Post festum stradanja u Danskoj: Ne mora uvek ofanzivno, Pavlović i Jović da menjaju klubove

Kada ste rođeni kao Dragan Stojković Piksi onda je sasvim logično da rudarenje i cinizam odbijate kao stil fudbala. Srbija je pod komandom pete Zvezdine zvezde predstavljala personifikaciju nekadašnjeg njegovog majstorstva sa oreolom jednog od najboljih igrača u istoriji balkanskog fudbala. Bila je (nadamo se i da će i dalje) neprepoznatljivo hrabra, nakrcana samopouzdanjem, razigrana, tehnički perfektna i brza. Bila je na pragu istorijskog niza od šest uzastopnih pobeda, ali onda se desilo stradanje u Kopenhagenu...

I bio je u pravu selektor Orlova. Neuspeh na Parkenu u sudaru sa razigranim Dancima ne znači apsolutno ništa, ali predstavljaće odličnu priliku za blago resetovanje i preispitivanje nekih odluka. Dobro je svakako što je Dragan Stojković Piksi ostao dosledan sebi, želevši da spuštenog garda omami motivisanu selekciju Danske, kao što je to uradio u Portugaliji ne razmišljajući o top klasi tima Fernanda Santoša. Prenebregnuo je Dragan Stojković samo jednu činjenicu. Portugalija igra daleko ispod realnog kvaliteta već duži period, dok Danska deluje mnogo bolje u odnosu na resurse kojima raspolaže. Dinamiti, ovakvi kakvi su se predstavili u utorak veče, predstavljaće ozbiljnog kandidata za samu završnicu Mundijala u Kataru.

Mundijalski šeširi: Srbija opet može na Ronalda, Katar premija, vrebaju nas Hrvati

Nekako su se ocrtale sve prednosti Danske u odnosu na Srbiju. Sve je bilo gotovo perfektno u linijama domaćeg tima. Počev od kulture igre, jasne strategije da se lopta iznosi iz poslednje linije po cenu greške, automatizma u ofanzivnim akcijama kada se lopta savršenim dijagonalama prebacuje sa jedne na drugu stranu i konstantno prave ozbiljne situacije. O fizičkoj nadarenosti da ne govorimo, jer je ekipa Kaspera Hjulmanda stalno imala višak posle oduzetog poseda, sa dvojicom ili trojicom igrača u punom sprintu koji čekaju loptu iz drugog plana.

Video se jedan dugogodišnji sistem. Jer Mele nije bio slučajno na 25 metara od Rajkovićevog gola kada je đule poslao u mrežu Srbije, niti je Filip Kostić nasumično izabran kao idealan igrač kome treba presingom oduzeti loptu u situaciji kod drugog pogotka.

Bila je to, najkraće rečeno, pokazna vežba iz modernog fudbala. Da su bili na nekom ranijem nivou Orlovi bi, sasvim sigurno, mogli da budu više od dostojnog sparing partnera. Ali utakmica u Danskoj možda nam je u najboljem mogućem momentu izbila iluziju iz glave da je Srbija sposobna da protiv svakog igra ofanzivno.

KAKO JE KRSTAJIĆ OTIŠAO U “NEKOŠENO”

I opet da ponovimo: lepo je što je Dragan Stojković ostao principijalan, izvevši na megdan Dancima tim sa mnogo igrača izrazitih ofanzivnih karakteristika. Ali kao što se patriotizam ne maže na hlab, niti sipa u traktor, tako ni osnovna ideja ma koliko bila lepa ne ulazi u tabelu na velikim turnirima. Prosto, nekada će biti suđeno da Srbija koliko god bila talentovana obara ritam i beži od otvorene igre, jer selekcije poput Danske su sposobne da se u utakmici takvog intenziteta “porvaju” i sa Brazilom. Uostalom, nema boljeg primera od Mundijala u Rusiji kada se bivši selektor Mladen Krstajić zaleteo u “nekošeno” i ostao bez remija protiv Švajcarske. Želevši da po kratkom postupku postane heroj nacije Krstajić je umesto Luke Milivojevića u igru ubacio Nemanju Radonjića i ostao bez balansa na sredini terena. Ostatak priče znate. Ostali smo i bez boda i bez plasmana u eliminacionu fazu.

Srbiji je u Kopenhagenu u manevru stalno nedostajao jedan, povremeno i dvojica igrača kako svaki prelazak na našu polovinu ne bi predstavljao potencijalnu šansu. Naša selekcija je izgledala rasklimatano kao zub petogodišnjaka koji samo što nije ispao. Nisu mogli Gudelj i Lukić da pokriju kratere između linija.

Situacija je postala još dramatičnija u drugom poluvremenu, kada je Stojković prešao na formaciju sa dvojicom napadača i izmenom Lukić-Jović, želeo da optereti poslednju liniju domaćina. Ni da je imao mogućnost da se fotokopira u tri primerka Gudelj ne bi mogao da parira danskim vezistima, koji su kao voda uvek nalazili najkraći put do našeg gola. Primetio je to Stojković i podigao gard na vreme, jer je u jednom trenutku sve zamirisalo na katastrofu. Morao je ulaskom Grujića da popuni rupe i olakša posao odbrani.

Jasno je da Orlovi nisu bili u pravom fizičkom tonusu, i dobro je što su pravo na slab dan iskoristili šest meseci uoči turnira u Kataru. Normalno je da im se to desi, ali isto tako je jasno da su pojedini igrači iz Stojkovićevog špila u jakom lošem, kritičnom periodu.

JOVIĆ JE NEVIDLJIV, KALABA NA NIČIJOJ ZEMLJI

Ništa novo kada je u pitanju Luka Jović. Status u Real Madridu do te mere ga je unazadio da je nekada jedan od najboljih strelaca Bundeslige delovao kao igrač kome je potrebna infuzija. Za 32 minuta na terenu Jović nije izašao iz “stelt moda”, mučio se i sa rivalima i sa sopstvenim demonima manjka samopouzdanja i vere da može nešto konkretno da napravi. Na kraju je izašao iz igre zbog povrede, posle partije na granici pristojnosti.

Letnji prelazni rok biće ključan za njegovu dalju karijeru, dok se ista konstatacija može upotrebiti i za Strahinju Pavlovića. Mladi štoper je posle sporedne uloge u Monaku, otišao u redove Bazela. Odigrao dve cele utakmice, ali je posle duela sa Sankt Galenom prekomandovan na klupu. Ostao je bez minuta na tri prethodna takmičarska meča, prethodno je samo sedam puta u Ligi 1 oblačio dres Monaka. Suviše je to dug period da posledice ne bi bile vidljive. Lako je popularnog Kalabu na ničijoj zemlji hvatao Skov Olsen i potom ga brzim trkom ostavljao u prašini. Ostao je bivši štoper Partizana bez prepoznatljivih reakcija, a potom je izgubio volju da radi ono što ume – pravi višak iznošenjem lopte na protivničku polovinu.

Jasno je da mu Dragan Stojković veruje posle odličnog utiska u kvalifikacijama i da hoće da mu pomogne. Samo što Kalaba treba da pomogne selektoru i pronađe tim u kojem će redovno da igra. I onako smo u deficitu sa štoperima.