Filozofija krugova Veljka Paunovića: Ovaj tim je u urgentnoj misiji, fudbal je dužan Srbiji
.jpg.webp)
.jpg.webp)
.jpg.webp)
_izmeÄu_Harija_Kejna_i_Risa_Džejmsa_(Engleska).jpg.webp)
_(2).jpg.webp)
Vreme čitanja: 7min | čet. 13.11.25. | 11:14
I o tome koliko je bitna muzika u svlačonici i šta je prvo neophodno uraditi u taboru Orlova
Čuli smo ga prvi put u izjavi za sajt Fudbalskog saveza Srbije, zatim se javnosti predstavio na zvaničnoj konferenciji za novinare, pa je govorio pred kamerama TV Arena Sport. Ali tek danas, u intervjuu za Gardijan, Veljko Paunović je otkrio i neku drugu, filozofsku stranu svoje ličnosti. Pa autor članka Sid Lou, inače specijalista za španski fudbal, priču i počinje skicirajući prizor Paunovića kako prstom crta krug u vazduhu.
“To mi se često dešava. Ta tendencija da zatvaram krugove. Ovo bi mogao da bdue još jedan. Postoji ta veza: moja karijera van zemlje, odlazak u Španiju, pa obilazak sveta, onda povratak. I ova prva utakmica, u vezi sa nasleđem koje mi je ostavio otac”, počinje Paunović nešto drugačiji intervju.
Filozofski više nego fudbalski. Mada ima tu i dosta fudbala. Počevši još od dečačkih dana i priča sa ocem Blagojem. Govorio mu je prvenstveno o tri utakmice. O pozivu da igra na Peleovom oproštaju na Marakani 1971. godine (“Pričao je tada da su ljudi Jugoslovene gledalo kao evropske Brazilce”), o finalu Evropskog prvenstva sa Italijom 1968. i utakmici koja ih je tamo odvela: protiv Engleske, tadašnjeg svetskog prvaka. Tog dana u Firenci, Jugoslavija Blagoja Paunovića savladala je Engleze golom Dragana Džćajića sa 1:0. Danas, Veljko Paunović protiv Engleske počinje selektorski mandat na klupi Srbije.
“Ta pobeda je odjeknula. Otac mi je pričao mnogo o Bobiju Muru, koliko je impozantan bio. Govorio je o toj generaciji: o njihovoj fizičkoj pojavi, sposobnosti da zastraše. Verovatli su da su oni šampioni. Bilo je neke fudbalske aristokratije u svemu što su radili. Osećali su se snažnim, imali su dozu arogancije, u pozitivnom smislu. A ova sada generacije je supersila koja ima sve: veoma moderan tim, sa dubinom i raznolikošću. Dali su 18 golova, primili nijedan. U Srbiji su poslali svima jasnu poruku”.
Izabrane vesti
Mislio je naravno na septembarskih 0: 5 u Beogradu. Kad je Srbija izgubila i od Albanije ostala je bez realnih šansi da se domogne i baraža. Osim ako sada ne iznenadi na Vembliju ili se Albanci ne okliznu u Andori. Ali Panović se nije uplašio izazova. Samo 21 dan posle otkaza u OVijedu, a nakon što je tim uveo u Primeru posle 24 godine, seo je na klupu orlova. Kad je napustio meksički Tigres preuzeo je Ovijedo 24 dana kasnije. Ali ovo sada je nešto drugačije.
“Od rođenja sam imao uzora u kući. Kao da mi je put bio isrctan, usput smo stalno pričali o fudbalu”, premotava film Paunović.
Taj je put, ipak, bio pun krivulja. Nakon što se Jugoslavija plasirala na Evropsko prvensto 1992. u Švedskoj ju je zbog sankcija zamenila Danska i potom – osvojila turnir.
“Fudbal i dalje duguje Srbiji, u ovom slučaju, kao nasledniku Jugoslavije”.
Nije samo zbog te 1992.
“Tada su se pojavljivali čudesni sinovi, kao Dejan Stanković, Saša Ilić, Mateja Kežman. Bio sam tu sa mnogim drugima, ali svi smo otišli. Svi iz istog razloga, mada drugačijim putevima. Nisam u to vreme razumeo šta se dešava oko mene. Imao sam samo jedan san tada: da igram za Partizan, za reprezentaciju, i da idem na Svetsko prvenstvo. Nisam želeo da čekam predugo i moj razvoj u srpskom sistemu je najavljivao tako nešto. Ali onda sam otišao. Mnogi su imali velike karijere, drugi, kao ja, nisu procvetali kako su mogli. Verujem da je to zbog neiskustva i okolnosti, koje su bile izuzetne u najnegativijem mogućem smislu”.
(1,32) Engleska (5,90) Srbija (12,0)
Devedesete se danas možda idealizuju, ali ko ih se seća – zna koliko su teške bile. I mnogi su morali da sreću potraže u inostranstvu
“Imaš 17 godina, stranac si, ne možeš da igraš, nisi spreman. Ne razumeš šta se dešava. Ja sam otišao u Atletiko Madrid, videli su u meni igrača koji obećava. Ali nisam uvek donosio dobre odluke. Koristim sada to iskustvo da igračima objasnim da moraju da budu jasni na svom putu, da ne prave moje greške. Ali sve to me oblikovalo, apsolutno. Fudbal me je uzeo, ali nikada me nije napustio, jer nikada nisam odustao od svog sna. Išao sam sa mesta na mesto. Ljubav prema fudbalu te vodi. Nisam uvek video kuda me vodi. Ali sada znam odgovor. Sada vidim ono što nisam video. Vidim krug”.
