Neka krene hype! Nakon 25 godina su se oporavili od Piksija

Bilo je sparno letnje veče u Liježu, Dragan Stojković Piksi je uzeo loptu pod svoje kako je to umeo i režirao utakmicu. Iza Jugoslavije je bio šizofren remi protiv Slovenije (3:3). Vujadin Boškov je već u 36. minutu morao da prizna grešku i uvede Piksija umesto neiskusnog Dejana Stankovića. Slovenci su u nastavku dali još dva komada, vodili 3:0, ali su ulasci Ljubinka Drulovića i Sava Miloševića uprkos crvenom kartonu Siniše Mihajlovića doneli šokantan remi sa igračem manje od 0:3 do 3:3. Jugoslaviji je u sledećem kolu protiv Norveške bila neophodna pobeda da bi sačuvala realne šanse za prolazak grupe i plasman u četvrtfinale.

Norveška je tada bila otprilike neki kalibar današnje Danske. Ozbiljna reprezentacija iza koje je bio Mundijal u Francuskoj na kojem je tukla čak i Brazil u grupi, da bi u osmini finala tesno ispala od jake Italije (0:0). Udarne igle na tom EP 2000. su bila trojica sjajnih špiceva: Tore Andre Flo (Čelsi), Ole Gunar Solskjer (Mančester Junajted) i Stefan Iversen (Totenhem). Sa klupe je vrebao četvrti, mlađani Jon Karev. Jezgro tima je činila Rozenborgova družina koja je 90-ih bila veća konstanta u Ligi šampiona od Intera, Benfike ili Liverpula. Opasan je bio taj Rozenborg, ko ga se seća… Bez stranaca, sa istim timom godinama, mogli su da igraju zavezanih očiju i nisu respektovali nikoga.

Imala je ta Norveška još neke solidne premijerligaške face poput Erika Bakea (Lids), Heninga Berga (Mančester Junajted), golmana Tomasa Mirea (Everton), Vegarda Hegema (Liverpul), Stig Ingea Bjornabija (Liverpul)… Plus mlađani Jon Arne Rise iz Monaka. Sve u svemu, ozbiljna generacija.

Generacija kojoj je kraj svirala simultanka Dragana Stojkovića Piksija. Jeste Milošević dao gol, jeste ga Drulović namestio. Ali Piksi je bio taj koji je držao sve konce utakmice u svojim rukama i sakrio loptu Norvežanima. Jugoslavija je pobedila sa 1:0, kasnije se to ispostavilo kao ključna pobeda za plasman u četvrtfinale. Na sledeći plasman na EP smo čekali dve i po decenije i Piksija kao selektora. E tu je već bio mnogo lošiji nego u igračkoj ulozi. Ali ovo više nije priča o Piksiju.

Još gore od nas su nakon tog meča u Liježu prošli Norvežani. Ta utakmica je označila sumrak norveškog fudbala. Polarne noći u nekim delovima Norveške traju po dva meseca. Fudbalska noć je trajala dve i po decenije. Još traje, ali je počelo da se razdanjuje. Svetlo je na vidiku.

Reprezentacija Norveške se nikad više posle tog EP nije plasirala na neko veliko takmičenje. Rozenborg je nakon osam uzastopnih sezona u Ligi šampiona počeo da pada jer je najuspešnija generacija polako silazila sa fudbalske scene. Imao je sredinom 2000-ih još tri grupne faze Lige šampiona, smenio Murinja u Čelsiju i to je bilo to.

Norvežana više godinama nije bilo nigde. Ni u klupskom, ni u reprezentativnom fudbalu. Čulo se za njih po rukometu i zimskim sportovima, ali ne po fudbalu. Džon Karev i Jon Arne Rise su ostali da desetak godina muku muče u reprezentaciji sa ispodprosečnim saigračima od kojih je do neke granice samo Morten Gamst Pedersen bio simpatičan fudbalerčić.

Prolazile su godine, decenije, da bi se tamo negde pre desetak godina brzinom munje po Evropi proneo glas da se u Norveškoj pojavilo čudo od deteta. Odjednom je krenuo “hajp”. Za dete od 15 godina su počeli da se otimaju najveći klubovi Evrope i u toj trci je pobedio Real Madrid. Norveška je u Martinu Edegoru dobila tračak nade da će jednog dana biti bolje i da će opet stajati uz rame makar lokalnim rivalima Švedskoj i Danskoj. Čak su i skromne fudbalske nacije Finska i Island imale više uspeha od Norvežana i uspevale da se domognu nekog većeg turnira.

