O veličini Luisa Enrikea: Udario na Totija iako je znao da kopa sebi grob

Za tačno 17 dana Luis Enrike će sa Pari Sen Žermenom u Budimpešti napasti svoju drugu titulu prvaka Evrope. Led je probio 2015. godine kao trener Barselone iz koje je 2011. otišao kao mlad, perspektivan stručnjak. Otišao je u Italiju iz Barselone B, a Roma je bila prva stanica na njegovom trofejnom putu. Doduše, u Rimu nije postao osvajač, ali je već tada počela da se kristališe njegova trenerska metodologija.

Uz Pepa Gvardiolu, Jirgena Klopa, Karla Anćelotija, Dijega Simeona, Zinedina Zidana, Luis Enrike slovi za jednog od najvećih trenera današnjice, a priču o ranim radovima španskog stručnjaka u intervjuu za španski AS, podelio je nekadašnji sportski direktor Rome Valter Sabatini.

Počeo je od toga kako se uopšte rodila ideja da Roma angažuje tadašnjeg trenera Barselone B.
"Legendarni Dario Kanovi (koji se smatra prvim italijanskim fudbalskim agentom) mi je to predložio. Došao je u Rim da mi priča o njemu. Spomenuo je nešto u smislu da Luis Enrike želi da oproba sreću u inostranstvu, da napusti Barselonu B. Naglasio je da je emotivno veoma vezan za Barsu, ali da mu je Italija privlačna za početak karijere u najvišem rangu. Poslao sam tamo svoje saradnike Frederika Masaru i Paskvalea Sensibilea. Vratili su se iznenađeni i oduševljeni načinom na koji su ti momci igrali."

Usledio je naredni korak.
"Nazvao sam prijatelja novinara da mi sastavi dosije sa svim njegovim izjavama sa konferencija za štampu i iz intervjua. On je vodio Barsu B, i iako nije bio previše medijski ispraćen, „kopali“ smo duboko i izvukli maksimum. Pročitao sam sve i jedna stvar me je zaintrigirala: 'Nije važna destinacija, već putovanje do nje.' Možda zvuči kao kliše, izlizana stara fraza koju mnogi koriste površno. Stereotip koji, međutim, nije bio tipičan za fudbal koji sam iskusio u Italiji. Taj način razmišljanja me je zaintrigirao. Zato sam otišao u Barselonu, gde sam par dana ranije poslao Franka Baldinija (svoju desnu ruku u klubu). Sreli smo se sa Luisom u njegovoj kući. Nisam oklevao. Zapravo, moja očekivanja u vezi s ovim veličanstvenim trenerom su se potvrdila. Vratio sam se u Rim i nazvao ga, ponudivši mu formalni ugovor. Srećom, prihvatio je. Ubrzo je stigao u prestonicu. Ponosan sam jer je to bio revolucionaran izbor. Svi u Italiji su ga pamtili kao igrača... Niko ga, međutim, nije razmatrao kao trenera za Seriju A. On je bio nešto jedinstveno u italijanskom fudbalu. Izvan šablona."

Luis Enrike (©AFP)

Došao je Enrike u Romu deset godina nakon poslednje titule koju je Vučica osvojila na čelu sa Fabiom Kapelom. Imao je 41 godinu i zadivio je legendarnog Danijelea de Rosija.
"Njegov dolazak bio je blagoslov, i tu ne mislim na rezultate. Nije imao sreće tamo (Roma je završila na sedmom mestu, ostavši bez evropskih takmičenja). Ono što je on doneo bila je nova, revolucionarna radna etika. Znate šta? Najvažniji igrači... De Rosi, na primer... Dolazili bi kod mene i govorili 'On razvija toliko mnogo koncepata na treningu da se osećam kao da nikada pre nisam igrao fudbal.' Pazite, Danijele je bio svetski šampion, ne bilo ko. Osećao se kao da uči da igra, i bio je oduševljen, zaljubljen u taj stil fudbala. De Rosi je bio inteligentan i osetljiv. To me je umirivalo i ispunjavalo ponosom svaki put kada bi došao u moju kancelariju da mi to kaže."

