Pobedili smo u ponašanju

Možda ne znamo ko bolje igra fudbal, ali znamo ko se bolje ponaša. Dobila je Srbija utakmicu važniju od kvalifikacione: pokazala je sebi, komšijama i svetu kako profesionalni sportisti zadržavaju prisebnost u delikatnim trenucima bez dodirnih tačaka sa igrom i(li) sa životom.

Naši su pobedili u lepim manirima. To ne piše nigde, ne ulazi u tabelu, ne računa se na kvalifikacionom putu za Mundijal, ali nas hrabri. Zato što su naše momke provocirali, gađali, iritirali, ali su svi do jednog položili ispit zrelosti na kome smo zajedno pali pre 11 godina, kad ni publika, ni fudbaleri nisu znali kako da reaguju na očigledan plan Albanaca da nas izbace iz takta. Tad im je uspelo, sad nije. Ako već nemamo razloga da čestitamo Draganu Stojkoviću na taktičkoj, zaslužuje Piksi stisak rukom za psihološku pripremu meča.

Valjda će nam selektor saopštiti, pa i pohvaliti sve koji su na tom planu odradili posao vredan pažnje. A radilo se. Videlo se makar u četiri situacije tokom susreta na stadionu „Er Albanija“ u kome je nervoza bila opipljiva svakog časa.

Aleksandar Mitrović i saigrači nisu ni trepnuli kad je domaćin poslao na teren mališane sa jasnim instrucijama da oponašaju orla raširenih krila, što je simbol Velike Albanije. To su ranije radili „Švajcarci“ Granit Džaka i Đerdan Šaćiri, slično su nas dočekali pre deset godina u Tirani, ovoga puta je domaćin pribegao podmuklom triku da u jednačinu „ubaci“ najmlađe, one koju fudbaleri izvode na teren i koji bi trebalo da budu lišeni zapaljivog ambijenta. Naši ne da nisu trepnuli, nego su, dok su ih domaći provocirali, pevali himnu „Bože pravde“ kao da im je poslednje u životu.

(Star sport)

Još tad, pre nego što je meč počeo, videlo se da su Piksijevi Orlovi koncentrisani. Čim je lopta krenula sa centra postalo im je jasno da im ne vredi dijalog sa sudijom ili ulazak u raspravu sa rivalom. Još manje da se obaziru šta se dešava na tribinama. Odatle je još u prvom poluvremenu doletelo dosta tvrdih predmeta ka Saši Lukiću u trenutku kad se vezista Fulama spremao da izvede korner. Isto se desilo u nastavku kad je sa istočne tribine neko pogodio u teme Strahinju Erakovića, kasnije i Andriju Živkovića. Sve to vreme niko u našem taboru nije paničio, niti tražio od sudije Davidea Mase da isprazni taj deo gledališta ili prekine utakmicu.

Budite sigurni da bi to pokušali Albanci da im se slično desilo u Srbiji. Probali bi, jurili sudiju, trčali ka  delegatu, sve resurse bi iscrpeli da na neki nesportski način steknu prednost. Znamo, radili su tu u Beogradu prethodni put kad smo bili u istoj kvalifikacionoj grupi. Za razliku od tog meča, sad je izgledalo kao da ništa ne može da ih izbaci iz takta i to je verovatno najveći dobitak utakmice u Tirani. Makar smo na tom planu napravili pomak. Ova generacija možda nije igrački „namazana“ kao ranije, ali je od prethodne naučila lekciju.