Norvežani su za 20 i kusur godina bili jako loši u kvalifikacijama. Imali su četiri baraža, ali su u većini njih bili lak plen. Jedino su šansu imali protiv Srbije u plej-ofu za EP 2020, ali je Sergej Milinković Savić ušao sa klupe i rešio utakmicu u produžecima. To je bilo najbliže što se Norveška primakla nekom velikom turniru. Ali se makar primakla i najavila uspon narednih godina.

Paralelno sa neuspesima A reprezentacije i klubova su patile i mlađe reprezentativne selekcije. Od 1998. do 2023, mlada reprezentacija Norveške je igrala na samo jednom EP (2013) i propustila je 11 od 12 završnih turnira. Od 2005. do 2018. norveški omladinci su propustili 12 završnih turnira zaredom. Kadeti su propustili 15 kontinentalnih šampionata u nizu i tek iz 16. pokušaja se plasirali na EP. Od pre nekoliko godina su postali sve redovniji na završnim turnirima mlađih selekcija.

Edegor u Realu nije prošao jer i nije bilo mesta, vremena i prostora za njega. Ali je u Baskiji, a potom i Arsenalu zaista dokazao da je talenat koji je nemoguće ugušiti. Koju godinu posle Edegora počinju da se dešavaju lepe stvari za norveški fudbal.

Negde u isto vreme su se pojavili Bode Glimt i Erling Haland kao dva sunca koja će obasjati norveški fudbalski led i probuditi ga iz višedecenijske hibernacije. Bode je počeo da oduševljava fudbalsku Evropu atraktivnim fudbalom i senzacionalnim rezultatima, Haland je eksplodirao u Salcburgu i preko Borusije Dortmund došao do Mančester Sitija i statusa jedne od najvećih zvezda svetskog fudbala. Postavljeni su neki temelji za reprezentativni uspeh.

Kao posledica fudbalskog uspona na svim poljima su došle i bolje igre (ne i rezultati!) A selekcije. Norveška je počela da igra dobar fudbal verujući da će on dati i rezultat na kraju. Nakon neuspeha protiv Srbije, na klupu je došao nekadašnji vezista iz one uspešne generacije sa kraja prošlog veka Stale Solbaken.

I počeo je da gradi tim oko Erlinga Halanda i Martina Edegora. Aleksander Serlot je još jedan kvalitetan napadač koji se pojavio u tom periodu. Nije prošao u Kristal Palasu, nije se proslavio ni u Lajpcigu, ali je eksplodirao u Španiji (Sosijedad, pa Viljarealj) i Atletiko Madrid ga je prošlog leta kupio za 32.000.000 evra. Pojavio se još jedan odličan špic. Korpulentni Joan Strand Larsen je na mala vrata iz Groningena došao u Seltu kao preporuka jednog od najboljih skauta u svetu fudbala Luiša Kamposa. Direktor Pari Sen Žermena je tada obavljao savetničku ulogu u Vigu i insistirao da Selta iskešira velikih 15.000.000 evra za Larsena. Dve godine kasnije ga je prodala Vulvsima za 30.000.000 evra, a oni su ovog leta mogli da ga prodaju Njukaslu i odbili su 65.000.000 evra. Dakle, Norveška ima trojicu napadača velike tržišne vrednosti. Ta vrednost govori o fudbalskom kvalitetu…  

I ima ih još. Krilo Antonio Nusa je imao samo 16 godina kada je naterao Briž da za njega plati preko 5.000.000 evra. A kada Briž hoće da plati za nekoga, taj neko uglavnom vredi mnogo više. Nusa je tri godine kasnije prodat Lajpcigu za 21.000.000 evra, a danas vredi makar 30.000.000 i na radaru je top klubova. U Mančester Sitiju stasava još jedno pakleno krilo – Oskar Bob, a u Benfiki se već afirmisao Andreas Shjelderup (21). Norveška ima trojicu zaista opasnih krilnih fudbalera. A u sredini Edegora! To je moćna ofanzivna sila koju Solbaken ima na raspolaganju. I svi su mlađi od 30 godina.

A nadolazi generacija još mlađih. Sindre Vale Egeli je 19-godišnje krilo za kojeg je Ipsvič ovog leta platio Nordsjelandu 20.000.000 evra. Svere Nipan je 18-godišnji vezista o kojem su se ovog leta pričale slične bajke kao o Edegoru. Arsenal je mesecima radio na njegovom dovođenju, da bi ga Mančester Siti “ćapio” za 15.000.000 evra i poslao ga u Mildzbro da se kali. A sinoć se praktično niotkuda pojavio 23-godišnji vezista Telo Osgor iz Glazgov Rendžersa, ušao sa klupe i dao – ČETIRI gola!

