Nea Imi - gospodin fudbala, večni učitelj: Evropa izgubila jednog od poslednjih velikana starog kova

Bila je to Rumunija izmučena sumnjama, zemlja zatvorenih granica, ispražnjenih prodavnica i prepuna strahova. Dok je Čaušesku iz dana u dan stezao obruč oko naroda, dok su svetla gasila slobodu, jedan čovek u tišini je palio drugo svetlo, ono fudbalsko. Zvao se Emerik Jenei. U trenutku kad je Rumunija delovala zarobljena u sopstvenom mraku, Jenei je bio njen izlaz, čovek koji je bez oružja i bez parole poveo naciju u osvajanje Evrope. Jer te 1986. godine, kad je Steaua pobedila Barselonu u finalu Kupa evropskih šampiona, to je bila pobeda Rumunije nad sopstvenim ograničenjima.

U svetu u kojem fudbal često biva preglasan, grub i surov, Emerik Jenei bio je njegova finesa. Danas je rumunski fudbal izgubio svog najplemenitijeg učitelja, a Evropa jednog od poslednjih velikana starog kova. Preminuo je u 88. godini života, mirno, u svom domu u Oradei, gradu u kojem je sve počelo i u kojem je želeo da se sve završi.

Emerik Jenei bio je prvak Evrope kao trener Rumunije, jer Steaua tada nije bila klub, ona je bila država u crvenom dresu. U vremenu kad su nacije bežale od svojih diktatora, Rumunija je u Jeneiju pronašla svog vodiča koji ju je, makar na 120 minuta i četiri penala, odveo do raja. Nije Jenei bio političar, ali u vreme Nikolaea Čaušeskua, svaki uspešan sportista, trener ili umetnik automatski je postajao deo državne propagande. Steaua je u to vreme bila klub vojske, pod patronatom Ministarstva odbrane, a implicitno pod okriljem samog Čaušeskua. Imao dva sportska ljubimca, Steauu, kojom su upravljali generali, i Dinamo, klub tajne policije (Sekuritate). Dok su njihovi sukobi često imali političku pozadinu, Jenei je uspeo da u svemu tome ostane iznad frakcija, neutralan, dostojanstven.

On nikada nije javno hvalio Čaušeskua, nije koristio režimski rečnik, niti je pravio političke geste koje bi ga povezale sa diktaturom. Ali, i to je ključno, nikada mu nije ni prkosio otvoreno, jer je znao da bi to bilo i kobno, i besmisleno.
“Pustite me da se bavim fudbalom”, govorio je tih godina. Poznato je da je Jenei uvek insistirao da se ne mešaju fudbal i politika. Kad su ga pitali o Čaušeskuu ili o vojsci, odgovarao bi smireno, diplomatski, u svom stilu.
„Ja sam trener, ne političar. Na terenu ne postoje činovi, nego samo igrači.“

©Reuters

Njegova elegancija i mirnoća omogućili su mu da ostane u milosti sistema, ali da ne postane njegov glasnogovornik. To je bilo izuzetno teško u zemlji u kojoj se i sportski uspeh koristio kao propagandno oružje. Kada je Steaua pobedila Barselonu u Sevilji, Čaušesku je odmah proglasio trijumf „velikom pobedom rumunskog naroda pod rukovodstvom Partije“. Dok su političari slavili ideološku dimenziju pobede, Jenei se držao u senci, ponosan ali miran, i nikada nije učestvovao u tom propagandnom slavlju.

Na povratku iz Sevilje, dok su kamere snimale euforiju, Ienei nije držao govor o Partiji, već je samo rekao.
„Ovo je pobeda ovih momaka i svih Rumuna koji vole fudbal.“

Za režim je to bio neutralan, ali dovoljan odgovor. Za ljude, to je bio znak distance. Može se reći da je Ienei bio majstor ravnoteže: znao je kako da ne razgnevi sistem, ali i da ne izgubi dušu. Zato ga i danas Rumuni pamte kao “čoveka koji je pobedio Evropu bez da proda sebe”. Za razliku od mnogih tadašnjih sportskih figura koje su se ponosno slikale sa Čaušeskuom, Jenei se uvek držao diskretno po strani, u senci svojih igrača, ne vlasti.

