Obožavanje kroz poniženje, kada veliki gazi velikog i pretvara ga u ritualnu žrtvu

U fudbalu postoje razne vrste rivalstava, ona zasnovana na geografiji, istoriji, politici, ili čistom takmičarskom prestižu. Međutim, postoji i jedna posebna, gotovo paradoksalna kategorija odnosa između klubova, koju bismo mogli da kategorizujemo kao „obožavanje kroz poniženje“. To je onaj trenutak kada jedan veliki klub ne samo da redovno pobeđuje drugog, već oseća gotovo ritualnu potrebu da ga gazi, da mu daje po pet ili šest golova, da ga rastavi na komade i da to ponavlja iz sezone u sezonu.

Zašto „obožavanje“? Zato što se ne radi o malom rivalu, već o klubu koji ima istoriju, tradiciju, pehare i ime, ali u datom trenutku nije dostojan protivnik iz raznoraznih razloga. Ponižavajući njega, klub u usponu ili u večitoj dominaciji zapravo slavi i sopstvenu veličinu, jer pobeda nad velikim u padu ima posebnu težinu. Zašto „poniženje“? Zato što rezultati prestaju da budu samo sportski ishodi i postaju simboli: 6:0, 7:0, 8:2, brojke koje se urezuju u kolektivno pamćenje i postaju deo folklora. Publika ih očekuje, igrači uživaju da tradiciju nastave, a istorija beleži nizove rezultata.

„Obožavanje kroz poniženje“ je ustvari, specifična fudbalska dinamika, odnos u kojem jedan veliki klub postaje vreća za udaranje drugom velikanu, upravo zato što su nekada stajali rame uz rame i onda to više nije takmičenje, nego je ritual dominacije. Za onaj klub koji gubi, svaki novi debakl je otvaranje stare rane koja nikada ne zarasta, već se iznova produbljuje. Tako nastaje taj paradoks, jedan klub skoro s ljubavlju čuva tradiciju da drugog ponižava, a ovaj drugi, iako velikog imena, sve više tone u ulogu trajne žrtve.

Na razmišljanje o ovoj temi podstiče utakmica odigrana proteklog vikenda u Minhenu, gde je Bajern ponovo demolirao Hamburg rezultatom 5:0. Bio je to njihov prvi međusobni duel posle sedam godina, jer su Dinosaurusi za to vreme tavorili u Cvajti, ali čim su se vratili među elitu, odmah su nastavili tamo gde su stali, da budu u ulozi žrtve. Time je produžen niz započet još mnogo pre pomenute 2018, kada su Bavarci u serijama deklasirali Hamburg: 6:0, 8:0, 5:0, 9:2, 9:0… Kao da se ništa nije promenilo, osim što je ova tradicija još dublje ukorenjena, Bajern kao da ne zna i ne želi drugačije nego da obožava (ili poštuje) HSV upravo kroz njegovo poniženje.

BAJERN - HAMBURG

©Reuters (detalj sa utakmice odigrane u subotu između Bajerna i Hamburga)

Hamburger je nekada bio jedan od najvećih klubova u Nemačkoj. Uz Bajern i Borusiju Menhengladbah, bio je stub Bundeslige krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Imali su zvučna imena, osvajali titule i, što je najvažnije, nosili epitet „Der Dino“, večiti prvoligaš, klub koji nikada nije ispao iz Bundeslige od njenog osnivanja 1963. godine.

Njihov zenit stigao je 1983. godine, kada su pod vođstvom Ernsta Hapela osvojili Kup evropskih šampiona, pobedivši Juventus u finalu u Atini golom Feliksa Magata. To je bio trenutak kada je Hamburg bio rame uz rame sa Bajernom, čak i iznad njega na evropskoj sceni. U Bundesligi su osvajali tri titule u periodu od 1979. do 1983, a u tom vremenu vodile su se bitke prsa u prsa sa Bavarcima za primat u zemlji. Rivalstvo je bilo pravo, jer su oba kluba simbolizovala nemačku snagu, jedan sa severa, drugi sa juga.

Međutim, dok je Bajern tokom devedesetih pronašao formulu modernog fudbala, jaka uprava, stabilne finansije, prepoznatljiv identitet i globalni brend, Hamburg je polako tonuo. Klub je imao problem sa vođenjem. Česte promene trenera i sportskih direktora, promašene investicije u igrače, i lošu infrastrukturu za razvoj mladih. Za razliku od Bajerna, koji je znao da ugradi Franca Bekenbauera, Karla Hajnca Rumenigea, kasnije Ulija Henesa i Olivera Kana u sistem, HSV nije stvorio čvrstu strukturu.