Taj krug je Paunovića igrača pretvorio u Paunovića trenera.
“Mislim da sam uvek i bio trener. Mogao sam da vidim da se od mene moglo izvući i više. Video sam to i u saigračima. Sa 27 ili 28 imao sam loš period, niz povrea, uglavnom zbog zahteva koje sam postavljao ispred sebe. Shvatio sam da više ne mogu tako. Saigrači su mi bili potrebni više nego ranije. Tako da sam počeo da ih organizujem. Prvu licencu sam dobio sa 29. Praksu sam obavio u Atletikovoj akademiji kod Klaudija Arsena, sada mog asistenta. Kada sam se penzionisao, išao sam na kurseve u Fudbalskom savezu Španije: sportski direktor, menadžer, trener, metodologija… Rekao sam supruzi: ‘Voleo bih da budem trener, ali nikada neću biti kod kuće, porodica će da trpi. Mogao bih možda da budem menadžer ili sportski direktor’. Rekla je: ‘Ne, ne, ne, ti si trener’. Sada ne mogu da napustim put na kojem sam”.
Paunović j je kao igrač proveo 16 godina igrajući u inostranstvu, uglavnom u Španiji, mada je bio i u SAD, Nemačkoj i Rusiji. Dva puta je igrao za reprezentaciju. Trenersku karijeru je počeo u mlađim srpskim selekcijama i vodio je U20 generaciju do titule prvaka sveta 2015. Tu priču već znate svi. Kasnije je vodio Čikago, Reding, Gvadalaharu, Monterej i Ovijedo.
“Bio sam svuda, ali moj trenutak otkrovenja je bio u Engleskoj. Prva godina u Redingu je bila vrlo lepa. U drugoj su nas potopili s oduzimanjem bodova. Bolelo je, ali opstali smo u ligi i to je lekcija koju sam posle svuda primenjivao. Promenila je moju perspektivu, naterala me da sazrim”.
Tu Paunović opet crta krug.
“Možda je ovaj krug veoma, veoma velik, s tendencijom da se širi. Ali počeo je da se zatvara. I sve mi sada ima smisla. Ono što sada vidim je da sam formiran na autentičniji način: iskustva, jezici, kulture. Proces je bio težak, ali sada se osećam privilegovanim”.
.jpg.webp)
Isti krug, stiže tek do kraja.
“Na moju generaciju je uticala ta 1995. Nije nam dozvoljeno da se kvalifikujemo za Evropsko prvenstvo. Imali smo veoma jaku generaciju, ali sun am je oduzeli zbog sankcija. Tačno 20 godina kasnije, sa decom koja su rođena te 1995. i sa mnom kao trenerom postali smo šampioni. Nažalost, moj otac je preminuo i nije video tu titulu. Ali fudbal je nešto vratio mojoj generaciji sa ovom novom”.
Jezgro te generacije večeras će igrati na Vembliju. I biće joj mnogo teže nego na Novom Zelandu. Mnogo toga moraće da se promeni u odnosu na prethodni period. Sujete – koje Paunović naziva Ahilovom tetivom balkanskog fudbala – moraće da se zaborave. Principi će biti drugačiji. Možda čak i muzika. Paunović otkriva da ima čak i svoj “plej-listu”, mada bi najradije da je igrači sami sastave.
“Te stvari te prate: možda to ne shvataš, ali su važne. Muzika dosta govori o duhu ekipe: koje je vrste, da li je glasna ili tiha, kakav je ritam, ima li muzike uopšte”.
Zašto Paunović sve ovo priča? Zato što zna šta mu je prvi zadatak.
“Moram da ih posmatram, da ih oslobodim tih blokada, da stvari počnu da teku. Moramo da radimo na samopouzdanju. Kada to budemo stekli, fudbal će brzo pratiti. Potrebne su nam: koncetracija, organizacija, posvećenost. To je plodna osnova iz koje možemo da rastemo. U razgovorima, vidim da im treba vođstvo, jasnoća. I mislim da to mogu dobro da radim. Sa mnogim igračima sam sarađivao ranije i imamo jaku vezu, neke već obavljene poslove”.
Jer kako sam kaže…
“Imamo tu vezu sa generacijom (iz 2015. godine), a ona je sada na vrhuncu. Ali nema vremena za čekanje. Ovo je poslednji poziv, poslednja šansa. Da sam čekao još jedan krug većina ne bi bila ovde. Ovaj tim ima urgnentu misiju. Mnogo mi je ljudi reklo: ‘Da li si svestan šta radiš?’. Naravno da jesam. Kada su direktori iz Saveza došli u Madrid da me ubede da prihvatim pričali su o četvorogodišnjem projektu. A ja sam rekao: ‘Dobro, a šta ćemo sada?’. Odgovorili su: ‘Teško je’. Rekao sam: ‘Hajde da idemo drugačijim putem, hajde da se fokusiramo na sadašnjost’. Znam da je komplikovano, ali takođe znam da je u fudbalu moguće. Počinjemo protiv jednog od najboljih timova na svetu. Ali moja je dužnost bila da odgovorim. Nama nije u genima da odustajemo. Govorim igračima: ‘Retki za života dobiju priliku i da vide utakmicu na Vembliju; drugi dobiju šansu da igraju’. Oni na tribina ne mogu na promene nipta. Ali oni na terenu mogu da ostave ego, da ostave nasleđe”, u pozitivnom tonu Paunović završava intervju za Gardijan.
Možemo samo da se nadamo da će pozitivan biti i večeras posle utakmice.
GRUPA K:
20.45: (1,32) Engleska (5,90) Srbija (12,0)
20.45: (22,0) Andora (6,00) Albanija (1,23)