Šta još ima Norveška?

Tu je Fulamov zadnji vezni Sander Berge koji takođe vredi preko 20.000.000 evra. Tu je i Benfikin vezista Frederik Aursnes kojeg su Orlovi platili Fajenordu 13.000.000 evra nakon sjajnih igara pod komandom Arnea Slota i danas njihova igra ne može da se zamisli bez njega. Berge i Aursnes su ozbiljan tandem zadnjih/centralnih veznih u reprezentaciji, a alternativa su im Bodeova radilica Patrik Berg, iskusni Morten Torsbi iz Đenove, vrlo dobri Hugo Vetlesen iz Briža, Kristijan Torstvet iz Sasuola koji je spreman za iskorak u veći klub…

Pozadi su malo tanji, ali nije to loše. Imaju Borusijinog desnog beka Julijana Rijersona, dok je na levom boku David Meler Volf koji je ovog leta prešao u Vulverhempton iz AZ Alkmara za 12.000.000 evra. Više nego solidan par bekova.

Štoperi su možda Ahilova peta Norveške. Kristofer Ajer iz Brentforda je stub odbrane i od njega sve zavisi. Leo Estigor je obećavao kada je eksplodirao u Đenovi i kada ga je kupio Napoli, ali tamo nije prošao. Nije se proslavio ni u Francuskoj (Ren), ni u Nemačkoj (Hofenhajm), pa se ovog leta vratio u Liguriju gde mu je bilo najlepše. Osim njih dvojice, Norvežani nemaju neke posebno dobre štopere mada se šuška da 20-godišnji Elvin Heland iz Brana mnogo obećava i nemojte se začuditi ako u ozbiljnog štopera ove sezone izraste Torbjorn Hegem. Iako mu je 26 godina, Bolonja se kladila ovog leta na njega, a kada Đovani Sartori nešto proceni kao vrednu opkladu, onda se to obično ispostavi kao bingo. Veteran Orjan Niland iz Sevilje je za sada pouzdano rešenje na gol-liniji, ali to je pozicija koja će za budućnost predstavljati problem jer na vidiku nema nekih talentovanih norveških golmana.

Sve to je Solbaken poslednjih godina pažljivo sklapao u celinu, dobio vreme i poverenje da radi i namestio reprezentaciju koja je u ovim kvalifikacijama izletela kao iz katapulta! Otvorila ih je sa 5:0 u Moldaviji, potom glatko dala četiri komada Izraelu u gostima, a onda pregazila Italiju 3:0 i smenila Lučana Spaletija. Usledila je minimalna pobeda u Estoniji kada su imali slab dan, da bi sinoć podigli obrve celom fudbalskom svetu pobedom od čak 11:1! Žrtva je bila slaba Moldavija, ali svedoci smo da fudbal igraju svi, da se bodovi teško osvajaju i da je danas podvig dati 11 golova i na terminu. Kamoli u kvalifikacijama za EP.

Erling Haland kao pravi vođa i lider dominira. Prvi je strelac kvalifikacija se devet golova u pet utakmica. Norveška je najefikasnija ekipa u kvalifikacijama sa 24 gola u pet kola i maksimalnim bodovnim učinkom. U oktobru je čeka meč kući protiv Izraela, a u novembru trenutak istine nakon 26 godina. Imaju zicer na svom terenu protiv Estonije i gostovanje Italiji u poslednjem kolu. Možda to bude direktan okršaj za prvo mesto, a možda Italijani do tada izgube šansu.

Deluje realno da ćemo nakon 27 godina konačno videti Norvešku na Mundijalu i da ćemo u narednih godinu dana biti svedoci globalnog “hajpa” oko norveške reprezentacije. Što zbog tradicije, što zbog Halanda, što zbog plejade ostalih sjajnih fudbalera. Pre nekih desetak godina, fudbalska planeta je “hajpovala” ekstremno talentovanu generaciju Belgije sa De Brujneom, Azarom, Kurtoom, Lukakuom, Vitselom… Pre njih je belgijski fudbal godinama bio u kanalu. Došla je “hajp” generacija i lansirala Crvene đavole među najbolje selekcije sveta i Evrope.

Igrala su četvrtfinale u Brazilu, polufinale u Rusiji i raspali se u Kataru. Čini se da su na vrhuncu bili na EP 2016. u Francuskoj, ali su im se tada u četvrtfinalu desili Vels i Robson Kanu. A delovalo je da su mogli do titule koju je na kraju osvojio ubedljiviji Portugal.

Norvežani sada imaju neke obrise belgijske generacije od pre desetak godina. I ogroman potencijal da budu hit.