Ulaskom u dvehiljadite, Hamburg je još uvek imao povremene bleskove, igrao je u Ligi šampiona 2000/01, pa u Ligi Evrope dve sezone zaredom 2009. i 2010. stigao do polufinala. Ali to je bio poslednji trzaj starog velikana. Klub se urušavao iznutra,finansijski gubici, promašene kupovine, nedostatak kontinuiteta. Od 2011. do 2018. Hamburg je postao sinonim za krizu. Uvek pred ispadanje, pa bi se spasavao u poslednjem kolu ili kroz baraž. Ironija je bila u tome da su sve vreme čuvali status večitog prvoligaša, dok se na terenu pretvaraju u predmet podsmeha čim se suprotstave Bajernu. Navijači su napravili sat sa brojem dana provedenih u Bundesligi bez ispadanja, ali je on 2018. konačno stao, HSV je prvi put u istoriji pao u Cvajtu.

U međuvremenu, dok je Hamburg padao, Bajern je rastao do statusa evropskog giganta. Osvajali su Ligu šampiona 2001, 2013, 2020, titule su postale rutina, finansije stabilne, stadion pun. Taj kontrast stvorio je današnji jaz, nekadašnji rival se raspao, a Bajern ga je pretvorio u simbol svoje moći. Zato je svaki novi meč u Minhenu postajao groteskna slika, Bajern ne samo da pobeđuje Hamburg, već ga ponižava. Navijači Bavaraca gotovo da očekuju sedam ili osam golova, jer HSV više nije partner u rivalstvu, nego idealna meta. A baš zato što su nekada stajali rame uz rame, poniženja su još dublja. To nije 5:0 protiv primera radi Darmštata, nego 5:0 protiv šampiona Evrope iz 1983, kluba koji je nekada bio moćan kao Bajern.

JUVENTUS - PARMA

Karlos Teves u dresu Juventus protiv Parme 2014. godine (©AFP)

Parma je početkom devedesetih i do ranih dvehiljaditih bila simbol italijanskog fudbala. Zahvaljujući finansijskoj podršci giganta Parmalata, klub je rastao neverovatnom brzinom i ušao u red velikana. Na stadionu Enio Tardini igrali su Đanluiđi Bufon, Fabio Kanavaro, Lilijan Tiram, Huan Sebastijan Veron, Ernan Krespo, Enriko Kjeza, Tomas Brolin… Bio je to super tim koji se merio sa Juventusom, Milanom i Interom.

Parma je 1993. osvojila Kup pobednika kupova, a onda i dva Kupa UEFA (1995. i 1999). Na domaćoj sceni redovno su se tukli za vrh, a 1995. u finalu Kupa UEFA igrali su baš protiv Juventusa i pobedili. Bili su ravnopravan rival Staroj dami, klub koji je umeo da im otme bodove, pa čak i trofeje.

Međutim, taj zlatni mehurić pukao je 2003. godine kada je Parmalat bankrotirao u jednom od najvećih finansijskih skandala u Italiji. Klub je ostao bez podrške, upao u dugove, a onda i u prodaju najboljih igrača. Parma je preživljavala iz godine u godinu, ali više nikada nije mogla da parira Juventusu. Dok se Juve nakon Kalčopolija 2006. vratio još jači i ponovo uspostavio dominaciju u Seriji A, Parma je tonula u finansijski očaj i povremeno ispadala iz lige.

U tom kontekstu, svaki međusobni susret postajao je simbol dva sveta, sa jedne strane Juventus kao oličenje stabilnosti i moći, a sa druge Parma kao žrtva sopstvene prošlosti. I tu je počelo „obožavanje kroz poniženje“. Na primer, 2003. Juventus – Parma 4:0, kao prvi znak novog poretka, zatim 2014. Juventus – Parma 7:0 u Torinu, kada su Karlos Teves i Fernando Ljorente pravili šou, a Parma izgledala kao amaterski tim. Taj meč je bio dodatni simbol jer je Parma tada već bila na ivici bankrota i pred izbacivanjem u Seriju D. A, u godinama između pomenute dve Juventus je često pobeđivao sa po tri gola razlike, a Parma je izuzetno retko osvajala čak i bod.

I ponovo dolazimo do toga da je Juve imao toliko zadovoljstvo da ih gazi, zato što je Parma nekada bila onaj mali-veliki klub koji je grizao, rušio favorite i uzimao trofeje. U njihovom padu, Juventus je video priliku da pokaže, vi ste bili trenutna pojava, a mi smo večiti gigant. Tako je Parma, mlekadžija iz Emilije-Romanje postala sinonim za žrtvu. Iako s ponosom nosi uspomenu na evropske pehare, u modernoj eri svi pamte upravo te juventinske sedmice. A to je suština „obožavanja kroz poniženje“, nekadašnji rival pretvoren u statistu u predstavi dominacije.

