Otvorene teme za diskusiju u Partizanu

Ako se oči zatvore, biće mrak. Toliki da se ništa neće videti. Kamoli pehar šampiona koji deluje da se udaljio od Partizana još više posle meča u Loznici na kome je ispoljio toliko slabosti da bi o tome moralo da se debatuje. Najveća greška u koju bi čelnici, trener(i) i igrači mogli da upadnu jeste da konstatuju kako je poraz od  IMT-a (0:1) posledica lošeg dana. Ne, problemi su znatno veći od negledljivih 90 minuta na stadionu Lagator i ako se budu ignorisali crno-beli će sići sa prvog mesta znatno brže nego što to iko može da pretpostavi.

Zasad su prvi... A opet, raspoloženje među Grobarima je kao da više nisu. Zato bi partija u završnom meču kalendarske godine morala da prodrma sve strukture kluba. Zbog manjka energije, neodlučnosti, možda čak i prepotencije. Ova generacija jeste dobra, uvukla se pod kožu navijačima, ali realno gledano (još) ništa bitno nije uradila. Štaviše, ako su opravdane bile zamerke prethodnom treneru Srđanu Blagojeviću da je posrnuo na ključnim tačkama, onda su fudbaleri koji su bili i dalje su tu doprineli tome. A naročito nemaju pravo da pomisle da su nešto posebno. Jer, nisu. Još.

Ovo u Loznici je bilo otrežnjenje. Podsetnik da su i oni ispali iz Evrope, eliminisani iz Kupa Srbije, poraženi u derbiju... Nemoguće je da je to samo Blagojevića. Mora biti da je i do momaka u crno-belom, koliko god ih javnost simpatisala. Zato je upozorenje Nenada Stojakovića opravdano i precizno ilustruje kako bi Partizan trebalo da se ponaša na prelazu između 2025. i 2026:

„Najlakše je sad da se poubijamo između sebe i da tražimo krivca. Krivac je u nama svima i na neki način idemo na odmor, malo je gorko što je ovako. Očigledno nam je potreban odmor, ovi ljudi su počeli da rade 10. juna. Mladi su ljudi i očigledno su pomislili da su nešto ostvarili prošle nedelje, a crta se povlači u maju. Moja poruka njima je da dobro odmore da se vrate sprmeni. Prosto, moramo da radimo“.

U ovim rečima kriju se koordinate na kojima bi crno-beli trebalo da se kreću tokom zime.

Najpre – mentalna priprema. Partizan nije bio spreman za sve što ga je pratilo pre i tokom meča sa IMT-om. Uvertira u vidu podizanja cene ulaznica do astronomskih 3.000 dinara, te delegiranje sudije Pavla Ilića sa kim crno-beli imaju negativna iskustva stvorilo je vrtlog nervoze iz kog tim nije uspeo da izađe. Da li će u bliskoj budućnosti to učiniti niko ne može da garantuje, mada je bavljenje igračima i sa strane psihologije je nekad bitnije od fudbalskih uputa. U subotu veče gost je izgledao kao da mu nije ne do fudbala, nego do života. Protom ga je IMT prebio kao onomad Čukarički na Banovom brdu.

(Star sport)

S tim u vezi... Navijači će oprostiti 0:1, nije problem ni ako se promaše šanse, ali da se ne trči, da se ne juri u odbranu kako bi se sprečila kontra, da se ne odere zadnjica, to su već manifestacije onog ružnog Partizana iz prošle ili pretprošle sezone. Ponašanje nedostojno Partizana. Bez obzira na imena. I to je onaj deo koji trener Nenad Stojaković pominje kao „glad“. Izostala je tamo gde je lider na tabeli morao da se ponaša kao predator. Da lovi, grize, otima ako je potrebno. Da uradi sve (fudbalski sve) kako bi pobedio utakmicu. Ništa od toga nije učinio, između ostalog zato što kroz reči šefa stručnog štaba provejava utisak da su fudbaleri na raspustu od onog trenutka kad je Crvena zvezda vezanim kiksevima (protiv Vojvodine i TSC-a) omogućila Parnom valjku proboj na vrh.

To otvara novi poligon za razmišljanje. Za koliko je spreman ovaj tim Partizana na mentalnom planu? Ako je izgubio utakmicu koju je morao da dobije, kako će već u prvoj narednoj odbranti lidersku poziciju? Kako će se takmičiti? Kako će izgledati na stadionu „Rajko Mitić“ u četvrtom kolu nastavka prvenstva, gde mnogi vide najveću šansu crveno-belih za obrt na čelu kolone? Sve su to pitanja kojima moraju da se bave Predrag Mijatović i Danko Lazović, Nenad Stojković i Đorđije Ćetković, Ognjen Ugrešić i Vanja Dragojević. Čelnici i treneri da pomognu fudbalerima, a igrači da shvate gde su, jer ovo što se desilo u subotu veče je takav šamar ambicijama da bi mogao da se ispostavi jednom od prelomnih tačaka sezone.

Možda nekom deluje kao metafizika, međutim, psihologija je toliko duboko ukorenjena u savremenom sportu da je na tom planu potrebno prionuti na posao makar koliko i na taktici, odabiru igrača, pojačanjima...

Kad smo već kod njih, crno-beli su u Loznici pokazali da su zavisni od Jovana Miloševića. Bez njega – ništa. Sa njim – sve. Pošto zbog povrede šake nije mogao da igra, pozajmljeni napadač Štutgarta je mesto u prvih 11 prepustio Andreju Kostiću, a reprezentativac Crne Gore ne poseduje paletu boja kao rođeni Čačanin da bi naslikao pobedu. Ni kad je reč o organizaciji napada, ni kad je u pitanju saradnja sa ostatkom tima. Kostić je finišer, Milošević „all round“ igrač. Drugačiji su. Zato je pred rukovodiocima izazovan zadatak da ili produže pozajmicu nekadašnjeg omladinca Vojvodine ili nađu nekog ko igra slično njemu. Nimalo jednostavano.

Ako je već plan da se isplati Patrik Andrade (samo, od čega?) i da se uloži novac u jačanje tima (biće i za to potreban ulog) onda na tom planu ne sme da se napravi greška. Ni u odabiru fudbalera, niti njegovog karaktera. Jednostavno je: u pregovorima sa budućim igračem, bez obzira ko to bio, čak i na kojoj poziciji, jer bi crno-beli morali da razmišljaju i o štoperu, pa i manevru, dovoljno je pokazati mu snimak utakmice iz Loznice, uz konstataciju: ovako ne sme.

A onda izvedbu iz Kragujevca, na primer, protkanu rečima: ovako mora.

Da ne bi bio mrak kakav vlada osam godina.