Peđa Mijatović: Da sam popio rakiju svaki put kad sam video gol Juventusu, postao bih pijanac

Tokom tri godine boravka u Partizanu Predrag Mijatović je zauvek ušao u srca svih klupskih pristalica, mada je njegova karijera ipak vrhunac dostigla u inostranstvu. Tačnije, u Valensiji gde je i stigao iz Partizana, te kasnije madridskom Realu...

Mijatović je Realu podario titulu evropskog šampiona 1998. godine u minimalnoj pobedi nad Juventusom, da bi kasnije kao sportski direktor Kraljevskog kluba osvojio još dve šampionske krune u Primeri. U vreme njegovog direktorskog mandata Real je angažovao asove poput Ruda van Nistelroja, Marsela, Pepea, Gonzala Iguaina, a učestvovao je i u pregovorima oko dovođenja Kristijana Ronalda pred odlazak iz kluba 2009.
“Mogu samo da kažem da smo tada uradili veliki posao. Vreme je pokazalo svoje pravo lice. Sastavili smo tim koji je osvojio dve titule zaredom. Neki su kasnije doneli Realu one najveće uspehe. Jako sam ponosan“, priznaje Mijatović.

Međutim, posle tri godine rada njegov ugovor je naprasno prekinut, a od tada se više nije bavio ovim poslom... A i ubrzo je klub ukinuo tu funkciju.
“Mnogi smatraju da su sportski direktori dobri samo kada treba da se dovede igrač, ali to nije tačno. Uloga sportskog direktora jako je važna, posebno u najvećim klubovima. Sportski direktor je osoba koja kreaira projekat jednog kluba i nadgleda kako stvari funkcionišu. On je spona između uprave i stručnog štaba, posrednik koji spaja ponekad zaraćene strane. Takođe može da ima i savetodavnu ulogu i motiviše igrače i trenere, ako su već igrali fudbal ranije. Sportski direktor donosi novu viziju. Onaj Real (iz njegovog vremena) nije zavisio samo od predsednika. Valjda će jednog dana Real ponovo vratiti funkciju sportskog direktora“.

Iako je izgradio svoje fudbalsko ime, Mijatović je lako mogao da postane doktor, da nije bilo uspešne karijere...
“Da, vrlo verovatno bih sada lečio pacijente od virusa korona. Najveća želja moje majke je bila da postanem doktor. Moja starija sestra je medicinska sestra. Bilo je potpuno logično da sam postao doktor, ili da sam bio u nekoj drugoj grani zdravstva. Čak i danas se dosta interesujem za stvari vezane za medicinu. Možda je to zato što sam kao mali stalno gledao oca na poslu, pošto je bio doktor. Da nisam postao fudbaler, sigruno bih sada radio sve da pomognem obolelima od COVID-19“, kaže Mijatović.

Transfer iz Podgorice u Beograd i dolazak u Partizan učinili su da njegovi fudbalski kvaliteti dodatno procvetaju, zbog čega se uskoro više nije ni dovodilo u pitanje da li će i čime Mijatović da se bavi u budućnosti. Posle transfera u Valensiju i vrlo dobre tri godine, gde je brzo postao miljenik navijača, usledio je poziv koji nije mogao da odbije...
“Moj odlazak iz Valensije kasnije bio je vrlo turbulentan. Došao sam u Madrid 1996. godine i hteo da osvojim one najvažnije titule. Shvatio sam da nisam napravio grešku. Imao sam sjajan odnos sa Lorenzom Sajnzom, koji me je i doveo u Real Madrid. Nije to bio samo odnos predsednika i fudbalera, već pravi porodični. Njegova smrt me je jako pogodila. Uvek sam bio zahvalan na svemu što je uradio za mene, što mi je pružio šansu da igram za najveći klub na planeti“.