MANČESTER JUNAJTED - ARSENAL (Era Sera Aleksa Fergusona)

©AFP

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, Arsenal je bio najveći rival Mančester Junajteda, budući da je Liverpul posle tragedije na Hilzborou otišao u drugi plan. Dolaskom Arsena Vengera 1996, Tobdžije su donele novi stil fudbala u Englesku, tehniku, posebnu disciplinu u ishrani i treninzima, francusku školu. Rezultat su bile titule 1998, 2002. i 2004. godine, kada su čuveni "Nepobedivi" prošli celu sezonu bez poraza. To je bio jedini klub koji je mogao da se meri sa Fergusonom i njegovim Đavolima. Rivalstvo je bilo brutalno: Roj Kin protiv Patrika Vijere, Rajan Gigs protiv Fredrika Ljungberga, Pol Skols protiv Robera Piresa, goreli su Old Traford i Hajberi od naboja.

Međutim, od sredine dvehiljaditih, Arsenal nije bio ravnoprava kandidat u borba za domaće trofeje i krenula je suša. Selidba na Emirejts 2006. godine finansijski je ograničila klub, najbolji igrači su odlazili (Tijeri Anri, Patrik Vijera, Ešli Kol), a Venger je umesto trofeja gajio mlade talente. Junajted je u tom periodu doživeo svoj drugi zenit, Kristijano Ronaldo, Vejn Runi, Karlos Teves, kasnije i Dimitar Berbatov. Ferguson je u tom disbalansu našao priliku da protiv Arsenala pokaže svu svoju nadmoć.

Prvi put kada je Junajted deklasirao Arsenal, dogodilo u februaru 2001. na Old Trafordu, kada su Crveni đavoli pobedili 6:1. Junajted je potpuno rastavio Arsenal, a Ferguson je tada naglasio da „taj tim zna da igra lep fudbal, ali ne ume da primi udarac“. U periodu između sezona 2002/03.i 2005/ 06. godine, kada su Tobdžije harale protiv ostalih rivala, Junajted je protiv Arsenala zabeležio učinak od četiri pobede i četiri remija na osam premijerligaških utakmica, a u sezoni "Nepobedivih" 2003/04 oba puta bilo je nerešeno. Možda nije bio toliko ubedljivih pobeda kao u slučaju rivalstava Bajern - Hamburg ili Juventus - Parma, ali je za ovaj stepen ujdnačenosti rivala dovoljno to što Arsenal godinama nije video pobedu nad Fergusonovim Junajtedom.

Pri kraju Ser Aleksovog mandata trend je nastavljen. Pamti se sjajna premijerligaška utakmica iz 2009, kada je Junajted slavio na Emirejtsu 3:1, ali je po svemu viđenom Junajted mogao da trijumfuje sa bar pet pogodaka razlike. Iste godine Junajted je slavio i u dvomeču polufinala Lige šampiona, a Venger je posle meča priznao da je razlika u klasi dva tima očiglednija nego ikada ranije za njegovog vođenja ekipe.

Ali najveće poniženje stiglo je 28. avgusta 2011. godine, kada je Junajted ponizio Arsenal 8:2. Pamte se Runijev het-trik i dva gola Ešlija Janga, Arsenal je bio potpuno rasturen. Bio je to trenutak kada je „obožavanje kroz poniženje“ dobilo najjasniji oblik u ovom rivalstvu. Arsenal je i dalje imao ime, istoriju i veliku bazu navijača, ali na terenu je bio projekat u raspadu, a Ferguson je uživao da ga zgazi do kraja. Zašto baš Arsenal? Zato što je Venger bio jedini trener (do pojave Murinja u Čelsiju one dve sezone u prvom mandatu), koji je Fergusonu uspeo da otme dominaciju. Baš zato mu je bilo posebno slatko da ga ponizi kada nije onaj pravi. Publika na Old Trafordu uživala je u svakoj goleadi, a mediji su prenosili Fergijeve reči kako „poštuje Arsenalov stil, ali fudbal se igra da bi se osvajali trofeji“. Tako je rivalstvo koje je nekada bilo najžešće u Engleskoj u jednom momentu postalo ritual dominacije.

PORTO - SPORTING

©Reuters (Radamel Falkao i Fredi Guarin sa peharom Lige Evrope 2011. Aviva stadionu u Dablinu)

U Portugalu se decenijama sve vrtelo oko velike trojke, Benfike, Porta i Sportinga. Sporting iz Lisabona je dugo bio pravi gigant, uzimao titule, gajio talente i imao bazu navijača širom zemlje. Ali posle 2002. godine, kada su poslednji put osvojili titulu pre dugog posta, počinje njihov veliki pad. Klub ulazi u period unutrašnjih sukoba, čestih promena uprava i trenera, finansijske krize i odlaska najboljih igrača. Sporting je i dalje bio ime, ali sve manje tim.

