Od najtežeg rivala do mirisa Lala: Stanojević postao maher za Vojvodinu

Kao u pesmi, deset godina je prošlo kao tren. Toliko vremena ima otkako je završen prvi mandat Aleksandra Stanojevića na klupi Partizana, a u drugom je pokazao sposobnost da se menja, uči i napreduje, potvrđeno učinkom protiv Vojvodine.

Sve što nije uspevao na početku trenerske karijere, sad mu ide od ruke. Postao je maher za Novosađane, dobio ih je četiri puta u kalendarskoj godini, a taj podatak dobija na značaju ako se ima u vidu da se 2010. i 2011. protiv Lala redovno mučio. Čak je i sam proletos rekao da mu je Voša, uz Crvenu zvezdu, najteži protivnik u srpskom fudbalu. Zbog toga slavlje u derbiju 17. superligaškog kola (4:1) ima specifičnu težinu, ne meri se samo bodovima i kreiranjem povoljnijeg ambijenta nego što je bio posle kiksa sa Proleterom, već i saznanjem da Novosađani, koliko god bili opasni, više nisu pretnja kao nekad.

Pogotovo što su nekad ne samo mučili, nego i dobijali crno-bele. Najpre 3. oktobra 2010. Samo nekoliko dana posle meča sa Arsenalom u Ligi šampiona Parni valjak na „Karađorđu“ nije mogao ni makac. Izgledao je usporeno (izgubio 0:2) i nervozno (crveni kartoni Nemanji Tomiću i Milanu Smiljaniću) i taj poraz ga je dugo pekao zato što je bio prvi Stanojevićev u ulozi šefa stručnog štaba Partizana na domaćoj sceni. Naredni prvenstveni pretrpeo je takođe od – Vojvodine! I to u Humskoj, jer se Abubakar Oumaru 16. aprila 2011. postarao za scenario koji je žestoko uzdrmao tadašnjeg prvaka (1:0), pošto nije navikao da gubi na svom terenu u godinama dominacije srpskim fudbalom.

Stanojević: Fokus ekipe je bio izvanredan

Osvetu je tražio u finalu Kupa Srbije četiri sedmice kasnije. Na stadionu „Rajko Mitić“ 11. maja 2011. jeste dobio (2:1 igrački, 3:0 službeno), ali je na terenu morao da prokrvari, pošto je u to doba Voša imala sjajan tim (Brkić, Vulićević, Mojsov, Medojević, Lazetić, Oumaru...) i baš je dobro preznojila crno-bele, koji su slavili pogocima Prinsa Tejga i Zvonimira Vukića (Danijel Mojsov strelac za Lale) u utakmici koja nije ni završena pošto su se na zahtev tadašnjeg predsednika Ratka Butorovića Novosađani, besni zbog suđenja, povukli sa terena. U sva tri navedena susreta Stanojeviću je zamku postavljao Zoran Milinković. Kako je Kiza otišao (zamenio ga Dejan Vukićević), tako su crno-beli sa Stanojevićem konačno slavili u ligaškom obračunu, 1. oktobra 2011. Lazar Marković i Marko Šćepović su u ranoj fazi pogađali za komotno vođstvo, koje nije uspeo da ugrozi ni Milan Bojović (2:1).

21.00: (2,00) Rajo Valjekano (3,45) Majorka (4,20)

Beše nekad. Sad se mečevima sa Vojvodinom Grobari raduju. Između ostalog zato se priča kako je Stanojević promenio pristup, da mu više nije toliko bitno da se nadigrava i kakav će utisak ostaviti, već mu je samo stalo da je pobedi. Epilog su četiri vezana slavlja u kalendarskoj godini, uz napomenu da skoro ni na jednoj od tih utakmica sastav sa „Karađorđa“ nije bio konkuretan. U martovskom susretu presudio je Takuma Asano (dva gola Japanca za 2:0), u aprilskom, u okviru polufinala Kupa Srbije glava Svetozara Markovića (1:0), u julskom hirurška preciznost Bibarsa Natha (Izraelac dvostruki strelac za 2:0 u Novom Sadu). A onda kad je javnost očekivala derbi, a u Humskoj pomalo strahovali kako će bez „pola“ tima (nedostajali Vujačić, Natho, Obradović, Živković, Terzić, Holender) još jedan poker golova (šesti put ove sezone) u režiji Danila Pantića, Kvinsija Meniga, Rikarda Gomeša i Miloša Jojića.

Za osmeh na licu Aleksandra Stanojevića i spokoj navijača Partizana kad se bude formirao raspored mečeva u plej-ofu, jer aktuelni trener u nekim segmentima izgleda kao unapređena verzija sebe od pre deset godina.