Kine prema strancima generalno, a naročito prema Amerikancima, i može se nazvati čak i pomalo suludim. Ali Kinez je odlučio da doslovno sprovede u delo stav svog rukovodstva: „prijateljstvo pre svega“. Kada je kineski lider Mao Cedung te večeri čitao necenzurisanu štampu koja je bila distribuirana samo najvišim članovima Komunističke partije, ugledao je fotografije dvojice stonotenisera i pri tom izjavio:„Ovaj Cedong nije samo izvrstan stonoteniser, on poseduje i odlične diplomatske sposobnosti“. Mao je odmah zatim naložio da se Američki stonoteniseri što pre ugoste.

Američka stonoteniska reprezentacija sastavljena od petnaest članova i u pratnji nekoliko novinara provela je sedam dana u Kini. Pored revijalnih mečeva s domaćinom, vreme su provodili i u obilasku Kineskog zida, poseti Letnjoj palati i odlaskom na jednu baletsku predstavu. Njihovo prisustvo u Pekingu bilo je ravno pojavljivanju vanzemaljaca. Gde god bi se Amerikanci pojavili u momentu bi ih okružilo stotine Kineza posmatrajući ih s neskrivenom radoznalošću u potpunoj tišini, posebno kada bi Glen bio prisutan. Tokom mečeva bili su istovremeno šokirani i oduševljeni Glenovim potezima koje nikad ranije nisu videli u ovom sportu, kao i njegovim neformalnim ponašanjem. Gestovi poput duvanja u lopticu pre serviranja, preskakanje barijera kako bi bila vraćena protivniku ili stavljanje noge na sto samo da bi vezao pertlu, ili se jednostavno odmarao u sedećem položaju s nogama podignutim na sto, potpuno su ih zbunili i bili za njih prosto nezamislivi.

Boravak Amerikanaca bio je pažljivo i do tančina isplaniran od momenta kada su sleteli u Peking. Ovo je između ostalog kasnije potvrđeno saznanjem da je kineskim stonoteniserima bilo naređeno da dopuste Amerikancima da pobede u barem nekoliko partija. Rezultat je na kraju bio 5:3 u muškoj konkurenciji i 5:4 u ženskoj, a poznata i čuvena referenca na njihovu posetu svakako je film „Forest Gamp“ i sjajna rola Toma Henksa u ulozi jednog od američkih stonotenisera.

Ovi događaji direktno su „popločali put“za istorijsku posetu Ričarda Niksona Kini 1972. godine uz čuvenu propratnu izjavu Cedunga: „Male lopte pokrenule su velike“! Kako god, ping-pong diplomatija odigrala je veliku ulogu u odnosima dve zemlje imajući u vidu da je Mao Cedung, samo nekoliko godina pre ovog događaja poručivao kineskim stonoteniserima; „Gledajte na ping-pong lopticu kao na glavu vašeg kapitalističkog neprijatelja koju ćete udariti sa socijalističkim reketom i svakim poenom osvojili ste jedan i za svoje očeve i domovinu“.

NACISTI I RASISTI, OI BERLIN 1936.

Mit o Džesiju Ovensu narastao je do neslućenih visina, ne samo zbog njegovih sjajnih sportskih rezultata, već i zbog legendarnog i kontroverznog susreta s Adolfom Hitlerom.

Čuveni američki atletičar upisan je u zlatne stranice Olimpijskih igara i postao besmrtan zahvaljujući četvorostrukim trijumfom na Igrama u Berlinu 1936. Neverovatan rezultat koji je postigao osvojivši četiri zlatne medalje ostao je nedostižan čak 48 godina, sve do Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984. kada je isti uspeh postigao Karl Luis. Ovens je četiri zlata „sakupio“ za nekoliko dana. Trećeg avgusta pobedio je u trci na 100 metara, 4. avgusta u skoku u dalj, 5. u trci na 200 metara i najzad 9. kao član štafetnog tima 4 x 100 metara.

Ovens je bio zvezda OI u predvečerje Drugog svetskog rata, u vreme kada svet još uvek nije u potpunosti naslućivao stvarne namere i razorne posledice Hitlerove nacističke Nemačke.

Firer je nameravao da iskoristi Igre kao promociju nacističkog režima i pozornicu na kojoj bi ostatku sveta demonstrirao „Arijevsku superiornost“. Nemačka jeste bila najuspešnija država učesnica Igara u Berlinu, ali je taj uspeh Hitleru umnogome narušio jedan „nearijevac“, pri tom još i tamnoput superiornim trijumfom nad nemačkim sportistima. Uprkos legendi koja kaže da Hitler navodno nije hteo da čestita Amerikancu na pobedama, sam Ovens u autobiografiji „The Jesse Owens Story“, navodi: „Kad sam prošao pored Kancelara on je ustao, mahnuo mi rukom, a ja sam mu odmahnuo. Mislim da su istoričari preterali u lošem prikazivanju nemačkog Firera...“

Hitlera, a i celu nemačku naciju najviše je rastužila Ovensova pobeda nad izvrsnim nemačkim skakačem u dalj, Lucom Longom. Firerov arhitekta i ministar naoružanja tokom rata Albert Šper kasnije je napisao u memoarima; „Daleko od očiju javnosti Hitler nije skrivao svoje gađenje prema Ovensu, njegove pobede stvarno su mu predstavljale „trn u oku“. Govorio je da su ljudi čiji su predaci došli iz džungle primitivni, a s obzirom da su fizički superiorniji od belaca, trebalo bi im zabraniti da ubuduće učestvuju na Igrama.“

Ipak, malo je poznato da je Hitler Ovensu poslao svoju fotografiju i to sa potpisom. S druge strane heroj OI od svog predsednika Frenklina Ruzvelta nije dobio čak ni telegram. Ovens je kasnije tvrdio da je u stvari Ruzvelt bio taj koji ga je ponizio, a ne Hitler. Ruzvelt je u to vreme bio preokupiran predstojećim izborima i predsedničkom kampanjom. Kako bi bio reizabran bojao se reakcije rasistički nastrojenih država na jugu SAD-a, a na poziv Ovensa u Belu kuću ne bi se gledalo sa blagonaklonošću. To nije učinio ni njegov naslednik Hari Truman. Tek 1955. predsednik Dvajt Ajzenhauer promovisao je Ovensa u „ambasadora sporta“.