Nakon što se dogovorio sa Romom, Enrikea je pokušao da ukrade Atletiko Madrid, ali je Španac ostao nepokolebljiv.
"Saznao sam za to ubrzo. Luis Enrike je čovek od principa. Dosledna osoba. On ne pravi kompromise. On je izvanredan tip, što je od ključne važnosti da bi neko bio dobar trener. To uvek ide ruku pod ruku. Ne postoje budalasti treneri koji se kasnije pokažu kao divni ljudi. Ne, to nije slučaj. Te stvari idu zajedno."

Dugododišnji štoper Rome Nikolas Burdiso, danas sportski direktor Breše je svojevremeno tvrdio da je Luis Enrike bio suviše napredan za italijanski fudbal.
"Apsolutno. Radili smo jedinstvene stvari; bili smo ispred svog vremena. Čuo sam za „tiki-taku“, ali ne volim taj izraz. To je kliše. Mi smo dominirali na utakmicama, dominirali smo nad protivnicima. Osećao sam se ponosno."

Dominacija, ali bez rezultata. Gde je bio problem?
"Luis Enrike je imao svoju ideologiju. On je čovek dosledan svojim uverenjima. Donosio je teške i radikalne odluke, posebno u jednoj utakmici Lige Evrope u vezi sa Frančeskom Totijem i ostalim očekivanim starterima. Izostavio ih je u korist drugih igrača koji su mu se dopali tokom letnjih priprema."

Luis Enrike i Frančesko Toti (©AFP)

Reč je o kvalifikacijama za Ligu Evrope protiv Slavije. Toti je bio izostavljen, Stefano Okaka u startnoj postavi. Olimpiko je zviždao, a Roma ispala. Kod Enrikea nije bilo starih zasluga, a ljudi to nisu razumeli.
"U Rimu to funkcioniše ovako: svako ko dirne Totija čini smrtni greh. On je mrtav. Frančesko Toti je, čak i danas, večni idol. Ono što je on uradio u fudbalu spada u sam vrh. Luis Enrike je savršeno dobro znao da dovođenje njega u pitanje znači kopanje sopstvenog groba. Uprkos svemu, nije želeo da izda svoje ideale zarad lične ili ljudske dobiti. On je čovek brutalne doslednosti. Nešto jedinstveno. Neverovatno. Obožavam ga", rekao je Sabatini i nastavio: "Poštovali su jedan drugog. Luis Enrike ga je takođe cenio kao igrača, ali... Ne znam. Možda je problem bio sa tifozima, navijačima Rome... Oni su Frančeska Totija doživljavali kao poluboga. Niko nije smeo da ga pipne. Uvek je bilo tako. Luis to nije uzeo u obzir. Štaviše, nije ga bilo briga šta ljudi misle. Sledio je svoj stil fudbala, i prihvatio je cenu koju je morao da plati."

Zašto je Enrike otišao iz Rome posle samo godinu dana i 41 utakmice na kormilu?
"Kad se sezona završila, otišli smo da razgovaramo s njim. Čak smo hteli da mu produžimo ugovor, ali je on to odbio. Mislim da je bio uvređen jer su izgleda neki navijači vređali njegovu porodicu ili tako nešto. I to u blizini njegove kuće. To nije mogao da toleriše. Napustio nas je. Kasnije, verovatno veoma umoran i istrošen, morao je da odmori godinu dana pre nego što je otišao u Seltu. Nikada nije oprostio ono što se dogodilo."

Da li je urbana legenda da je Enrike svaki dan vozio bicikl 70 kilometara do Trigorije kako bi vodio treninge.
"Nema tu nikakvih legendi. Luis Enrike je bio oličenje napornog rada. Plivao je, trčao, vozio bicikl... Od svoje kuće (Olđata, kvart u Rimu blizu etrurskog grada Veja) gotovo uvek je biciklom išao na treninge prvog tima i nazad. Istinska legenda."