Partner u napadu bio mu je Davor Šuker, sa kojim je do raspada velike Jugoslavije imao odličnu saradnju u mlađim reprezentativnim kategorijama...
“Znali smo se i pre dolaska u Real, naravno. Igrali smo zajedno za reprezentaciju, osvojili zajedno Mundijalito u Čileu 1987. Bili smo i ostali dobri prijatelji. Taj Mundijalito nas je oblikovao kao fudbalere koji će kasnije imati ozbiljne karijere“.

Međutim, rat u Jugoslaviji učinio je da to partnerstvo bude prekinuto i da se čeka sve do 1996. godine kako bi bilo obnovljeno...
“Hrvatska se odvojila od Jugoslavije i postala nezavisna država. Tada su nam se putevi razišli. Međutim, on je 1992. otišao u Sevilju, ja u Valensiju godinu dana kasnije. Našli smo se posle svega i pričali. U to vreme nije bilo mobilnih telefona i nisi mogao da šalješ poruke kao danas. Od tada smo obnovili kontakt, postali pravi prijatelji i onda zajedno završili u Madridu. To prijateljstvo traje i danas“.

U to vreme javnost je njihovo partnerstvo etiketirala i gledala kroz prizmu rata koji je rasturio državu, dok su njih dvojica na terenu radili sve kako bi Realu doneli što više pehara i titula...
“Ljudi s više životnog iskustva razumeli su naše prijateljstvo jako dobro. Prijatelji i ljubav su iznad svega. Međutim, nacionalisti su sve to gledali drugačijim očima. To me nikada nije sputavalo. Niko nije mogao da utiče na moje odluke. Pogotovo ne politički problemi tada. Definitivno smo on i ja dokaz da prijateljstvo ne poznaje granice. Nije to samo slučaj s Davorom i sa mnom, već i sa mnogim drugim hrvatskim i crnogorskim sportistima. Sport treba da bude iznad svega, pa čak i političkih interesa. Sportisti su svakako drugačiji u tom smislu, odvojeni od svega toga, jer nam nije servirano sve što se dešava u svakodnevnom životu. Takođe ne smemo da budemo veće patriote od nekoga iz Beograda ili Zagreba, koji žive u lošijim uslovima. Mi smo privilegovani, živimo dobro, za nas patriotizam nije opsesija. Sportisti treba da kažu sve što misle, ali ne i da budu opsednuti“.

Te 1998. godine u Amsterdamu Mijatović je zauvek ušao u istoriju madridskog Reala, kome je podario sedmu titulu šampiona Evrope...
“Da sam popio rakiju svaki put kada sam video taj gol, verovatno bih bio pijanac. Gol sam video hiljadu puta. Taj momenat mi se zauvek urezao u sećanje i biće tu dok sam živ. Najlepši momenat karijere, bez sumnje“.

Real Madrid je tih godina nosio nadimak “Ferrari Boys“...
“Neko od nas je kupio taj auto. Sećam se, imali smo rutinu da svake srede i četvrtka imamo zajedničke večere. Postala je rutina, ali nas nikada nije ometala na terenu. Nadimak je potpuno opravdan. Bili smo zdrava grupa momaka. Kada si mlad, normalno je da želiš da živiš. Problem nastaje samo onda kada izgubiš kontrolu nad svojim životom“.

Dok su Mijatović i Šuker cepali protivničke mreže, u Realu je stasavao golobradi klinac po imenu Raul Gonzalez Blanko...
“U mojoj prvoj godini u Realu, Raul je još bio klinac. Sećam se da se žalio Fabiju Kapelu kako mu Šuker i ja nikada ne dodajemo loptu. Dan kasnije Kapelo nas je sve pozvao na razgovor. Istina, Raul je bio delimično u pravu, ali to smo tada poricali. Naravno, kada bih morao da biram između Raula i Davora, Davor bi mi uvek bio prvi izbor“.

Na kraju Mijatović otkriva kako bi voleo da ga ljudi pamte jednog dana...
“Kao dobrog čoveka, nekog ko nikada nije naškodio drugom“.

Foto: Reuters