VIŠE OD IGRE, MUNDIJAL ŠVAJCARSKA 1954.

Peto po redu Svetsko prvenstvo u fudbalu, održano u Švajcarskoj 1954 godine jedno je od onih koje opravdavaju izreku „više od igre“, bar kada su u pitanju pobednici tog turnira.

Finalna utakmica poznatija kao „Čudo u Bernu“ odigrala se na Vankdorf stadionu pred oko 60.000 gledalaca između reprezentacije Zapadne Nemačke i Mađarske. Neosporni favoriti bili su mađarski fudbaleri predvođeni čuvenim Ferencom Puškašem i Šandorom Kočišom. Njihova „laka konjica“ gazila je protivnike, a iza sebe je ostavila niz od čak 32 dobijene utakmice. Ove dve reprezentacije pre finala sastale su se u grupi i Mađari su slavili sa ubedljivih 8:3.

Na dan kada se odigravala finalna utakmica padala je kiša, ali to za Nemce nije bio problem. Njihov sponzor sportske opreme Adi Dasler, osnivač Adidasa spremio je kopačke čiji su kramponi mogli da se menjaju u zavisnosti od vremenskih uslova, a samim tim i podloge na kojoj se igra. Nešto do tada neviđeno u fudbalu. Štaviše, nekoliko dana pre finalne utakmice trener Nemaca Sep Herberger održao je trening na kiši.

Utakmica je počela. Ferenc Puškaš je bio u startnih 11 iako nedovoljno oporavljen od povrede (Mađari su četvrtfinalnu i finalnu utakmicu protiv Brazila, odnosno Urugvaja igrali bez njega). I legendarni as je već u šestom minutu postigao gol. Samo dva minuta kasnije Cibor je povećao rezultat na 2:0 i izgledalo je da je na pomolu još jedna rutinska pobeda. Ali, već u 11. minutu Nemci su preko Maksa Morloka smanjili prednost protivnika, da bi osam minuta docnije Helmut Ran postigao izjednačujući pogodak. Utakmica je tako poprimila sasvim neizvestan i ispostaviće se dramatičan tok.

Mađari nisu iskoristili vidnu nadmoć i celo drugo poluvreme bezuspešno su pokušavali da postignu gol. Kazna ih je stigla u 84. minutu drugim golom Helmuta Rana. Usled uzbuđenja mađarski radio reporter Đerđ Sepeši briznuo je u plač iz kojeg je prešao u stanje euforije kada je Puškaš u 87. minutu izjednačio. Ispostavilo se bez potrebe. Iako prvobitno priznat od strane glavnog sudije Engleza Vilijama Linga, intervencijom linijskog sudije Velšanina Bendžamina Grifitsa gol je poništen zbog ofsajd pozicije.

Pobedom od 3:2 Nemci su osvojili prvu titulu svetskog prvaka, a događaj je ostao zapamćen kao „Čudo u Bernu“, rečenica kojom je u momentu slavljeničkog zanosa utakmicu opisao nemački radio komentator Herbert Cimerman. U Mađarskoj interpretaciji utakmicu bi pre nazvali „Krađa u Bernu“ zbog spornih sudijskih odluka, poništenog gola, faula nad golmanom kod izjednačujućeg pogotka i veoma osnovanoj tvrdnji da su Panceri bili dopingovani.

Kamera koja je prenosila susret nije bila u najboljem položaju koji bi dokazao da li je Puškaš bio u ofsajdu, ali očevici, među kojima i rezervni igrač Nemaca Albert Faf tvrde da nedozvoljene pozicije definitivno nije bilo. Takođe, na snimku koji je prikazan na nemačkom TV kanalu NDR 2004, iz jednog drugog ugla jasno se videlo da ofsajd nije postojao. Iako su to nemački fudbaleri uvek izričito negirali, njihov istoričar sporta Gvido Nop u svom dokumentarnom filmu iz 2004. tvrdi da su Panceri na poluvremenu utakmice dobili injekcije sa C vitaminom koje su navodno dobili od lekara sovjetske reprezentacije. Naime, Sovjeti i Mađari su tih godina bili u veoma zategnutim odnosima što je kulminiralo neuspelom revolucijom Mađara 1956.

Ulje na vatru dodao je jedan izveštaj Univerziteta iz Lajpciga koji je 2010. obelodanio da je reprezentativcima na poluvremenu ubrizgana zabranjena supstanca metamfetamin, jedna vrsta stimulansa, sada strogo zabranjenog.

„Čudo u Bernu“ ima i svoje „treće“ značenje koje u slučaju Nemačke prevazilazi okvire fudbala. Mnogi istoričari smatraju da je ovaj događaj označio novo poglavlje njihove sportske istorije koji je imao dalekosežan društeni značaj. Talas euforije koji je zahvatio Nemce zbog pobede brzo se preobratio u osećaj nacionalnog ponosa i vrednosti, a zemlja je od tog momenta u velikoj meri skinula breme „nacizma“ sa svojih leđa i preuzela kurs reintegracije u svet.