U istom periodu, Porto raste, prvo sa Žozeom Murinjom koji je doneo Ligu šampiona 2004, a onda i kroz dominaciju u domaćem prvenstvu. Dok su Benfika i Sporting tražili sebe, Porto je koristio disciplinu, organizaciju i prepoznatljiv sistem. I baš je Sporting postaje idealna meta za iskaljivanje moći.

Najveće poniženje stiglo je 2008. godine, kada je Porto na svom Dragau razbio Sporting 5:0 u prvenstvu. Bio je to simboličan trenutak, nekadašnji veliki rival sada je bio razvaljen kao mali klub. Portovi navijači su uživali, govorili su da je Zeleni lav pretvoren u mačku pred Zmajem. U narednim sezonama Porto je redovno davao po tri ili četiri gola Sportingu, dok je Sporting lutao sa projektima (od kluba sa igračima iz akademije do kratkotrajnog bljeska i plasman u polufinale Lige Evrope 2012). Svaki susret je bio neravnopravan, Porto je uvek izgledao kao tim više klase.

Zašto Porto voli da ponižava Sporting? Zato što su nekada delili status broja jedan u portugalskom fudbalu (uz Benfiku), a Sportingov pad učinio je da Porto sebe vidi kao jedinog pravog rivala Benfiki. Sporting je ostao veliki po imenu, ali mali po rezultatima, i baš zato je njegovo ponižavanje imalo posebnu težinu. Ironija je da je Sporting tek 2021. prekinuo 19-godišnji post i osvojio titulu, ali do tada je važio za Portovu omiljena žrtva, klub koji se nekad borio rame uz rame, a onda se pretvorio u simbol nemoći. Tek je prethodnog proleća Sporting prvi put od pedesetih godina prošlog veka osvojio dve uzastopne titule šampiona Portugala.

SELTIK - ABERDIN

©Guliver Image (Šunsuke Nakamura)

U škotskom fudbalu sve je bilo crno-belo, Seltik i Rendžers. Međutim, tokom osamdesetih godina, Aberdin je bio treći stub te priče i to ozbiljan. Pod vođstvom mladog Aleksa Fergusona (pre nego što je naravno otišao u Mančester Junajted), Aberdin je osvojio Kup pobednika kupova 1983. godine pobedivši Real Madrid u finalu, uzeo nekoliko titula i na trenutak izgledao kao klub koji može da razbije dvovlašće. Tada je rivalstvo sa Seltikom bilo istinsko, Donovi sa severa donosili su novu energiju, punili stadion Pitodri i ulazili u istoriju.

Ali, nakon Fergusonovog odlaska 1986, počeo je spor, ali neumitan pad. Aberdin je ostao klub sa velikim imenom i tradicijom, ali nikada više nije mogao ozbiljno da ugrozi Seltik i Rendžers. U finansijskom i sportskom smislu sve su više zaostajali i pretvorili se u klub srednje klase koji samo povremeno bljesne.

U međuvremenu, Seltik je postao pravi gigant, posebno nakon što je Rendžers 2012. bankrotirao i ispao iz lige. Tada je Aberdin, barem nominalno, figurirao kao drugi najveći klub u ligi, ali u praksi, to je bila idealna prilika za Seltik da pokaže svu razliku u klasi.

Najpoznatiji meč desio se 2010. godine, kada je Seltik na Parkhedu razbio Aberdin 9:0, što je bila najveća pobeda u istoriji škotske lige. Navijači su taj meč doživeli kao spektakl, dok su igrači Aberdina izgledali kao da su došli na kaznu. Nakon toga usledili su i drugi ubedljivi porazi; 4:0, 5:0, pa i 6:0 u narednim sezonama. Svaki dolazak u Glazgov postajao je sinonim za goleadu.

I opet ono pitanje, zašto baš Aberdin? Zato što su nekada bili veliki, imali evropski trofej i Fergusona, i zato što je njihovo ponižavanje za Seltik imalo simboličnu dimenziju: nekadašnji rival je sada sparing partner. Seltik je uživao da ih gazi, jer to nije bila mala provincija, nego klub čije ime u Škotskoj i dalje znači nešto. Tako je Aberdin postao škotska verzija HSV-a, nekada velika institucija, a danas gotovo obavezna žrtva kada Seltik želi da pokaže svoju moć. U tom ponavljanju goleada stvorio se jasan obrazac „obožavanja kroz poniženje“. Seltik ne samo da pobeđuje Aberdeen, nego ga ritualno pretvara u simbol razlike između prošlosti i sadašnjosti.