Nakon pada Čaušeskua, Jenei nikada nije govorio s gorčinom o prošlom režimu, ali je isticao da je svaki uspeh bio “uspeh uprkos sistemu, ne zahvaljujući njemu”. Rekao je u jednom intervjuu:
„Fudbal nas je tada spašavao. Bio je naš način da dišemo u zemlji bez vazduha.“

©Reuters

Rođen 22. marta 1937. u Agrišu Miku, u okrugu Arad, Jenei je u mladosti sanjao fudbal u njegovoj najčistijoj formi, kao igru koja oplemenjuje, a ne razara. Igrao je za UTA Arad, Steauu i turski Kajzeri, a upravo u Steaui je proveo najplodnije godine igračke karijere. Tamo je postao šampion tri puta i četiri puta osvajač Kupa Rumunije, ali to su bili tek temelji jedne mnogo veće priče. Jer tek kad je okačio kopačke o klin, fudbal je video njegov pravi dar – dar vođenja.

Kada je 1986. godine Steaua Bukurešt osvojila Kup evropskih šampiona pobedivši Barselonu u Sevilji, svet se pitao: kako je moguće da klub sa Istoka, iz zemlje iza gvozdene zavese, pokori kontinent? Odgovor je bio – Emerik Jenei.

Nije to bila Steaua koja je pregazila protivnike snagom. To je bila ekipa koja je disala kao jedan organizam, vođena smirenošću i mudrošću svog trenera. Jenei nije bio tiranin u svlačionici, nije bio diktator. Bio je, kako su ga svi zvali, „Nea Imi“ – čovek koji razgovara, razume i veruje. Njegov autoritet nije dolazio iz straha, već iz poštovanja. I zato su ga volele sve generacije, od Lakatuša do Bolonjija i Dukadama.

Jenei je imao dar da obuzda najburnije temperamentne igrače i da ih nauči da kanališu strast u zajednički cilj. Bio je trener koji je znao kada da ćuti, kada da pogleda, kada da pusti da tišina odradi posao. Njegovom mirnoćom, igrači su nalazili sigurnost. Njegovom blagošću, nalazili su odgovornost.

©Reuters

Bio je i selektor, i Rumunije i Mađarske. Za obe zemlje bio je simbol mosta, ne podele. Vodio je Rumuniju na Svetskom prvenstvu 1990. u Italiji i na Evropsko prvenstvo 2000 u Belgiji i Holandiji, gde je zabeležena legendarna pobeda nad Engleskom (3:2). Pokazao je da fudbal može biti i diplomatski jezik, da je sport koji spaja više nego što razdvaja.

Poslednjih godina povukao se iz javnog života, u tišinu Oradee. Retko se pojavljivao, ali je svaki njegov izlazak bio doživljaj. Kada se pojavio na utakmici FC Bihor – FCSB 2023. godine, stadion ga je pozdravio ovacijama. Znao je da to možda jeste poslednji put. Ali nije žalio. Jer njegovo delo već je bilo besmrtno, bio je simbol elegancije i gospodstva. Nikada nije vikao, nikada nije vređao. Umesto toga, razgovarao je. A igrači su ga poštovali više nego mnoge koji su urlali. Bio je oličenje onog retkog, zaboravljenog tipa trenera, ljudskog trenera. Onog koji razume da je fudbal pre svega igra ljudi.

Njegovi bivši igrači govorili su o njemu sa istom toplinom s kojom bi pričali o ocu. Jer Jenei je to i bio, otac jedne epohe, učitelj jedne generacije i simbol jedne nacije.

Steaua iz 1986. je bila tim koji je pokazao da i Istok može imati svoje zvezdane trenutke, da i klub iz Bukurešta može da zaustavi Barselonu i uzdigne se do neba. A u središtu te priče bio je čovek koji nikad nije tražio slavu. Jenei je otišao, ali će na na njegov pomen i dalje odzvanjati rumunski stadioni, kao eho jednog plemenitijeg fudbala.