Osam protraćenih godina

Kada je 11. jula 2010. godine u Johanezburgu, između dve titule prvaka Evrope, zlatna generacija španskog fudbala zahvaljujući golu Andresa Inijeste u 116. minutu podigla toliko čekani trofej namenjen šampionu sveta, delovalo je da je fudbalska planeta dobila novog dugogodišnjeg vladara. Ipak, niko nije mogao da nasluti da će uslediti tako drastičan pad Crvene furije, odnosno da će naredna generacija fudbalera biti toliko nemoćna da produži kontinuitet ozbiljnih rezultata.

Nakon sinoćnjeg poraza od Maroka, u kom selekcija Luisa Enrike nije pokazala nijednu odliku koja krasi veliki tim, došlo se do jasnog zaključka da je iza Španije ozbiljnih osam proćerdanih godina na Mundijalima. U Brazilu se misija selekcije Visentea del Boskea završila katastrofalnom eliminacijom u grupnoj fazi takmičenja, što je ujedno predstavljao i kraj ere velikog dela slavne generacije i igrača kao što su Iker Kasiljas, Karles Pujol, Đerar Pike, Tores, Ćavi, Inijesta...

Četiri godine kasnije je kolaps jednostavno bio neminovan, pošto je Đulen Lopetegi smenjen dva dana pred početak turnira, jer je prekršio pravila Fudbalskog saveza Španije i vodio završne pregovore oko preuzimanja Real Madrida. Ekipu je potom preuzeo Fernando Ijero, a Mundijal okončan eliminacijom od Rusije u osmini finala, nakon izvođenja jedanaesteraca. Furija je prethodno bila prva u grupi ispred Portugalije, doduše zahvaljujući izjednačujućem golu Jaga Aspasa, upravo protiv Maroka u prvom minutu nadoknade. Ubrzo se potvrdilo da ozbiljan rezultat jednostavno nije bio moguć u takvim okolnostima.

BOLNA SMENA GENERACIJA

Luis Enrike je u novembru 2019. godine preuzeo prilično nezahvalan posao na sebe, da sprovede radikalnu i bolnu smenu generacija španskog fudbala. Kritikovan je zbog nekih svojih izbora, bio na žestokom udaru ozbiljnog dela javnosti jer je zaobilazio igrače Real Madrida, ali su rezultati bili tu. Možda ga je na tom putu zavaralo polufinale Evropskog prvenstva sa Italijom, mada se niz dobrih rezultata nastavio. Španija je protutnjala kroz kvalifikacije za Katar, ponovo su obezbedili učešće i na finalnom turniru Lige nacija, ali onda kada je trebalo sve to zaokružiti ozbiljnim rezultatom na najvažnijoj fudbalskoj smotri usledio je bolan udarac.

Kritikovani su da su porazom od Japana u poslednjem kolu grupne faze takmičenja bežali od dela kostura u kom se nalazi Brazil, ali su onda doživeli najteži mogući udarac i eliminisani od ekipe koja nije ubrajana ni u treći krug potencijalnih favorita za osvajanje Mundijala. Uz sav respekt prema izuzetnom timu Valida Regragija.

Od titule šampiona sveta u Južnoj Africi do danas stoji jedno veliko "ništa" kada je u pitanju učinak Crvene furije na Mundijalima, a da se više ne radi o velikom timu potvrđuje i surova činjenica da je na poslednjih 11 utakmica na svetskim prvenstvima Španija ostvarila svega tri pobede. I to protiv selekcija najnižeg ranga - Australije (2014), Irana (2018) i Kostarike (2022).

MOŽDA VIŠE TIKI-TAKI NE TREBA SLEPO VEROVATI

Barsin odani đak Luis Enrike naravno ostao je veran čuvenoj "tiki-taki", što negde i ne čudi s obzirom da mu okosnicu tima čine čak osmorica igrača katalonskog giganta. Španija je na poslednja dva Mundila pomerila granicu kada su u pitanju dodavanja, a tri od četiri meča sa najviše pokušaja da se preda lopta svom saigraču, zabeležena su upravo u Kataru. Protiv Kostarike su ih imali 1.045, protiv Japana 1.115, a protiv Maroka 1.019.

Španija je konstantno insistirala na posedu, kombinovala je ispred protivničkog šesnaesterca i na kraju se prekombinovala. Protiv Kostarike je Enrikeov tim imao 82 odsto loptu u svom posedu, protiv Nemačke 64, protiv Japana 82 i protiv Maroka 77. Možda su i onih 7:0, protiv verovatno najslabijeg tima na turniru - Kostarike, takođe uticali da Furija i njihov selektor dobiju pogrešnu sliku svoje snage. Kako su dolazili oni umešnjiji, tehnički sposobniji i taktički umešniji protivnici, dolazila je sve veća nemoć kada je u pitanju realizacija napada.

Enrike i Španija jednostavno više nemaju tako direktne i ubitačne napadače, kao ni takve asove u veznom redu da bi ovaj sistem igre mogao da uništi svaku protivničku odbranu. Špancima nedostaje i ozbiljna reprezentativna devetka. Eksperiment sa Asensijom protiv Maroka je bio neuspešan, pa se tako i tokom samog meča ulazilo u sve veći problem realizacije.

Teško da se može očekivati da se Španija odjednom odrekne filozofije i sistema igre koji joj je doneo toliko velikih pobeda i trofeja, ali sve je manje onih u tamošnjem fudbalu koji slepo veruju čuvenoj tiki-taki. Definitivno je trenutak da se napravi i neki "plan B" u igri, koji bi mogao da se upotrebi onda kada se to "davljenje protivnika" kroz pas igru ispostavi kao nemoguća misija.